ЛЕСКОВАЦ. – Николај Тимченко једини је лесковачки савременик – професор, филозоф, књижевни критичар и новинар с краја 20. и почетком 21. века о коме је одбрањена докторска дисертација 2016. године на Филозофском факултету Новосадског универзитета.
НАСЛОВ ДИСЕРТАЦИЈЕ: „Мисао Николаја Тимченка о српској књижевности 20. века“
Видети комплетну дисертацију мр Драгане Бедов о в д е
УВОД – ДИСЕРТАЦИЈА
Књижевна судбина Николаја Тимченка необична је из неколико разлога. Најпре, он је стваралац који је за живота објавио свега пет књига.1 Међутим, објављене прилоге расуте по листовима и часописима, готово да је немогуће сагледати и побројати, колико због разноликости тема толико и због њиховог броја. Библиографија Николаја Тимченка из 2006. године садржи 1161 јединицу и није потпуна.2 Рукописна оставштина о којој се стара задужбина „Николај Тимченко“ садржи више томова есејистичко-критичких и монографских радова. Тако се и догодило да је феномен у вези са Тимченковим делом заправо чињеница да је далеко већи број књига објављен после његове смрти. Текстови на којима је годинама радио, правећи веће или мање целине, дорађујући их и замишљајући њихов коначан облик, појавили су се уобличени, до сада, у девет књига.3 С друге стране, готово да у нашој књижевности нема примера такве доследности и истрајности у борби за слободу стваралачког израза. У временима када је стваралачка слобода била угрожена, он је био један од оних који су се за ту слободу борили без резерве и без страха од последица, којих је свакако био свестан. Покушају да се дају одговори на променљиве изазове духа времена поготово у другој половини 20. века у српској књижевности и у култури, свакако је значајан допринос Тимченково дело. Једанпут изабраном путу, Тимченко је остао доследан до последњих редака које је исписао, не правећи компромисе када је у питању сопствена мисао и 1 Фрагменти из историје Лесковачког позоришта 1: 1896–1941 (Лесковац 1967); Песник и завичај: белешке о бивању човека у литератури (Крушевац 1969); Записи о песнику: о поезији Васка Попе (Крушевац 1972); Фрагменти из историје Лесковачког позоришта 2: 1970–1980 (Лесковац 1981); Народни музеј у Лесковцу 1948–1983 (Лесковац 1983). 2 Приликом утврђивања броја објављених прилога о појединим ауторима, консултована је у првом реду Библиографија Николаја Тимченка (Лесковац 2008), коју је сачинио Дејан Вукићевић. Међутим, током бављења Тимченковим стваралаштвом, увидом у периодику, указано је и на радове који се нису нашли у поменутом попису. 3 Француске белешке /прир. Сунчица Денић/ (Врање–Лесковац 2006); Књижевност и догма: година 1952. у српској књижевности /прир. Јован Пејчић/ (Београд–Лесковац 2006); Књижевна баштина Лесковца /прир. Предраг Стајић/ (Лесковац 2007); Мисао, реч – судбина: античке теме /прир. Илија Марић/ (Београд–Лесковац 2008); Меланхолија и херменеутика: мислилац и писац Никола Милошевић /прир. Јован Пејчић/ (Београд–Лесковац 2009); Између стваралаштва и егзистенције: о Андрићу и Црњанском /прир. Биљана и Владимир Мичић/ (Лесковац 2011); Смисао приповедања: о српској прози 20. века /прир. Владимир Мичић/ (Београд 2013); Психологија књижевне логорологије: руске и српске теме /прир. Драгана Бедов/ (Лесковац 2014); Негатор или апологет: о Крлежином ангажману /прир. Миливој Ненин/ (Лесковац 2015). 8 реч. Иако је за живота објавио само пет књига, у прилог његовој вишедеценијској присутности на нашој књижевној сцени говоре прилози објављивани од 1951. до 2007. године.4 Ако се узме у обзир прећуткивање Тимченковог имена у неким временима, слободно се тој присутности може додати и атрибут – упорна. Те чињенице одредиле су умногоме судбину његовог дела, а самим тим и приступ том делу. Увидом у објављене књиге и прилоге, али и рукописне предлошке, уочено је да је највећа пажња посвећена српској књижевности 20. века, прецизније, специфичном периоду послератне српске књижевности обележеном изразитим упливом идеолошког фактора у књижевни живот и почецима ослобађања од догме. У том смислу, будући и сам учесник и страдалник, Тимченко се бавио одређеним темама и писцима чије су судбине и дела у великој мери обележила поменути период. Прилози о тим писцима углавном су објављивани дуги низ година у периодици, а обимнији рукописни предлошци, сачињени од објављених текстова, архивираних и у већој или мањој мери сређени и дорађивани, сведоче да је постојала замисао о објављивању већих студија о готово сваком од њих. Такав случај је и са рукописима о одређеним, поготово преломним, периодима о којима су остављене хронике о свим важнијим збивањима која су обележила књижевни живот током и након педесетих година. У складу са тим, покушано је да се укаже на Тимченкову мисао о писцима и делима, о догађајима и духовној ситуацији, слободно се може рећи одређене епохе, која је у највећој мери обележила његово стваралаштво, али и делатност. Као незаобилазно у таквом посматрању свакако је његово промишљање о стваралаштву Иве Андрића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Станислава Винавера, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића, судеоника поменутог периода и својим делима и ангажманима, или понекад и одсуством ангажмана. Са друге стране као књижевни критичари са одређеном мисијом у датом тренутку, из Тимченкових такозваних хроника оцртавају се ликови Зорана Мишића и Борислава Михајловића Михиза, док је стваралаштву Николе Милошевића и његовим доприносима науци о књижевности, у таквом поретку с правом посвећена велика пажња. У том смислу, и посвећивање пажње судбини Слободана Јовановића и његовом делу, показатељ је неумитне стварности тадашњег књижевног живота. 4 Из Библиографија Николаја Тимченка сазнајемо да је у књижевни живот ступио 1951. објављујући прилоге у Искри, а да су се његови прилози из рукописне оставштине у периодици појављивали и након његове смрти све до 2007. године. 9 Период педесетих година наше књижевности, посматран из контекста који су стварале саме личности али и из перспективе друштвене, идеолошке и политичке ситуације тог времена, осветљавањем специфичне климе, конкретних примера поступака одређених личности, а у првом реду њихових текстова, указано је на извесне промене у књижевности не само као на одраз политичких прилика, него као израз законитости по којима књижевност постоји. У том смислу вера у неминовност ослобађања од догме присутна је у Тимченковом приступу поменутим догађајима и њиховом тумачењу. Разумевање специфичних одлика и прилика тог доба, немогуће је разумети без сагледавања дела, појаве и ангажмана Мирослава Крлеже, те је Тимченков приступ Крлежи као посебној теми разумљив. Промишљање о назначеним временима, проистекло из потребе да се проговори о идеолошким стегама наметнутим и књижевности и књижевницима, свој завршни израз пронашло је у тумачењу и осветљавању логорских тема, у првом реду сведочанстава потеклих са нашег тла као књижевних документата о људском страдању које подразумева идеолошко једноумље. Ако изузмемо поједине приказе Тимченкових књига, спорадичне прилоге више о његовом ангажовању, него о самом делу, слободно се може рећи да стваралаштво Николаја Тимченка није истражено и да његово књижевно дело није у потпуности ни осветљено ни вредновано.5 Тимченкова мисао, његова критичка реч и вредносни систем, у једном ширем књижевноисторијском контексту о делу поменутих стваралаца (а неретко и о њиховој књижевној судбини), о једној специфичној духовној клими у којој се види и законитост понављања, требало би да има одређено место у историји српске књижевности, јер са данашње тачке гледишта, актуелност његових судова није пресахла, а у тренутку када су били изрицани, више је него видљива. Зато се с правом може устврдити да је Николај Тимченко један од скрајнутих и неправедно потиснутих стваралаца српске књижевности којима није дато место какво заслужују својим делом. 5 Значајну пажњу у поглављу „Ширење критичких система“, Тимченку посвећује Предраг Палавестра, указујући на серију његових запажених критичких чланака о филозофским и естетичким темама, на његово филозофско образовање и теоријску обавештеност, али и на активно учешће и допринос његове критичке мисли у периоду превирања и почетка излажења из идеолошког једноумља. О Палавестриним судовима биће посебно речи. (П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768–2007, 2, Нови Сад 2008). 10
II
ЖИВОТ И СТВАРАЛАЧКА СУДБИНА НИКОЛАЈА ТИМЧЕНКА
Николај Тимченко, књижевни историчар и критичар, есејист и филозоф, објављивао је у свим значајнијим југословенским и српским часописима и листовима.6 Притом, оно што је писао, пратиле су дневничке белешке које је Тимченко годинама водио; то је најпре некаква врста радног дневника, јер су највећим делом, поред значајних догађаја и сусрета са људима, бележака о невољама у својој средини, то заправо планови за писање текстова, размишљање о књигама и ауторима, па се увидом у њих може пратити готово све оно што је објављивано, али још више, оно што је планирано као већа студија или књига и што је углавном остало у рукопису. У сваком случају, те белешке посвећене су књижевности и ономе што се у књижевном животу дешавало.7 Ступајући у књижевни живот у време обележено јаким упливом идеолошког фактора, Николај Тимченко, готово судбински, постаје један од оних који се својом књижевном речју супротставља сваком облику ограничавања стваралачке слободе. У том смислу, неколико преломних догађаја и његово опредељење да се прикључи људима који су у мери у којој је то било могуће, пружали отпор, у сваком смислу обележило је и Тимченков живот и његово стваралаштво и изградило његово књижевно биће. Крајем шездесетих и током седамдесетих и осамдесетих година, његово ангажовање, без обзира на последице које је подносио као политички неподобна личност, највише у граду у којем је живео, било је достојно дивљења. Касније, када је дошло до крупнијих промена у земљи, после прогоњеника, Тимченко колико-толико, барем у својој средини престаје да буде изопштен из јавног живота8 и постаје неко на чију се писану реч позивају локални, 6 У Библиографији Николаја Тимченка налази се попис наслова серијских публикација у којима је Тимченко сарађивао (стр. 219–221). 7 У дневничким белешкама Тимченко је беспрекоран. Сваки податак који оставља о разним скуповима, књижевним полемикама, датум или догађај, текст који шаље за штампу, у потпуности је веродостојно сведочанство. Као да је и ту, у својој интими, остављао некакву врсту хронике и сопственог живота и свог времена. 8 5. марта 1993, после давања интервјуа за Радио Лесковац на тему појединац и средина, оставља следећи горкоироничан запис: „Закључак је био отприлике овај: Лесковац и ја добро смо се разумели. Лесковац је нашао да му типови као што сам ја нису ни потребни ни по мери, а ја нисам ни мало трагично схватио изолацију која је била последица таквог става средине према мени. Једноставно, средина и ја нисмо живели на истој таласној дужини, мимоилазили смо се и то је одговарало и једној и другој страни. Према томе, ништа страшно се није догодило и ни једна ни друга страна није имала за чим да жали. Можда би требало да реконструишем оно што сам говорио у микрофон приликом снимања.“ 11 знани и незнани ствараоци.9 На оном ширем плану, Николај Тимченко је много раније заузео своје место у историји српске књижевности, истини за вољу, и у историји борбе за достојанство књижевне речи. *** Отац Николаја Тимченка, Александар Владимирович Тимченко, рођен је 15. јануара 1894. у Харкову у Русији (отац Владимир и мајка Олга).10 Као белогардејац, почетком двадесетих година избегао је у Србију, где се оженио Василијом (рођ. ХаџиЦенић) и добио два сина, Владимира и Николаја. По наводима из књиге новијег датума о руским емигрантима лесковачког краја, дипломирао је на Правном факултету Московског универзитета, а по емигрирању радио је најпре у Бијељини од 15. јуна 1921. до 31. августа 1926, а затим је прешао у Лесковац и запослио се у фабрици Јована Влајчића.11 Очево белогардејско порекло Николај Тимченко помиње неколико пута у дневничким белешкама у време када му је оно отежавало ионако тешку ситуацију крајем шездесетих и током седамдесетих година. Међутим, у поменутој књизи изнето је низ оптужби на рачун Александра Тимченка и његове наводне сарадње са окупатором током Другог светског рата.12 Све то, иако непроверено, без икаквих доказа и писано 9 29. јануара 1998, бележи: „Са свих страна се јављају гласови тражећи да ипак упорно размишљам о – куцању текстова. Немам ни услова, ни правог мотива, а ни снаге ни умења да се бавим таквим радом! А опет, то ’морам’.“ 10 Александар Тимченко умро је у Лесковцу 25. септембра 1975. године. (Сви подаци дати су према изводу из матичне књиге умрлих издатог у Лесковцу.) 11 Аутор књиге се позива на изјаву емигранта о школовању, а за остале податке наведено је непрецизно: Архив (Никола П. Илић, Руски емигранти у лесковачком крају после 1917. године, Лесковац 2003, стр. 99). 12 Ређајући оне који су сарађивали са окупатором, Илић помиње и Александра Тимченка, којем је, наводно, поверен рад у немачкој војсци, у војној обавештајној служби – Абверу, јер је поред руског и српског, говорио немачки и француски језик. Ограђујући се реченицом да о томе како је доспео у немачку поверљиву и веома одговорну службу – недостају докази, Илић закључује да је у Абверу остао од лета 1941. до 25. августа 1944, да би потом прешао у Београд. Говорећи даље како је заједничким борбама Народноослободилачке војске и делова трећег украјинског фронта Црвене армије од окупатора ослобођен Београд, наводи и да је Александар Тимченко био склоњен код пријатеља, али да се после неког времена вратио у Лесковац где га је Озна ухапсила и саслушавала о томе шта је радио у немачкој војсци. Опет је симптоматична констатација да је због недостатка доказа избегао казну, иако су уследиле пријаве неких емиграната против њега. Опет произвољно по тону звучи и реченица да се из заплењене немачке архиве касније сазнало да је Тимченко био официр немачке војне обавештајне службе – Абвера и да је у логору „Сталаг IV Б“ – Биро за регистрацију ратних заробљеника – Ауфнаме у Немачкој обављао дужност обавештајца, иследника и тумача. Марта 1949, Тимченко је поново ухапшен и саслушаван, а према Илићевим наводима, било је доказа за кривично гоњење и суђење, али је Тимченко ипак пуштен на слободу због сукоба са Информбироом, јер се његова кривица односила на жртве из Совјетског Савеза са којим је Југославија у то време била у сукобу. Због тога, наводно, нису достављена ни имена тајних сарадника које је Тимченко пријавио. Завршавајући причу о Александру Тимченку навођењем где је све радио – фабрика Јована Влајчића, затим „Пролетер“, и на крају Дирекција за изградњу и Одељење за финансије Народног одбора среза Лесковца – Илић констатује да је пензионисан 1959, али да је Тимченко обезбедио фалсификовану потврду да је за време окупације радио у привреди, те тако избегао сметње за напредовање и стаж, будући да је законом о радним односима било регулисано да лица која су била у служби окупатора губе предратни стаж за напредовање и за пензију. (Никола П. Илић, нав. дело, стр. 107, 133–134.) 12 врло малициозно, сведочанство је заправо да су гласине могле бити (и биле су) још један од разлога да се у поменутом периоду, живот и делатност Николаја Тимченка, којем послератне власти нису нимало биле наклоњене, у малој лесковачкој средини доведе до крајњих граница ниподаштавања.13 *** Николај Тимченко рођен је 6. децембра 1934. године у Лесковцу. Школске 1952/1953. године завршио је лесковачку гимназију.14 Још током средње школе видљиве су Тимченкове склоности ка књижевности.15 Након завршене гимназије уписује се на Филозофски факултет у Београду, где је на групи за југословенску књижевност и дипломирао.16 Података о студентском периоду нема много, али једно писмо из рукописне оставштине сведочи да му је професор био Драгиша Живковић са којим је Тимченко касније сарађивао,17 а у дневничким белешкама сачуван је податак о привржености 13 16. јуна 1970. бележи: „Данас ми је стигла очекивана, увредљива цедуљица од Радоша [Требјешанина] вероватно, у којој ме подсећа на ’моју’ белогардејску прошлост. Нитков и будала.“ 14 Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић, мр Слободан Младеновић, Сто година лесковачке гимназије (1879–1979), Лесковац 1979, стр. 522. (Гимназија је до школске 1951/52. радила као Мушка и Женска, од те школске године као Виша мешовита гимназија. Интересантно је поменути да је на списку од 68 ученика који су те године завршили гимназију, Тимченко уписан под бројем 36, а под бројем 33 Ружица Стефановић, његова будућа супруга.) 15 Школске 1950/51: „Одбор за заштиту мајке и детета објавио је конкурс за најбољи састав на тему ’Мајка’, а право на конкурсу имали су ученици Мушке и Женске гимназије. Радове је прегледао Литерарни клуб града и доделио другу награду од 1500 динара Зорану Поповићу, уч. VI разреда и трећу у износу од 1000 динара Николају Тимченку, уч. VI разреда. Овом приликом додељене су и две награде у износу од 500 динара.“ (Исто, стр. 430); а школске 1952/53: „Редакција ’Лесковачког средњошколца’ средином новембра 1952. године организовала је усмене новине у Гимназији, Текстилној и Пољопривредној школи. Усмене новине су обухватиле приказе, есеје, расправе и песме. Том приликом највише пажње изазвала је песма Ружице Стефановић ’Срећа је наша, ми ћемо поћи с њом’. Запажена остварења су била Јована Букелића ’У болници’, приказ филма ’Светла победа’ Растиславе Гавриловић и одломак о Сервантесу Николаја Тимченка.“ (Исто, стр. 432). 16 Потрага за студентским досијеом Николаја Тимченка свела се на следећа сазнања: у Архиву Србије међу студентским досијеима предатим са Филолошког факултета Тимченков досије није пронађен (једино постоји досије Владимира Тимченка /Ф–97 бр. 378/ који судећи по подацима није ни у каквој родбинској вези са Николајем). У архиви Филолошког факултета постоји књига у којој под редним бројем 146. стоји име Николаја Тимченка и само податак да је дипломирао (без датума и икаквих других података). Документација студената са тог списка, према усменом саопштењу, предата је Филозофском факултету, у чијој архиви, опет, увидом у картотеку и матичну књигу (са подацима од четрдесетих до седамдесетих година), није пронађено Тимченково име. Такође усменим саопштењем, објашњено је да никаква документација са Филолошког факултета не постоји, да никада није примљена и да се у њиховој архиви чувају само подаци студената студијских група Филозофског факултета. Тимченко је дипломирао пре 1958, јер у војној књижици (одслужење војног рока почео је 16. маја 1958) стоји да већ поседује диплому Филозофског факултета. Дакле, дипломирао је пре поделе Филозофског факултета 1960. године и тим је замршенија читава прича о подели архивске документације између Филолошког и Филозофског факултета. По свему судећи, Тимченков досије је изгубљен. 17 Писмо од 16. новембра 1969. године, у вези са Тимченковим прилогом за Летопис о Великој Скитији М. Павловића, Драгиша Живковић почиње: „Драги колега Тимченко! Можете мислити како ми је драго што некадашњи однос професора и студента замењујемо односом сарадника. Ја стално пратим Ваш рад и успон, утолико вреднији хвале што га остварујете ван Београда, и радује ме што сте се јавили у Летопису…“ 13 професору Виду Латковићу у контексту сећања на удаљавање од катедере за југословенску књижевност и опредељивање за општије књижевне и филозофске теме.18 По завршетку студија вратио се у родни град, а по одслужењу војног рока,19 у мају 1959. године запослио се у редакцији локалног листа Наша реч у којој је провео цео радни век.20 Исте године 16. августа оженио се Ружицом Стефановић.21 Лесковац је град који је на сваки начин тесно скопчан са Тимченковим животом, али и његовим стваралаштвом. У Лесковцу се одиграо и догађај који ће за много година учинити да се живот, онај духовни, одвија негде другде, ван Лесковца у тежњи ка слободној мисли. Али, потребно је поћи редом. У књижевни живот Тимченко је ступио 1951. године, објављујући још као средњошколац, а касније и студент своје прилоге у Лесковачком средњошколцу, Искри и Омладинском гласу, у којима је назначен лик потоњег плодног књижевног критичара и историчара књижевности.22 Запослење у 18 23. августа 1973. Тимченко бележи сећање на професора Латковића у коме оставља податак о његовој смрти 1965. и како је не знајући за то неколико дана раније у своју бележницу записао да га мора посетити у вези са студијом о народној књижевности коју припрема: „Верујем да су тог дана нестали сви моји снови о универзитетској каријери. […] Заправо, све је то текло некако логично. Умро је Латковић, следеће године и Павловић. Као да је Латковић био једина моја спона са катедром; али, ту је био Стошић и моје освешћивање. Посредством мог некадашњег пријатеља Стошића, све сам се више приближавао философима; дошла је 1967. и упоредо са удаљавањем од катедре и историје књижевности, дефинитивно опредељиван на општије књижевне и философске теме – прелазим у табор философа, с којима сам ступио у пријатељске везе. Нисам знао да ми је прави пријатељ на катедри за књижевност – једино Миодраг Поповић, и то ни данас не умем да ценим. 19 Увидом у војну књижицу, 16. мај 1958. је датум ступања у ЈНА, а 16. мај 1959. датум отпуштања. Занимљива је и оцена из војне књижице: „Као војник је миран и поштен. Наређења извршава са вољом и на време. На дужности осећа се одговоран и тачно обавља дужност. За наставу показује велико интересовање, а посебно за политичку наставу [подвукла Д. Б.]. Дисциплина му је одлична. Према државној имовини има правилан однос.“ 20 У рукописној оставштини постоји Тимченкова белешка о запослењу у редакцији листа Наша реч. Међутим, у необјављеној монографији о лесковачким писцима и критичарима налази се податак да је након завршених студија једну годину провео као професор у Пољопривредној школи у Лесковцу (Данило Коцић, Лесковачки писци: трагови и трајања, Лесковац 2015, стр. 20, електронско издање: приступљено 25. јануара 2016. године на адреси: https://novinardkocic.files.wordpress.com/2015/06/ danilo-kocic487-leskovac48dki-pisci-tragovi-i-traganja-ii-tom.pdf) 21 1960. године добили су ћерку Јелену, која је након завршених студија (дипломирала је француски и енглески језик) прешла да живи у Француску. 22 У Искри се појављују: „Његош данас“ (год. 1, бр. 1, 29. новембар 1951, стр. 4–5); „Књижевне идеје Светозара Марковића“ (год. 2, бр. 2, 1. јануар 1952, стр. 3); у Лесковачком средњошколцу: „Вечити ликови“ (год. 1, бр. 3, мај 1952, стр. 5); „’Хроника о пустој реци’: један докуменат о херојској борби нашега краја“ (год. 1, бр. 3, мај 1952, стр. 4); „Наша ренесансна мисао“ (год. 2, бр. 5, 1. новембар 1952, стр. 3); „Споменици културе у Лесковцу и околини“ (год. 2, бр. 5, 1. новембар 1952, стр. 4); „Знаменитости Дубровника“ (год. 2, бр. 6, 29. новембар 1952, стр. 4); „Поводом приказивања ’Коштане’: гостовање позоришта из Врања“ (год. 2, бр. 6, 29. новембар 1952, стр. 5); „Золина педесетогодишњица“ (год. 2, бр. 7, 1. јануар 1953, стр. 3); у Омладинском гласу: „Да ли је реализам рекао последњу реч?“ (год. 5, бр. 4, 12. фебруар 1955, стр. 3); „Држић и његове комедије у прози: уз ђачку представу ’Манде’ у Народном позоришту“ (год. 5, бр. 3, 15. октобар 1955, стр. 3); „Мисија Тагоре“ (год. 6, бр. 10, 4. фебруар 1956, стр. 3); „Највећа љубав песника Јесењина“ (год. 7, бр. 7, 5. април 1957, стр. 4–5). 14 листу Наша реч заправо је почетак Тимченкове новинарске каријере, али почетак сарадње 1957. у лесковачком часопису покренутом 1953. године Наше стварање, може се условно речено назвати укључивањем у културни живот Лесковца.23 Пишући о успонима и падовима часописа Наше стварање, од његовог оснивања, сам Тимченко у књизи објављеној из његове рукописне оставштине Књижевна баштина Лесковца, оставља податке да је од 1961. године часопис почињао да добија другачији лик,24 означавајући ту годину као други почетак часописа. За разлику од прве фазе у којој је часопис заправо основан по налогу како би се извршио „друштвено користан посао“, што је видљиво и из програма и из редакционог одбора састављеног у првом реду од друштвено-политичких радника који су заузимали углавном руководећа места у културним и другим установама, Тимченко указује на одређене промене у концепцији часописа после 1961. године, које показују да се више поверења давало индивидуалном мишљењу о различитим питањима и поред тога што је предност и даље била дата локалној проблематици: „Дакле, разлика у концепцији није велика, чак ни лако уочљива: реч је о нијансама, тачније о скривеним интенцијама појединаца из редакције, али је битно за природу односа који су онда владали и из којих су настајали овакви подухвати.“25 Заправо, од те 1961. године, Тимченко је све до 1968, у уредништву часописа. Важно је поменути да се својим прилозима у Нашем стварању Тимченко од 1957. године јавља до краја 1966. спорадично са укупно девет текстова,26 да би само 23 Први објављени текст у Нашем стварању је „Милош Н. Ђурић: На изворима уметничке лепоте“ (год. 4, бр. 3–4, децембар 1957, стр. 72–74). 24 Тимченко бележи да је те године главни и одговорни уредник постао песник Томислав Н. Цветковић, да су у редакцији били историчар Хранислав Ракић, професор филозофије Миодраг Стефановић и „један новинар“, мислећи на себе (Н. Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, приредио Предраг Стајић, Лесковац 2007, стр. 172). 25 Н. Тимченко, нав. дело, стр. 160. 26 То су: „Један значајан експерименат: поводом премијере ’Сенки’ Миодрага Павловића и ’Варијација’ Александра Обреновића у лесковачком Народном позоришту“ (год. 6, бр. 1, мај 1961, стр. 89–90); „’Песма о Роланду’ у српскохрватском преводу“ (год. 6, бр. 1, мај 1961, стр. 91–94); „’Критика’ модерне литературе“ (год. 7, бр. 1–2, март–април 1962, стр. 107–117); „Поново Комбол: Миховил Комбол, Повијест хрватске књижевности до препорода“ (год. 7, бр. 1–2, март–април 1962, стр. 134– 135); „Сократ и Доситеј: могућности једне паралеле“ (год. 7, бр. 3–4, новембар–децембар 1962, стр. 178–185); „Вук и Старац Милија: прилог питању о индивидуалном уделу народног певача у стварању песничке творевине“ (год. 8, бр. 1–4, 1964, стр. 83–87); „Критичко сазнање подстицај за мисао (на маргинама ’Нолитове’ библиотеке ’Сазвежђа’)“ (год. 8, бр. 1–4, 1964, стр. 126–127); „О Његошу, једним поводом: Поводом књиге Вида Латковића, Петар Петровић Његош“ (год. 8, бр. 1–4, 1964, стр. 93–99); „Франце Филипич: ’Седам љутих ветрова долази’“ (год. 13, бр. 4–5, септембар–децембар 1966, стр. 139–140). 15 током 1967. објавио пет текстова27 из чега се види већа ангажованост. Заправо, те 1967. године, повучен је радикалан потез, који је према његовој оцени био веома амбициозан и самосвојан у „општој идеологизованој друштвено-политичкој ситуацији“.28 Бројчано мала редакција29 поставила је за циљ осамостаљење часописа као културног чиниоца колико год је могуће ослобођеног диктата идеологије и партијске пропаганде и поштовање индивидуалног стваралачког принципа тј. слободног избора сарадника. Увидом у прва два броја часописа из поменуте године, може се видети да је на иницијативу редакције већ 27. марта одржан разговор о Бајци Добрице Ћосића30 и да и избор теме и ток разговора, илуструје поменуту нову концепцију часописа о којој говори Тимченко.31 Заправо и тај критички интониран разговор и прилози који се јављају у прва два броја Нашег стварања из 1967, на одређен начин отварају питање о књижевној ситуацији тог доба на врло ангажован начин. Илустрације ради, потребно је поменути Тимченков текст под називом „Инфериорна критика“, у којем је књига Драгана М. Јеремића Критичар и естетски идеал (1965) само повод32 да се отвори питање о савременој 27 „Инфериорна критика: Драган М. Јеремић, Критичар и естетски идеал“ (год. 14, бр. 1–2, јануар– април 1967, стр. 84–87); „Напомена о критици“ (год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 103–105); „Читаочеве белешке“ (год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 184–186); „’Бајка’ Добрице Ћосића“ (год. 14, бр. 5–6, септембар–децембар 1967, стр. 336); „Српска књижевна критика у обради др Предрага Палавестре и Павла Зорића“ (год. 14, бр. 5–6, септембар–децембар 1967, стр. 333–336). 28 Н. Тимченко, нав. дело, стр. 178. (Тимченко додаје да се потез о коме је реч: „односио на раздвајање издавачког савета од редакције; практично, то је било раздвајање групе друштвено-политичких радника, који су отишли у савет, од групе културних радника, односно амбициознијих стваралаца који су чинили редакцију; то је био корак даље ка радикалнијем осамостаљивању редакције и часописа“). 29 1967. године, редакцију чине: Жарко Радовановић, Хранислав Ракић, Миодраг Стефановић, Душан Стошић и Николај Тимченко. Главни и одговорни уредник је Томислав Н. Цветковић. (Наше стварање, год. 14, бр. 1–2, јануар–април, 1967.) 30 На ток разговора и запажања о Бајци биће указано у делу наредног поглавља који се односи на Добрицу Ћосића. 31 У уводној речи, Томислав Цветковић ће нагласити: „И овај разговор ми из Редакције замишљамо као један од облика реаговања на књигу и проблеме које она покреће. У коликој мери ће овај наш разговор […] пружити одговоре на сва питања? Жеља би наша била да овај разговор уже Редакције са једним бројем потенцијалних сарадника изазове и добро ће бити да изазове одјек у нашој јавности, па да се после излажења овог нашег, по свему ужег разговора, организује један шири разговор са већим бројем учесника, по структури различитих и по интересовању такође. („Домени и домети Ћосићеве Бајке“, Наше стварање, год. 14, бр. 1–2, јануар–април 1967, стр. 42.) 32 Поред врло негативног суда о вредности књига Драгана Јеремића, Тимченко ће помињући и Велибора Глигорића у контексту стања у издаваштву рећи да Глигорић у „Нолиту“ и „Просвети“ објављује своја универзитетска предавања и новинске чланке, „чија је актуелност и занимљивост била проблематична још у тренутку кад су изговорена и када су се у новинама појавили“, а Јеремић најављује наставак својих „критичарских и есејистичких вежбања“, док многобројна дела остају у фиокама уредничких столова, констатујући да је парадокс књижевне и културне ситуације и у томе што већи део наше критике поменута дела „измишљених критичарских ауторитета“ дочекује са похвалама, или ћути. (Н. Тимченко,„Инфериорна критика: Драган М. Јеремић, Критичар и естетски идеал“, Наше стварање, год. 14, бр. 1–2, јануар–април 1967, стр. 84–87.) 16 критици и укаже на издавачку и културну ситуацију у целини, која најбоље долази до изражаја у завршним редовима: „Тешко је после оваквих књига расправљати о естетици, критици, литератури, о достојанству писане и уметничке речи… Може се само говорити о жалосној чињеници да се на рукописе у нашим издавачким предузећима гледа као на робу и притом се једино пази на то ко је тај који ту робу нуди.“33 И текст из следећег броја „Напомена о критици“34 са сличног становишта разматра проблем и природу критичког иступања, као чина и као права и обавезе сваког грађанина у социјализму, кроз који долази до изражаја Тимченково залагање за дијалог: „постоји само оправдана и неоправдана критика, што ће рећи критика заснована на аргументима који се могу, кроз равноправну борбу мишљења, бранити и одбранити и критика која није довољно аргументована и која се не може одржати у борби мишљења“, али је индиректно, кроз указивање на неопходност да свако критичко иступање буде аргументовано, да подразумева владање материјом и спремност да се прихвати одговорност за последице јавног критичког чина, подвучена и обавеза да се одстрани притом могућност репресалија због њега „од стране оних који би у том циљу покушали да искористе свој тренутни положај“.35 Све ово заправо је документ о озбиљној припреми најављеног састанка редакција локалних часописа у организацији редакције Нашег стварања у октобру исте године.36 Последњи двоброј часописа за 1967. годину доноси податке о састанку који се одржао 30. и 31. октобра у Лесковцу и којем се на позив редакције одазвала већина представника редакција провинцијских часописа (Градина – Ниш, Багдала – Крушевац, Кораци – Крагујевац, Ток – Прокупље, Октобар – Краљево, Привредни гласник – Ниш) и гости из Београда: Добрица Ћосић, Никола Милошевић, Михајло Марковић, Миладин Животић, Светозар Стојановић, Триво Инђић и Стеван Мајсторовић.37 Првог дана састанка вођена је целодневна дискусија на тему „Културна 33 Исто, стр. 87. 34 Н. Тимченко, „Напомена о критици“, Наше стварање, год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 103–105. 35 Исто, стр. 104–105. 36 Састанак је најављен у уводнику броја за мај–август, а у истом броју поводом текста о књизи Миладина Животића Прагматизам и савремена филозофија (1966), назначено је да је аутор књиге и уредник часописа Филозофија, био гост у редакцији и одржао предавање на тему „Етика и политика“. Под називом „Савремена филозофија у светлу хуманистичке критике“ објављена су два кратка осврта Душана Стошића и Николаја Тимченка на поменуту књигу из којих се открива блискост са групом филозофа окупљеном око часописа Praxis и свим оним што је тих година та група представљала (Наше стварање, год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 124–128). 37 Бележећи да је главна тема састанка била стереотипна, али да су интенције биле критичке, а не афирмативне и да су у складу са тим бирани и учесници – ствараоци већ познати по критичким ставовима према социјалистичкој пракси, Тимченко оставља податак да су се од већег броја позваних одазвали наведени учесници из Београда. (Н. Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, приредио Предраг Стајић, Лесковац 2007, стр. 181.) 17 политика и путеви и задаци развоја културе у провинцији“, а у сали Народног позоришта одржано је књижевно вече. Другог дана су гости из Београда одговарали пред публиком на питања у оквиру теме „Актуелни проблеми наше културе данас“. Увидом у материјал са састанка који је донет у поменутом броју часописа,38 види се да су излагања била врло ангажована и да се поред исказивања потребе о повезивању стваралаца из унутрашњости са ствараоцима из развијених културних центара, развила озбиљна дискусија. Наизглед остајући у социјалистичким оквирима или оквирима социјалистичке концепције културе, изречене су озбиљне примедбе на рачун друштвено-политичке ситуације и стања у култури у првом реду. Покренуто је, између осталог, питање негативног односа према културним вредностима и остварених резултата демократије у земљи (Никола Милошевић „Генеза нашег савременог економизма и утилитаризма“); исказана потреба рехабилитације интелигенције у смислу нужности исказивања другачијег мишљења (Триво Инђић „Примедба о улози интелигенције данас“); указано на симптоме економске кризе, питања привредне реформе и односа ангажоване интелигенције према тим питањима, али и исказана жестока критика владајуће политичке генерације и бирократске свести која се није одрекла тортуре „над слободном мишљу“ (Милади Животић „Култура – услов социјализма“); указано на уходане методе борбе бирократије против културног стваралаштва и носилаца културе и потребу одвајања културних стваралаца од прагматичних политичких форума и њихових одлука кроз дијалог, а у циљу реализације основних принципа хуманистичке концепције развитка (Душан Стошић „Јединство хуманистичке интелигенције и прогресивне политике“).39 Тимченково излагање под називом „Криза духовних вредности“, на самом почетку састанка, осим тога што је отворило питања о положају културе у провинцији, изнело је у први план питање о положају културе уопште, означавањем „бирократскоетатичког“ и „економистичког“ прилаза културном феномену као два извора из којих долазе опасности које карактеришу положај културе. Дефинишући појам провинције тако да он не може да буде одређен искључиво географским мерилима, Тимченкова критика провинцијског отпора према аутентичним ствараоцима добија универзални 38 Тимченко оставља податак да је захтевано да материјал са састанка буде достављен на увид партијским форумима који су задужени за то, пре него што број буде штампан. (Исто, стр. 182.) 39 „Културна политика и путеви и задаци развоја културе у провинцији“, Наше стварање, год. 14, бр. 5–6, септембар–децембар 1967, стр. 206–277. 18 карактер критике бруталних и идеолошких метода дискредитовања. Оштра осуда друштвене ситуације видљива је из следеће констатације: „Све ово о чему смо до сада говорили јесу симптоми једне кризе у којој су се нашле духовне и културне вредности у нашем друштву. Губљење љубави према духовним вредностима повлачи за собом и кризу морала и вере у човека и његове хумане вредности. Та криза је последица једне дубоко погрешне оријентације која се огледа у насилном инаугурирању економистичких критеријума у свим областима друштвеног живота, а пре свега у култури. Пренаглашавање економских закона и њихово апсолутизовање доводи до најгоре могуће последице по хуманистичко друштво какво је социјализам – до постварења културе и деградације духовног стваралаштва на ниво обичне индустријске или занатске производње. Целокупна култура своди се на најбаналније тржишне односе а закон дохотка проглашава за врховни принцип и у културној сфери.“40 Поред тога, уочљиво је и нарочито истицање потребе да културни радници управљају културом, тј. да постану креатори тзв. културне политике, а у том смислу разматран је и проблем тзв. „масовне културе“ и проблем слободе личности и слободног друштва. Када се све сагледа, не чуди да је уследила реакција на поменути састанак о којој сведочанство остављају многи учесници и савременици, али и сам Тимченко: „Међутим, сама концепција Састанка и интенције редакције о којима је било говора, али у првом реду анализа изведена на Састанку, наишле су на жестоку осуду од стране партијских форума; појавио се велик број написа у штампи41 и одржан је велик број састанака партијских активиста, којима је присуствовало више високих руководилаца. Осуда лесковачког састанка добила је шире размере и тај конфликт означен је као почетак сукоба између српске интелигенције и Партије.“42 Пишући неутрално о догађајима у вези са часописом и „Лесковачким састанком“, констатујући да часопис након тога није био забрањен и да се све што се десило свело на 40 Н. Тимченко, „Криза духовних вредности“, Наше стварање, год. 14, бр. 5–6, септембар–децембар 1967, стр. 212. (Тимченко се заправо при оваквом схватању позива на ставове Љубомира Тадића и на предавање са заседања Корчуланске летње школе из исте године Светозара Стојановића и његово указивање на погубност апсолутизовања принципа „трке за дохотком“ ма у којој сфери.) 41 „Посебно је био опак и опасан текст у партијском листу ’Комунист’, као и текст у ’Борби’, али ту нису изостајали и локални, лесковачки теоријско-књижевни посленици.“ (Душан Стошић, „За сабрана дела Николаја Тимченка“, Наше стварање, год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 414). 42 Н. Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, приредио Предраг Стајић, Лесковац 2007, стр. 182. 19 оставке, како каже, тзв. радикалног и опозиционог дела редакције, а да је двоброј Нашег стварања (5–6, 1967) са целокупним материјалом са састанка учинио да часопис буде тражен и познат у читавој Србији као гласило које је у једном тренутку узело учешћа у општим културним и идеолошким токовима,43 Тимченко ниједног тренутка не проговара о својој улози и позицији у контексту читавог догађаја. А заправо, његова улога је и значајна и неспорна, као што су значајне и последице које је сносио.44 Много касније, још један учесник поменутог догађаја, такође члан тадашње редакције Нашег стварања и дугогодишњи Тимченков пријатељ, Душан Стошић, осетиће потребу да остави сведочанство о томе да је заправо од идеје до остварења читавог састанка све заправо Тимченкова заслуга.45 Без обзира на читаву ситуацију, писмо Триве Инђића упућено Тимченку и сачувано у рукописној оставштини, које није датирано, али се види да је писано непосредно после објављивања поменутог двоброја 5–6, дакле 1967. године, сведочи колико о одјеку састанка, толико и о интересовању које је објављени материјал изазвао.46 43 С једне стране наглашена је условно речено популарност часописа, али је указано и да је то изазвало „жесток отпор партијских фактора – који су овакво деловање часописа оценили као антисамоуправно и политички неприхватљиво“, и да је прва последица била јасна порука „да присуство антисамоуправних снага, а то значи опозиционих философа и писаца, у часопису није дозвољено“. (Исто, стр. 183.) 44 Сведочанства о оваквој оцени и размерама који је у јавности изазвао лесковачки скуп оставља Димитрије Тасић: „Онај вишемесечни политички потрес који се у Србији збио после лесковачког скупа часописних редакција из унутрашњости (крајем 1967), на који је било позвано и неколико истакнутих стваралаца, писаца и филозофа из Београда […] смирио се тако што су Николај Тимченко и Душан Стошић, опозиционо најекспониранији чланови Редакције ’Нашег стварања’, били принуђени на добровољну оставку. А критичку интонацију овом скупу дао је баш Тимченко својим уводним излагањем под називом ’Криза духовних вредности’, указујући на то да ту кризу изазивају бирократско-етатистичка отуђеност од аутентичне културе, као и бруталне политичке и идеолошке методе дискредитовања правих културних стваралаца. Тако је Тимченко сам оцртао своју судбину личног, слободног мислиоца.“ (Димитрије Тасић, „Дело – људски завичај Николаја Тимченка“, Наше стварање, год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 409–410). 45 „Осећам се дужним да у тежњи да се сачува истинито знање о великом културном догађају у Лесковцу, то јест о ’Састанку редакција локалних часописа у Србији’, оставим кратак запис сведока. Неки би сада, када то више није опасно, да присвоје заслуге за овакав оригиналан чин. Међутим, истина је проста: Све је то Николај Тимченко урадио – од идеје до остварења, и до храбре одбране своје намере и свога чина. (Треба поменути да је трајан и упоран био отпор да се у неким јубиларним годинама одржи расправа о ’Састанку редакција локалних часописа Србије’. Не верујем да неко може да сматра како је помињање ових ’ситница’ овде, кад одајем последњу пошту пријатељу, непотребно и неважно. Забране да Николај Тимченко годинама не објављује у Лесковцу управо су зависиле и од неких лесковачких интелектуалаца).“ (Душан Стошић, „За сабрана дела Николаја Тимченка“, Наше стварање, год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 416). 46 „Драги Николај, јављам ти се тек пошто сам видео ’Наше стварање’ 5–6. Све је, у целини, ипак доста добро. Међутим проблем је што велики број људи који је заинтересован за тај број не може да дође до часописа. Зато би било добро када би Редакција послала 100–200 комада београдској књижари ’Просвета’ /Кнез Михаилова улица 10/ која продаје и друге часописе. Овако смо сви ми у ситуацији да морамо свакоме понаособ да објашњавамо шта смо рекли и где. Дакле, требало би на неки начин организовати продају часописа у Београду… Ја се обраћам теби лично са молбом да ми пошаљеш неколико примерака /рецимо 5–6/, јер она два која сам добио од Редакције су ми други већ покупили […] Што се тиче других ствари, Идеолошка комисија Универзитетског комитета СК ће 26-ог о. м. имати дискусију на тему ’СК и култура’, а међу материјалима за разговор налази се и ’Лесковачки досије’. Филозофи ће тамо бити присутни.“ 20 Када се све стишало, од 1968. године, међу члановима редакције није више било Тимченковог имена, као што од те године наступа пауза од пуних двадесет година у току којих Тимченко није објавио ни један редак у Нашем стварању. 47 To није била једина видљива последица поменутог догађаја. Од тада неизвесност у вези са радним местом у редакцији Наше речи постала је свакодневица, а забране објављивања његових текстова у лесковачким новинама готово нормална ствар.48 Међутим, и изван Лесковца сарадња у часописима није ишла добро као ранијих година. Иако су током година поред осталих гласила, у Сусретима, Изразу, Студенту, Нашој речи, Тимченкови прилози интензивно објављивни у Делу и у Књижевности, после догађаја у Лесковцу, ситуација се мења. После поменутих ангажованих прилога у Нашем стварању и једног објављеног текста о Сократу, Дело је најпре одбило неколико прилога, међу којима и текст о роману Драгослава Михаиловића, иако је у периоду од 1963. до 1969. године када се појавио и спорни текст, Тимченко у Делу објавио укупно четрдесет и шест прилога. Све до 1973. ниједан Тимченков текст није објављен у том часопису.49 Тих година Тимченко више објављује у Градини, 47 Само у првом двоброју из 1968. Нашег стварања објављена су још два Тимченкова прилога („Похвала есеју: Светлана Велмар-Јанковић, Савременици“ и „Природа културног чина“, год. 15, бр. 1–2, јануар– април 1968, стр. 118–119. и стр. 42–44). Први текст који се појављује након двадесетогодишње паузе и којим се наставља сарадња у часопису јесте „Белешка о Сретену Динићу“ (год. 45, бр. 3, 1997, стр. 117–118). 48 30. октобра 1969. у свом дневнику забележиће: „На данашњи дан пре две године почео је онај чувени састанак као један од најзначајнијих датума моје интелектуалне биографије. Била су то два славна дана: у мојој кући боравио је Никола Милошевић, седео сам у истој сали и слушао М. Марковића и М. Животића, С. Стојановића и Трива Инђића, Д. Ћосића и остале, а онда су дошли дани искушења које сам издржао. Изашао сам из њих неокаљан, са оним толико траженим бројем Нашег стварања и са ореолом човека на кога су насртали али кога нису бацили на колена. Све ово важи и за мог пријатеља Душана Стошића…“ 49 Размишљајући да је после текста о Сократу и објављене књиге Песник и завичај изгубио симпатије редактора и добио бледо сазнање да је нешто и урадио, 8. новембра 1969. записаће: „Добио сам од Дела, од Боже Вукадиновића, некакав смушен одговор. Оно што је сасвим евидентно: ништа од радова које сам послао неће објавити. Жао ми је текста о Михајловићевом роману. Оно што могу да слутим на основу овог одговора јесте: после текста о Сократу Дело није заинтересовано за моју сарадњу. Дакле, Дело неће да учествује у ’лансирању’ једног писца. Какав је и колики није важно; важно је да Дело неће да ’стоји’ иза мене! Сличан је случај и са Књижевношћу. Према томе, свуда треба објавити један текст о Сократу – и ето белаја: сви ће ме се одрећи. Срећа моја што Јевтић и другови не разумеју шта објављују. И са Градином би, дакле, било свршено. Мало ми је жао, мада се сећам и своје ’кривице’ и не смем да се љутим: док сам очекивао објављивање Сократа говорио сам да после њега може доћи потоп: са моје стране му је просто! И, ето, није дуго чекао: дошао је бар са стране Дела и Књижевности. Има свега и свачега у тој дописници, небрижљиво писаној, неискреној и у извесном смислу увредљивој. Али, шта се ту може: на жалост, за сваког писца требало би да буде част да сарађује у часопису као што је Дело.“ (Спорни текст је „Ко квари грађане и омладину: Сократ или његове судије“, Дело, год. 15, књ. 15, бр. 1, јануар 1969, стр. 74–82; први објављени текст након четири године је „Васко Попа ’Пре игре’“ год. 19, књ. 19, бр. 11, новембар 1973, стр. 1354–1357). 21 Браничеву, 50 Багдали, 51 Стремљењима, Путевима и почиње интензивнију сарадњу у Философији. Једно из 1969. и два писма из 1971. године од Триве Инђића сведоче о пријатељској помоћи у вези са објављивањем Тимченкових прилога и одговори су на његову забринутост за сарадњу у многим часописима.52 Обавештењима о објављивању његових прилога у Филозофији и помињањем ситуације коју „сви“ на неки начин деле, Инђић заправо сугерише припадност прокаженој групи истомишљеника.53 50 Писмо од 1. децембра 1968, сведочи о сталној сарадњи у Браничеву, будући да га уредник Војислав Живковић обавештава да ће поводом обележавања петнаестогодишњице часописа објавити прилоге „највернијих пријатеља часописа“ у току његовог излажења, међу којима је и Тимченко. 51 Од 13. јуна 1968. године сачувано је писмо из Багдале у којем га обавештавају да је члан ширег редакционог колегија (савета) Багдале. У писму се помиње да је о томе требало да га обавести Бранко Лазаревић, а писмо потписује Бата Ђидић. 16. јуна 1970. Тимченко бележи: „Ево најзад трачка наде: пружа ми се прилика да објавим нову књигу, додуше књижицу, али ипак нешто посебно. То ће на жалост, бити књижица којом нећу бити задовољан из више разлога, али то ће, ипак бити облик моје егзистенције, данас једино могућ. Реч је о Багдали и књижици о Васку Попи. Наиме, био сам у недељу, 14. јуна, у Крушевцу. Могуће је да ће се то појавити јер Бранко Лазаревић жели да има рукопис о Попи. Ако остане при томе свом расположењу, биће вајде и за мене. Биће то нови горки тријумф за ’антипартијску’ лесковачку групу коју сачињавамо Стошић и ја.“ 52 29. јула 1970. записује: „Мораћу, изгледа, да се вратим књижевности, критици и историји књижевности. Ако наставим овако да радим – онемогућићу своју сарадњу у многим часописима“; августа исте године: „Сетио сам се да нема никаквог одговора од В. Живковића, Светлане, А. Тишме, Градине: ни трага ни гласа од Вука Филиповића. Потпуно ћутање. Заборавио сам да запишем да ћу од наредног броја моћи да пишем за Н. реч! Само информације, а не да исказујем лично мишљење, или пишем коментаре и осврте. То је одлука редакције! Слава им! И шта ће бити са темом о ’Пилату’ и чињеницом да је објављен у Философији? Изгледа да ће то проћи без одјека“, а 11. септембра: „Поште нема. Није, дакле, у питању само изолација у Лесковцу; једноставно, будалу из Лесковца, боље рећи особењака из Лесковца не ’миришу’ они из београдских редакција и некадашњи пријатељи. Шта се, дакле, може? Радећи и ступајући у некакав активан живот, човек се осуђује на усамљеништво“. 53 У писму од 16. децембра 1969. Инђић, између осталог, говори о прилозима за Филозофију које Тимченко може да пошаље за објављивање, објашњава ситуацију у редакцији Културе и предлаже теме за прилоге, саветује да би било добро да изађе приказ Тимченкове књиге Фрагменти из историје лесковачког позоришта из 1967. и нуди помоћ: „Дакле, не треба да се обесхрабриш. Има времена и начина. Важно је да се нађу добри текстови, да се пише. Зато те молим да се јавиш кад год стигнеш, писмено или усмено. Природно, то важи и за све наше заједничке пријатеље из Лесковца. Ако би било још нешто што би могли да заједнички погурамо, да ти помогнем, молим те не устручавај се да ми пишеш. Помоћићу ти колико могу у овој ’културној револуцији’, уколико изађемо живи из ње.“ Оба писма из 1971. тичу се рукописа које Тимченко шаље Инђићу за Културу и Филозофију. У другом Инђић га обавештава о судбини рада: „Драги Николај, ево ти једне новогодишње честитке у виду вести да ти је ’Филозофија’ прихватила рад ’Филозофско мишљење и а. структуре’ за објављивање у броју 4, за ову годину [ради се о тексту „Философско мишљење и ауторитарне структуре“, Философија, год. 15, бр. 4, 1971, стр. 133–146]. Резензент је био Љуба Тадић. Једино ћемо избацити ону фусноту где њега цитираш – на његов особни захтев. Тај исти текст сам дао Стеви Мајсторовићу, за ’Културу’, и он га је, што се и могло очекивати, одбио. Тек да знаш какве су све судбине твојих рукописа. Примио сам осврт на Гамсову књигу. Хвала ти. Видећу са Д. Јеремићем да га објави у ’Књ. новинама’. Сагласност је већ начелно постигнута. […] Овде смо сви добро. Чекамо следеће ударце по тинтари. Извини што си чекао дуго за одговор, али генији нису могли раније да се изјасне.“ 22 Без обзира на притиске у Лесковцу и на отежану сарадњу, Тимченко је тих година врло активан, наставио је да се ангажује и да објављује, а поготово је била жива његова сарадња са Српским филозофским друштвом. Од 1969. године сачувано је низ обавештења добијених од Филозофског друштва о разним предавањима и активностима на која је позиван као члан, позиви за редовне годишње скупштине, а из 1970. и позив за састанак управе. У писму упућеном Јовици Аћину са којим је Тимченко одржавао пријатељске односе, из 1988. године,54 помиње да је 1969. био члан Управног одбора Српског филозофског друштва у контексту сећања на репресивне појаве крајем шездесетих година у култури. То раздобље обележено је следећом реченицом. „Било је то уопште занимљиво раздобље: с једне стране репресалије а с друге стране отпор и критичка реч коју су водили, тада, наши филозофи и чија је судбина позната“. Тим поводом у писму Аћину говори и о значајном скупу у организацији Друштва из новембра 1969. године. Ради се о скупу „Социјализам и култура“ који је одржан 26. новембра и на којем је Тимченко учествовао.55 Скуп је изазвао бурне реакције у јавности, као значајан интелектуални догађај, а Тимченко га доживљава практично као наставак акције коју је нужно чинити и коју он лично доживљава, јер сусрет са људима на које гледа као на истомишљенике и узоре, заправо постаје потврда да није сам и да његова ангажованост није бесмислена.56 О томе 54 Тимченково писмо одговор је на Аћиново, а будући да ниједно није датирано, из податка о Тимченковом тексту о Солжењициновом Архипелагу Гулагу из Градине, који Аћин хвали и помиње да је управо добио часопис, може се закључити да су оба из 1988, будући да се тада појавио поменути текст. 55 Позив од Филозофског друштва Србије од 20. новембра 1969. године, сачуван је у оставштини и у њему је наведено између осталог и следеће: „Познато Вам је да се у нашој земљи сада интензивно расправља о појединим догађајима у култури. У том расправљању покренуто је више начелних и конкретних питања чија решења могу имати далекосежне последице за развој наше културе. Таква духовна ситуација подстакла нас је да закажемо један шири разговор о култури у нашем социјалистичком друштву.“ У позиву је наведено да ће се разговор одржати на Филозофском факултету, а да ће уводним речима разговор отворити Миладин Животић и Света Лукић. У потпису је председник Филозофског друштва Србије Светозар Стојановић. Потребно је овом приликом допунити податак из књиге Против забрана: Разговор „Социјализам и култура“ Филозофско друштво Србије 1969. (приредио Здравко Кучинар, Београд 2011), у којој се на страни 171. доноси садржај поменутог позива, али на списку позваних на скуп нема Тимченковог имена (стр. 172–173). 56 28. новембра 1969. бележи: „Јуче сам се вратио из Београда али нисам стигао да ма шта запишем о овом путовању које, иако веома напорно – остаје путовање које ћу запамтити. Ободрило ми је дух, испунило поносом, показало ми је да радим нешто што ипак други познају и цене. Укратко, топло су ме дочекали професори Тадић, Животић (од њега сам добио књигу), Зага Пешић-Голубовић. Видео сам и Триву Инђића који ми је тражио прилог за Културу, итд. Милошевића сам видео никад несрећнијег и забринутијег: брат му је тешко болестан. Ипак, нашао је могућности да дође и говори. После смо провели неко време у разговору. Састанак је био величанствен. Било је изврсних, отворених, политичких излагања. Ипак, има смисла живети и поступати као човек. […] први део дискусије дао ми је најнеопходније – смисао, веру у неопходност ходања изабраним путем и сазнање да има људи који иду тим путем. Шта ми је више потребно?“ 23 колико је одјека у јавности овај састанак имао и да су дуго трајале реакције, Тимченко оставља податке у дневничким белешкама.57 Без обзира на напор и трошкове о којима размишља, 7. децембра путује у Београд, да би однео текст за прилог дискусији редакцији Философије, а по повратку 9. децембра записује: „Јутрос сам се вратио са лепог путовања у Београд: диван сусрет са Животићем који нас је примио у свом стану […] Наравно, још траје утисак са последњег сусрета са Животићем. Сада сам други човек; ободрен, потпуно дедрогиран од страха; могао бих да идем у затвор, и да изгубим службу јер – на крају крајева то не би било без смисла и без икаквог ефекта. Најзад сам се убедио да оно што сам радио и постигао није било сасвим незапажено. Моје хапшење – не би била кап у мору која се не би приметила и која не би изазвала неко таласање. Срећан сам што, изгледа, нисам анониман. То данас много значи.“ У вези са поменутим састанком, 20. децембра Тимченко присуствује и састанку управе Филозофског друштва,58 а бројне су белешке о догађају у Републичкој скупштини из штампе и констатације на указивање „антисамоуправног и антиуставног“ смисла дискусије у Српском филозофском друштву.59 57 4. децембра 1969. оставља одатке о томе: „Наш састанак је доспео и на Телевизију! Наиме, наставак дискусије у Српском филозофском друштву изазвао је пажњу целе наше политичко-бирократске бранше: знак о томе је оштар осврт у вечерашњем првом, главном Дневнику. Постављено је питање одговорности организатора […] Дакле, кренуло је и биће скандала. Вечерас сам прочитао смешан осврт у Борби. Али, тај стварно бедни чланчић у ствари показује да су обе стране спремне на све.“ Нешто касније из белешке од 17. децембра, види се да су реакције повод и за размишљање о целокупном стању: „Градски комитет Београда данас је ’разматрао’ дискусију на последњим састанцима које је организовало Српско филозофско друштво! Телевизија је ’извештај’ са седнице три пута вечерас емитовала. Чак је мењала извештај, допуњавала га, посвећивала му огромну пажњу. Колико је гадости, глупости, лажи итд. изречено за тих 5–6 минута извештаја. Колико су заиста немоћни сви лицемери на власти! Само, на жалост, власт и лаж иду заједно. Удружене, оне су веома опасне. Оне уништавају животе. Додуше, лицемерство које им се у нашем случају придружило, није им савезник оно је параван за иностранство које мора да има утисак о нашој демократији! Код нас нема драстичних мера због – иностранства. Срећом!“ 58 19. децембар 1969: „Ноћас путујем у Београд. Сутра се одржава састанак управе Философског друштва на коју су ме позвали – телеграмом. Наиме, сада ме позивају, а до сада то нису чинили. Дакле, сада треба цела управа да донесе одлуку; раније то баш није било неопходно. Међутим, остаје као најозбиљнија чињеница да рачунају са мном. Одлука о састанку донесена је на брзину. Да ли је то у вези са јучерашњим бројем Комуниста у коме је вероватно нешто објављено а који није стигао у Лесковац?“. 21. децембар 1969: „Јуче сам био у Београду. […] Први утисци, међутим, нису били добри: хладно, вејавица и информације из Политике: 1) да се питање наставника и васпитача, учесника у дискусији СФД постави пред Скупштину Србије, 2) да се дискутује о ’грешци’ уредништва Летописа које је објавило текст Тикава у једном броју. У тој информацији су речене грозоте. […] Издаћемо саопштење Управе. Све што је речено јесте да се Друштво огради од информбироваца и националиста. Нема одбране састанка у целини. И ја сам учествовао у дискусији. Видео сам Триву Инђића који се држи веома пријатељски. Сусрет с њим био је веома срдачан. Дао ми је писмо које ми је написао.“ 59 О садржају и одјеку у јавности, оштрим политичким осудама које је састанак изазвао, али и о приликама у друштву непосредно после студентских демонстрација 1968, најбоље показују подаци из књиге Против забрана: Разговор „Социјализам и култура“ Филозофско друштво Србије 1969, приредио Здравко Кучинар, Београд 2011. 24 Из белешке од 27. јануар 1970. која гласи: „Једноставно сам занемео: у суботу, 24. јануара, све новине наше демократске штампе су донеле списак проскрибованих личности; долази време када ће се гинути и ћутати, или најзад нешто проговорити и кренути корак ка људскости. Списак сачињавају имена осморо (то је постао магијски број) људи са Философског факултета; наравно, ту је и Н. Милошевић, који том факултету прокажених некако органски припада“, читљива је истинска потреба да се нешто учини и свест о немогућности другачијег избора и поред тога што је брига за егзистенцију породице, тачније брига за радно место из тог разлога, присутна све време.60 Назначена Тимченкова репутација политички неподобне личности и његове блиске везе са људима који су у то време били на удару власти, у Лесковцу није могла бити примљена мирно. С тим у вези је и покушај да се почетком 1970. покрене нови часопис у Лесковцу Сусрети, који и као идеја наилази на осуду.61 Све то кулминира притисцима и без обзира на успоне и падове, на проналажење потврда да деловање није узалудно, Тимченко живи у страху и свакодневној бризи.62 На крају, без обзира на све муке, он истински верујући да је немогуће поступати другачије због своје људске дужности, истрајава, највише захваљујући чињеници да непрекидно пише, правећи планове шта је од значајних књига важно приказати, интензивно се бавећи 60 31. јануара 1970. године записује: „Два момента треба издвојити из данашњих збивања: 1) дошао Ракић да ми каже да је одлучено да се изврши обрачун и са ’онима горе’ и са онима који се налазе у тзв. пунктовима. Мисле на Лесковац. Дакле, одлучено је да професори, екстремисти итд. а и њихови симпатизери – буду избачени са својих радних места. […] Све у свему, тешко да ћу бити поштеђен непријатности: никад није била реалнија опасност да ћу изгубити службу него сад. Уосталом, видећемо. […] О служби, егзистенцији и мерама које би могле да имају негативне последице по нас – говорили су у суботу Ракић и данас Т. Цветковић. Шта да се ради? Да завлада мук? Пустити да ствари иду својим током и себе казнити? Кад човек не може да пише шта осећа, боље је да не пише ништа. […] Природно је што никад не стигнем да урадим оно што треба да се уради; природно је и то што никад нисам задовољан оним што урадим; али, да ли је природно да нема смисла ма шта радити? Питам се: да ли тај рад може донети срећу, задовољство? Увек сумња у смисао и оправданост. У томе је највећи успех сваког тоталитаристичког система: обезвредити сваки рад, уништити сваки идеал. Зашто радити? То је питање данашњег света. Битно питање.“ 61 Из бележака види се да се Тимченко са Д. Стошићем, Д. Јањићем, Ј. Стефановићем, М. Стојановићем, договарао о покретању часописа Сусрети. Часопис је само био у плану, а до реализације никада није дошло. Белешка од 3. фебруара 1970. сведочи о реакцији коју је изазвала идеја: „Најзад се и Стошић уплашио; наиме са разних страна стижу информације и све оне сакупљене и прокоментарисане не обећавају ништа добро изгледа да се од чишћења неће одустати, и то не само у Београду. О нашем часопису у Лесковцу већ се говори као о пункту Српског философског друштва.“ 62 13. април 1970: „Покушао сам да радим, и радио сам упркос осећању гађења које ме је обузело. Наиме, сазнао сам да се синоћ Општинска конференција СК бавила мојом ’маленкошћу’. Прочитао сам део реферата који би се могао односити на мене. Све је то толико смешно, огавно, апсурдно, невероватно бесмислено. Одлучио сам да напустим редакцију […] Није више реч о страху, ни о радном месту, ни о будућности, ни одговорности према породици. Једноставно, свега ми је доста: чак нема смисла ни радити, ни смејати се, ни борити се… Шта радити, чему се смејати, против кога се борити?“ 25 својим текстовима од којих замишља да направи књиге и пратећи веома помно све што је чинило текућу продукцију.63 Да је Тимченкова активност запажена тих година сведочи и део из Историје српске књижевне критике, где је дословно забележено: „У данима оштрог раслојавања послератне друштвене климе, излажења из догме и рађања алтернативне критичке свести, тадашњи уредник лесковачког часописа ’Наше стварање’ Николај Тимченко (1934–2005), укључио се у љуту полемику између Оскара Давича и Михаила Марковића, вођену око ’субверзивног’ деловања Корчуланске летње школе и напада листа ’Комунист’ на философску групу ’Праксис’. Излажући се опасностима које ни у већим срединама не би биле безболне, Тимченко је тражио равноправан дијалог, укидање превентивне цензуре у партијској штампи и слободну расправу о новим друштвеним токовима, започетим у критичком покрету из 1968. године. Философски образован и теоријски добро обавештен, у часопису ’Савременик’ објавио је серију запажених критичких чланака о философским и естетичким темама, истичући да је код ’праксисоваца’, ’критичко мишљење неопходно уколико се жели остваривање хуманог развоја људског друштва’, без обзира на то што су владајући системи и ’критичко мишљење увек у колизији’, па се ’носиоци критичког мишљења често доводе у критичну егзистенцијалну ситуацију’.“64 О том Тимченковом ангажовању, на пример, сведочи и необјављени прилог жестокој полемици између Михаила Марковића и Оскара Давича из 1969. године. 63 Сумирајући протеклу 1969. годину, у смислу шта је од прилога написао, и шта треба обрађивати даље, 31. децембра Тимченко ће записати: „Учинио сам доста да не погазим оно што у човеку треба да буде и остане часно. Понекад сам срљао излажући се трошковима и физичким напорима. Све у свему, година која није била празна и недостојна. […] Шта треба урадити у 1970. на етичком плану? То је много теже дефинисати и још теже испунити. Морам се потрудити да делујем у складу са својим осећањем мере и својим осећањем дужности. Морам да будем човек. Морам да пазим да компромиса буде што мање.“ На крају 1970, 24. децембра, бележи: „Завршила се још једна година која је прошла брзо као сан. Била је, може се рећи, богата догађајима. […] Моје везе са Милошевићем и Животићем – изгледа ми – учврстиле су се. Са Милошевићем сам у вези која је дубока и нераскидива. У Триви Инђићу сам стекао доброг пријатеља, једну широку, пријатељску душу која зна да пружи и да помогне. […] Сарадња у часописима – којекако. Старе везе се кидају, али и нове успостављају. Философија и Гледишта су нове могућности. Остаје за сарадњу Браничево, Багдала, Летопис М. С.“ 64 Предраг Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768–2007, књ. 2, Нови Сад 2008, стр. 702; упућено је посебно на Тимченкове текстове у Савременику: „Критичко мишљење и ауторитарна истина: Ђуро Шушњић, Отпори критичком мишљењу’, год. 18, књ. 36, бр. 8–9, август–септембар 1972, стр. 227–229. и „Ауторитет и ум: Љубомир Тадић, Традиција и револуција“, год. 19, књ. 37, бр. 3, март 1973, стр. 295–297. (Потребно је једино допунити податак да је Тимченко већ 1968. престао да буде уредник часописа и исправити годину смрти – у питању је 2004.) 26 Наиме из сачуваног писма од 9. априла 1969, уредник Борбине рубрике „Писма уредништву“ Ђорђе Богојевић, обавештава Тимченка да његов прилог није објављен јер је редакцијски колегијум одлучио да ту дискусију не треба проширивати.65 Ипак, с једне стране оспораван и онемогућаван у својој средини, Тимченко током година учествује у готово свим значајнијим догађајима. Један од њих је и разговор поводом књиге Миодрага Поповића, Српски романтизам I (1968). У разговору су још учествовали: Сретен Марић, Зоран Глушчевић, Витомир Вулетић, Васо Милинчевић, Александар Петров, Благоје Јастребић и Јован Деретић, док је Владан Недић доставио свој прилог дискусије писменим путем.66 Тимченкови коментари су интересантни јер поред извесних замерки, он нарочито истиче у чему је највећи значај књиге: „Поповић стално има у виду књижевно дело и његов естетски домет. Он пре свега тражи естетске елементе и естетске моменте у књижевном делу, а то до сада није учинио ни један наш књижевни историчар. Помињани Богдан Поповић, помињани Љубомир Недић итд., на жалост, нису написали историју књижевности. Ми никада нисмо имали историју књижевности која је у центар свога истраживања, у центар своје структуре ставила књижевно дело и његове естетске домете“.67 Исте, 1967. године када се одиграо састанак, у Лесковцу објављена је његова прва књига Фрагменти из историје Лесковачког позоришта 1: 1896–1941. 68 Највероватније као аутор те књиге и историчар позоришног живота Лесковца, Тимченко учествује 1971, на позив Матице српске на саветовању о писању историје српског позоришта у Новом Саду.69 Две године након објављивања прве књиге, 65 У писму је тачно наведено: „Ваш прилог поменутој дискусији нисмо објавили из једноставног разлога што је после објављене дискусије и два друга писма на ту тему редакцијски колегијум стао на становиште да ту дискусију не треба проширивати, с обзиром да је било очито да се већ и у њој самој скренуло од расправе о основним проблемима и почело да залази у личне воде, а то је постало као тенденција још очитије у прилозима које смо после тога добили, укључујући и Ваш. Толико као одговор редакције на Ваше писмо и надамо се да ћете нас разумети.“ 66 „Проблеми проучавања српског романтизма: разговор поводом књиге Миодрага Поповића, Српски романтизам I, Београд 1968.“, Књижевна историја, I, 3, Београд 1969, стр. 647–699. 67 Исто, стр. 682–683. 68 Наша реч: Лесковац 1967. 69 Позив Матице српске сачуван је у рукописној оставштини, а у вези с њим 7. августа 1971, забележено је: „Увек сам рад на лесковачком позоришту сматрао узгредним. Међутим, испало је да сам по томе некако познатији и да је то више онај мој рад на који сâм више полажем. Непримећена је књига Песник и завичај, али зато о мом раду на позоришту чуо сам са разних страна. Никако није тачно да моја књига о позоришту вреди више од Песник и завичај! Ја сам, говори се – историчар лесковачког позоришта (наглашава се придев) а не и књижевни критичар! Или, не дај боже – некакав књижевник, јер историчар провинцијског позоришта може бити сваки професорчић или скрибоман, а књижевни критичар само онај ко има право да буде члан удружења писаца ’стварни’ књижевник.“ 27 појављује се и Тимченкова друга књига Песник и завичај: белешке о бивању човека у литератури. 70 Година 1971, испуњена је колико потврдама да се залаже за исправну ствар,71 толико и сталним невољама у вези са притисцима у Лесковцу,72 а током 1972. и 1973. године, интересантно је у том смислу указати на Тимченкову сарадњу у Савременику. Наиме, Тимченко оставља податак о добијеном писму 17. фебруара 1972. од секретара уредништва Савременика Душана Пувачића: „Пувачић, задовољан због мог прихватања сарадње у Савременику, пише пословно писмо које показује сву озбиљност жеље те редакције да се та сарадња оствари. Позив Савременика је добар мелем за моје ране. Заиста ми је добро дошао. […] И зато сам данас збиља узбуђен: можда са Савремеником почиње нова ера за мене. Тај часопис је прихватао и моје есеје. А то значи много у односу на Књижевност и несигурно пријатељство Светлане Велмар Јанковић.“ На известан начин сарадња у Савременику пружа одређену врсту 70 Багдала: Крушевац, 1969. (О тешкоћама и низу перипетија пре издавања књиге сведочи и писмо од 25. марта 1969. од Љубише Ристића, уредника у часопису Багдала: „Драги Коља, коначно ти шаљем прве отиске. Први табак је преломљен, а остало је у шпалтама. […] Шпалте ћу ти слати даље, како која стигне, а сада ништа друго не ради осим твог рукописа. Доћи ћемо ускоро и до оне стране која је била мало спорна: мислим на напомену о подстицају за књигу с Бранкове [Лазаревић, главни уредник издања] и моје стране. Не знам да ли ћеш ме разумети (овде и даље предлажу да се то избаци), можда би могао да то тако ублажиш да то евентуално никоме не засмета. Хвала на прилогу за априлски број Багдале. […] твој Љубиша“.) 71 17. јануар 1971: „Данашњи дан је изузетно значајан. Иако је недеља, стигло је писмо које ми је причинило огромну радост. Заправо, први пут у свом животу, добио сам позив да учествујем на једном озбиљном, значајном научном скупу. Уједно, тај позив значи да сам коначно и неопозиво примљен у један озбиљан круг људи. Дакле, ако тако могу да кажем, ово је потврда, признање и сл. мом досадашњем раду. Наиме, од 8–11. одржаће се на Тари научни скуп у организацији Философског института, ’Философије’ и Српског философског друштва. Разговараће се о теми коју волим – либерализам и социјализам.“ Белешка од 22. марта 1971. сведочи о поновним нападима и борби за радно место: „пре подне присуствовао сам Скупштини Општинске заједнице културе и слушао нападе на своју маленкост. Опет су покушали да ми онемогуће рад и Нашој речи. […] Спреман сам за борбу ма колико све то изгледало глупо и бесмислено. Али, треба живети и зато да би се тим хуљама, коликотолико, загорчао живот. Те будале нервирају и моји прикази о књигама. Зато ћу сутра написати приказ антологије сатире од М. Егерића. Похвалићу Егерића, М. Бећковића, Б. Црнчевића и др. Нека иде куд је пошло. Све у свему – може то да буде веома занимљиво“. 72 2. јануар 1972. „Иначе, у прошлој години догодило се ово што би требало да уђе у ’биланс’: 1. књига није изашла, а била је то ’непарна’ година. Ако се испуни оно што је замислио Бошко Руђинчанин, можда ће се ове године то поправити двоструко. 2. Уопште, мало сам писао. Од тога није све ни објављено. Добро је ишла једино сарадња са Б. Милановићем (Путеви) и В. Живковићем (Браничево) – док је највећа тековина прошле године – устоличење у сталног члана виђеног часописа Философије. Изгледа да ни сарадња са Гледиштима и, нарочито, са Културом није ништа нереално, већ и обострано прихватљива чињеница. […] 4. главни проблем је ипак остало радно место. Средином године је, поново захтевано, први пут јавно, да напустим радно место. Данас је чак, тим поводом, позван на одговорност и сам директор Наше речи. […] тај проблем се, међутим, актуализује, крајем године и почетком ове, захтевом, веома озбиљним и претећим – да директор напусти свој положај. Уколико се то догоди – и мени неће бити места.“ 28 сигурности и уноси дозу вере у сопствени рад. Илустрације ради, приказ књиге Ђуре Шушњића Отпори критичком мишљењу (1971), одбијен је у Нишу за објављивање,73 а појавио се у Савременику, захваљујући главном и одговорном уреднику Предрагу Палавестри, са којим Тимченко отпочиње плодну сарадњу.74 У само две године (1972/1973), у Савременику се појавило двадесет Тимченкових прилога.75 Важно је поменути рецимо прилог о Пекићевој приповеци „Чудо у Витанији“ из Времена чуда (1965), у којем је разматран проблем месије и месијанства, са једног ширег становишта – односа човека који подноси патњу и идеолога који поништавају живот;76 бављење питањем дефиниције реализма и метаморфозама које је доживео реализам 20. века;77 занимљиво разматрање о Лаву Троцком и књизи Књижевност и револуција (1971).78 На приказ Шушњићеве књиге и актуелна питања које она отвара у контексту односа носилаца критичког мишљења и владајућег система, већ је указано, али је важно поменути и интересантан приказ књиге Светозара Петровића Природа критике (1972).79 Погубност и разорно дејство 73 9. јун 1972. „Мој нишки Саша [Хаџи Танчић] потрудио се да дода, са своје стране, кап у моју горку чашу: није објавио приказ књиге Ђуре Шушњића за који ме је молио. Уместо Ђуре ставио је свој текст, о књизи свог пријатеља. Саши су рекли да сада није време да се ма шта објави о сумњивом човеку и научнику Ђури Шушњићу.“ 74 У дневничкој белешци од 30. јуна 1972. бележи: „Невероватно: добио сам одговор од Палавестре! Објавиће приказ Шушњићеве књиге, тражи нове приказе. Пошто Св. Петровић ’то заслужује’, приказ његове књиге може изнети и десет шлајфни. Палавестра захваљује на уредној сарадњи. Питам се: сањам ли ја то и шта све то значи. Зар збиља постоје, у нашој земљи, још такви односи између моћног уредника и анонимног сарадника, какав сам ја?“ 75 На основу Библиографије Николаја Тимченка види се да је у периоду од 1971. до 1987. објавио укупно 66 прилога. Из периода интензивне сарадње током 1972. и 1973. наведено је само 13, а изостављено 7 прилога: „’Стари’ и ’нови’ критички реализам“, год. 18, књ. 35, бр. 6, јун 1972, стр. 499–501; „Размишљање о природи критике: Светозар Петровић, Природа критике“, год. 18, књ. 36, бр. 11, новембар 1972, стр. 420–422. и „Ауторитет и ум: Љубомир Тадић, Традиција и револуција“, год. 19, књ. 37, бр. 3, март 1973, стр. 295–297; „Домети и границе философије егзистенције: Миладин Животић, Егзистенција, реалност и слобода“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 486–488; „Комично као апологетика и комично као критика: Данко Грлић, О комедији и комичном“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 492–493; „Хумани смисао науке и позив научника: Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика“, год. 19, књ. 37, бр. 6, јун 1973, стр. 596–598; „Допринос естетичкој мисли: Сретен Петровић, Естетика и идеологија: увод у метаестетику“, год. 19, књ. 38, бр. 10, октобар 1973, стр. 320–321. 76 Индикативне су, на пример, реченице: „Даља судбина Лазара из Витаније лепо ће показати како у судару са идеологијом – живот и човек губе!“; „Лазарева трагична ситуација постаје сасвим безизгледна јер оно што он даље покушава, сада свесно, да ради, показује веома упечатљиво да он, пре свега зато што делује као члан једне партије и приврженик једне идеологије, не може да буде аутентичан у својим људским чиновима.“; „Према томе, лако је у овом опису месије препознати политичког вођу модерних времена.“ (Н. Тимченко, „Лазар из Витаније и проблем Месије“, Савременик, год. 18, књ. 35, бр. 3, март 1972, стр. 269–277). 77 Н. Тимченко, „’Стари’ и ’нови’ критички реализам“, год. 18, књ. 35, бр. 6, јун 1972, стр. 499–501. 78 Н. Тимченко, „Револуционар о статусу поезије: Лав Троцки, Књижевност и револуција“, год. 18, књ. 36, бр. 7, јул 1972, стр. 83–85. 79 „Размишљање о природи критике: Светозар Петровић, Природа критике“, год. 18, књ. 36, бр. 11, новембар 1972, стр. 420–422. 29 политике на естетски домет литерарног дела, за ствараоца и стваралаштво, разматрана је поводом књиге Предрага Протића Стваралац и политика (1972),80 док је приказ књиге Традиција и револуција (1972) Љубомира Тадића по својој актуелности указивањем на разматрање историје развоја револуционарне мисли у њеном судару с конзерватизмом, сувишно и показивати.81 На истој линији актуелности налази се и осврт на књигу Миладина Животића Егзистенција, реалност и слобода (1973),82 али и приказ књиге Данка Грлића изашле у библиотеци Филозофског друштва Србије – О комедији и комичном (1972).83 Осврт на превод књиге физичара Вернера Хајзенберга Физика и метафизика (1972), питањем о месту научника у савременом свету и смислу науке, дотаћи ће се, између осталог, и Хајзенберговог искуства о погубном утицају политике на научну делатност – „већ тада је Хајзенберг схватио да мишљење и истина у политици не постоје – у политици постоји само тренутни интерес“,84 док приказ књиге Сретена Петровића Естетика и идеологија: увод у метаестетику (1972) констатацијом да „Петровић поставља веома актуелан проблем заснивања естетичког мишљења, и у вези с тим, у којој мери естетичко мишљење при свом конституисању може да ’подноси’ уплитање идеолошког фактора“,85 у првом плану илуструје негативан утицај деловања идеолошког фактора на кохерентност естетичког мишљења.86 80 Н. Тимченко, „Политика као зла судбина: Предраг Протић, Стваралац и политика“, год. 18, књ. 36, бр. 12, децембар 1972, стр. 511–513. 81 Н. Тимченко, „Ауторитет и ум: Љубомир Тадић, Традиција и револуција“, год. 19, књ. 37, бр. 3, март 1973, стр. 295–297. 82 Н. Тимченко, „Домети и границе философије егзистенције: Миладин Животић, Егзистенција, реалност и слобода“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 486–488. 83 Н. Тимченко, „Комично као апологетика и комично као критика: Данко Грлић, О комедији и комичном“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 492–493. 84 Н. Тимченко, „Хумани смисао науке и позив научника: Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика“, год. 19, књ. 37, бр. 6, јун 1973, стр. 596–598. 85 Н. Тимченко, „Допринос естетичкој мисли: Сретен Петровић, Естетика и идеологија: увод у метаестетику“, год. 19, књ. 38, бр. 10, октобар 1973, стр. 320–321. 86 Током поменуте две године у Савременику се појавио и приказ књиге Ивана В. Лалића из 1971. Критика и дело („Песник као критичар: Иван В. Лалић, Критика и дело“, год. 18, књ. 35, бр. 4, април 1972, стр. 380–382), Милорада Павића („Студија о Војиславу Илићу: Милорад Павић, Војислав Илић и европско песништво“, год. 18, књ. 35, бр. 5, мај 1972, стр. 478–480), избора радова Бориса Ејхенбаума Књижевност (1972) који је сачинио Александар Петров и у којем Тимченко говори о руском формализму („Избор радова Бориса Ејхенбаума: Бориса Ејхенбаума Књижевност“, год. 19, књ. 37, бр. 4, април 1973, стр. 396–398), Касима Прокића („Студија о Меши Селимовићу: Касим Прохић, Чинити и бити“, год. 19, књ. 37, бр. 6, јун 1973, стр. 590–591) и Алексе Челебоновића („Несвакидашња књига: Алекса Челебоновић, Стара Грчка“, год. 19, књ. 38, бр. 12, децембар 1973, стр. 519–520). На четири прилога која се појављују у том периоду о делима Добрице Ћосића, Иве Андрића, Васка Попе и Милоша Црњанског, биће указано у наредним поглављима. 30 Савременик је крајем 1972. и током 1973. године био у опасности због објављивања Послератне српске књижевности (1972) Предрага Палавестре.87 У Тимченковим белешкама видљива је забринутост због сумње да је и његова сарадња један од могућих разлога што је часопис доведен у опасност. Међутим, то није утицало на даље објављивање Тимченкових прилога.88 Од 1969. до 1972. године Добрица Ћосић је био председник Српске књижевне задруге. У том периоду Тимченко је позиван на састанке редовних годишњих скупштина (први позив сачуван у рукописној оставштини је од 19. маја 1970. на 63. редовну годишњу скупштину, а последњи од 8. маја 1972. године на 65. редовну годишњу скупштину – оба су са потписом председника Добрице Ћосића). У септембру 1970, увидом у дневничке белешке, Тимченко путује на састанак групе за израду плана филозофске библиотеке у Српској књижевној задрузи. Поменуте 1972. године почињу и забране Ћосићевих књига, али и притисци да поднесе оставку на положај председника Српске књижевне задруге.89 Сви ти догађаји вероватно само погоршавају Тимченков ионако лош положај. 87 О политичкој хајци која се повела након објављивања књиге и одласку 1973. са места уредника Савременика како би спречио обуставу дотација и укидање часописа, Палавестра оставља податке у предговору „Прича о овој књизи“ (П. Палавестра, Послератна српска књижевност 1945–1979 и њена историја, Београд 2012, стр. 7–72). 88 У дневничкој белешци од 28. јула 1973, записано је „Ипак, данас сам сазнао и неке новости. Савременик је због Палавестре, био (и још је) у великој опасности. Томе сам, на известан начин и ја допринео. Прво сам знао, а друго сам слутио. Међутим, ја сам поред Ивана Ивановића, послужио (вероватно) као главна тачка оптужбе против Савременика на седници Републичке заједнице културе. Мој извештач наводи себе и мене као несумњиво најважније тачке оптужбе: мој ’пријатељ’ из лесковачког позоришта, у својству потпредседника те Заједнице културе, предложио је да се ускрати дотација часопису зато што у њему сарађују и они који су осуђени у својим срединама. То ми је рекао Иван Ивановић, који ме је данас посетио са породицом. Целу причу саопштио је Драган Јеремић и од њега се сазнало за још један подвиг тог провинцијског главосече републичких часописа.“, а 30. јула: „Иначе, Ивану су се десиле многе ствари (искључен из школе, претрес куће, итд) припремају се нови закони (по једном, неће се смети више држати забрањене књиге!) […] Душан Пувачић се интересује за сусрет са мном (у ствари, Иван је дошао да виви како сам, односно – шта је са мном – очекивао је да сам најмање најурен из службе. Можда то заиста предстоји!) Имаћемо још страшнију јесен него ранијих година.“ 18. августа 1973. Тимченко поново размишља о сарадњи у Савременику: „Видео сам пошту. Савременик, летњи двоброј, изашао је без Ивановог и мог прилога. […] Две новости одмах: 1) Омладинске новине настављају своју кампању против философа (Политика данас рекламира одговор М. Марковића) и 2) онај одвратни М. Илић најављује да ће се негативно решити судбина наших пријатеља. Како ја могу очекивати да Савременик објави приказ књиге М. Марковића? Лоше се завршава ово лето, јесен ће донети многа зверства (заправо, завршиће се оно што се припрема на основу воље једног диктатора и то потпуно ’законито’)“, а 30. августа 1973. додаје: „Јавља ми Пувачић да је: 1) тачно оно што ми је Иван причао 2) да Савременик није променио свој став према мени, 3) да ће у следећи број ући неки мој текст и 4) оно што није добро, да он одлази у Енглеску. […] И тако, дакле, иду дани; по свој прилици, неће успети ни ова интервенција мог пријатеља из позоришта.“ 89 25. април 1972: „Од Ћосића траже да поднесе оставку на положај председника СКЗ и да тако ’призна’ своје ’националистичке’ грехове. У суштини, на тај начин се доказује ’партијност’ српског руководства.“ 31 Забрана часописа Филозофије 1972. године, чији је Тимченко активни сарадник90 и бројни написи у штампи тим поводом, највероватније су допринели да због неизвесне ситуације на радном месту, пропадне и прилика да добије запослење на Катедри за Југословенску књижевност на Универзитету у Приштини. Наиме, од Вука Филиповића91 са Филозофског факултета у Приштини и покретача и уредника Стремљења, чији је Тимченко сарадник, добијен је позив за сарадњу на факултету92 и Тимченко то види као значајан прелом и спас из лесковачке средине у којој је практично жигосан. Али како у то време бура око забране Философије не јењава,93 90 Из писма од 10. октобра 1970. од Здравка Кучинара који је тада у уредништву Философије, види се да је Тимченко стални сарадник: „Поштовани колега Тимченко, Ваш текст примио сам, нажалост, са закашњењем. Просторије редакције су у реновирању па је тако и редакција, а и ја, наједанпут постала ’непозната’ – па је Ваше писмо било чак враћено у Лесковац. Захваљујем за приказ. Он ће ићи у новембарском броју. Пошаљите још нешто ако имате готово или у пројекту. Поздравите колегу Стошића. Другарски Ваш Здравко Кучинар“. Тимченко у Философији тих година објављује следеће прилоге: „Опране руке Понтија Пилата“ (год. 14, бр. 1, 1970, стр. 121–130); „Коме смета песникова реч: над једним поглављем Тврђаве Меше Селимовића“ (год. 15, бр. 2–3, 1971, стр. 211–219); „Писац и стварност“ (год. 15, бр. 4, 1971, стр. 87–101); „Судбина интелигенције и револуционарне личности у социјализму: Руди Супек, Хуманистичка интелигенција и политика“ (год. 15, бр. 2–3, 1971, стр. 241–245); „Философско мишљење и ауторитарне структуре“ (год. 15, бр. 4, 1971, стр. 133–146); и два прилога која нису наведена у Библиографији Николаја Тимченка: „Михаило Ђурић: Хуманизам као политички идеал“ (год. 13, бр. 3–4, 1969, стр. 261–264) „Митска свест 20. века: Ернст Касирер, Мит о држави“ (год. 16, бр. 4, 1972, стр. 205–208); Излагање на тему „Филозофија и књижевност“ у оквиру Зимских филозофских сусрета, (Врњачка Бања, 1–3. фебруара 1973) „Филозофија, историја и књижевност“ (год. 17, бр. 1–2, 1973, стр. 89–92). 91 Вукашин Филиповић од 1970. до 1971. био је декан Филозофског факултета у Приштини (Филозофски факултет у Косовској Митровици: 1960–2015, приредио Бранко Б. Јовановић, Косовска Митровица 2015, стр. 48.) Иначе, и Филиповић и Владета Вуковић веома су значајни и утицајни на Катедри за југословенске књижевности и српскохрватски језик основане 1970. („Наставничко језгро Катедре за југословенску књижевност и српскохрватски језик створено је школске 1964/65. године, када су одбрањене три дисертације професора ангажованих на језичкој катедри: Вука Филиповића […], Владете Вуковића […] и Радомира Ивановића. […] За овај период важно је поменути да су доцнији утемељивачи Катедре за југословенску књижевност, Вук Филиповић и Владета Вуковић, били и у првом уређивачком одбору косовског књижевног часописа ’Стремљења’“. Исто, стр. 87.) 92 30. јула 1972. записује: „Невероватна ствар синоћ, са Вуком Филиповићем. Позвао ме на Катедру за Југословенску књижевност на Универзитету у Приштини. Сетио се и чудно је што се раније није сетио да то учини. Без обзира на околности – Приштина, ниво те катедре, прилике на Косову итд. сам факт позива нешто значи и то је пријатно. Уколико се то оствари, требало би да представља известан прелом у мом животу. Могао сам да бирам између хрватске, словеначке, дечје и дубровачко-далматинске књижевности. Изабрао сам ову последњу – то је једна од мојих првих и неостварених љубави на факултету. То бих могао да предајем уз извесну припрему. […] Прихватањем места на катедри у Приштини, прихватам за шефове Владету Вуковића и Вука Филиповића а то је велики уступак, у ствари компромис који ми не служи на част. Међутим, ваља покушати, и највише би ми одговарао хонорарни однос – држање предавања без икаквих ’друштвених’ обавеза.“ 93 4. август 1972: „Забрањена је Философија, бр. 2, 1972. У вести се, поред уобичајених фраза, наводе имена одговорних уредника: Заге Пешић и Љ. Тадића. Дакле, ту је крај и нова афера. Да ли с катастрофалним последицама. Мој редакцијски колега каже ми да је новинарима, као поверљиво штиво, подељен ’материјал’ о непријатељској делатности. Тамо смо Стошић и ја. […] Нема за мене места више нигде. Моји ће се поступци стављати под лупу, моје изјаве испитивати, моја пошта прегледати. Будале, мисле да се дух може зауставити. […] У данашњој Политици једна вест под насловом: Заказана јавна расправа о забрани часописа ’Философија’ 72, чије је растурање привремено забрањено решењем Окружног јавног тужилаштва из Београда. Трајна забрана растурања овог часописа се тражи због једног редакцијског чланка, написа Добрице Ћосића, и једног коментара пренетог из стране штампе. […] Сутра је седница на којој ће се говорити о непријатељској делатности. Ја сам на списку. Хоће ли ме сада избацити? Шта могу, неће ме примити ни у Приштини. Мој директор је, видим, нешто мрачан. До сада сам био безбрижан и одједном сам се уплашио! Није чудо: до радног места ми је стало само због куће […]. Разуме се да ме не могу променити ни скршити.“ 32 и чак добија и судски епилог,94 тако ни вести о послу у Приштини не стижу. Сви су изгледи да је то управо због Тимченкове репутације.95 Без обзира на перипетије и дуго чекање, 1972. године из штампе излази и Тимченкова трећа књига Записи о песнику: о поезији Васка Попе. 96 Током 1974. и 1975. године, Тимченко поред Савременика највише објављује у Браничеву, Багдали, Књижевној речи, 97 Књижевним новинама и поново интензивније у Делу. Од 7. до 10. фебруара 1974. одржан је скуп „Култура и револуција“ на Дивчибарама у оквиру зимских филозофских сусрета. О Тимченковом учешћу на скупу, потврда су његове белешке о припреми за путовање98 и о томе да су и реакције на скуп допринеле новим невољама на послу.99 Пракса да се у часопису Философија објаве прилози са таквих сусрета, вероватно је изостала због двогодишњег прекида у излажењу, о чему сведочи белешка у првом броју новопокренутог часописа Theoria. 100 94 У вези са евентуалним ускраћивањем финансијске помоћи часопису, редакција објављује документ Извршног одбора Републичке заједнице културе од 3. јануара 1973. године упућеног редакцији Философије, из којег се види проблем у вези са забраном другог броја за 1972. годину: „Комисија за издавачку делатност и Извршни одбор Републичке заједнице културе, који је заседао 13. XII 1972. г. нису прихватили одступање од најављеног програма до кога је дошло у броју 2 од ове године. Конзеквенце овог одступања, које је довело и до интервенције правосудних органа, сносиће редакција Вашег часописа. Закључено је да Републичка заједница културе са Републичком заједницом за научни рад размотри услове за даље финансирање часописа ’Филозофија’ у новонасталој ситуацији.“ (Философија, год. 16, бр. 4, 1972, стр. 222). 95 Исте године по повратку са сусрета посвећеном Лазару Вучковићу у Приштини, Тимченко бележи 13. септембра: „Вук ме је избегавао колико је могао а онда ми рекао да је питање отворено. Преварио сам се утолико што нисам претпостављао да ће ствар застати већ на првој инстанци: код Вука и Владете. Вука је поколебало моје писмо а Владету мој статус ’сумњивог лица’. Међутим, сад је сарадња у Стремљењима учвршћена, то ће, верујем, ићи.“ (Иначе, у рукописној оставштини сачуван је позив за песничке сусрете „Лазар Вучковић“ из 1972. године.) 96 Багдала, Крушевац 1972. 97 1. октобар 1974: „Књижевна реч ме је избацила из равнотеже; увиђам да је најбоље да прекинем сарадњу у том листу. Тамо шаљем ангажоване текстове, а ни са излажењем тог листа, ни са објављивањем текстова не иде најбоље. Они не поштују ни рокове ни сопствена обећања. Све је то у складу са општим хаосом у коме живимо.“ 98 4. фебруар 1974: „Није стигло очекивано објашњење о начину путовања на Дивчибаре и то ме је онерасположило. То ће вероватно бити из Београда у четвртак, преко Ваљева. Смислио сам шта ћу евентуално говорити у дискусији на Дивчибарама. Једна тема биће наша књижевност у револуцији. Треба нешто рећи о Давичу, Ћосићу, Лалићу, а за то већ имам известан текст, раније припремљен који ћу сутра допунити.“ 99 28. фебруар 1974: „Први ’одјеци’ са Дивчибара: Милисав [Маринковић, један од уредника Наше речи] ми је скренуо пажњу да се води истрага и да треба да се чувам, да се ’оставим’ философа. Нешто се ту копа. Неће, ваљда ’подземно’ да решавају проблеме са философима, да их хапсе, а са њима и мене. У сваком случају облаци се нису разишли, али верујем да сада све зависи од тога како ће се ствари решити ’горе’. Због тога не могу да изгубим службу; шта наше руководиоце локалне интересују неке Дивчибаре?“ 100 Уводна белешка редакције, Theoria, год. 19, бр. 1–2, 1976. 33 Након удаљавања осморо професора са Филозофског факултета 1975. године због „морално-политичке неподобности“101 и код Тимченка се само појачава стално присутни страх и за посао и за могућности објављивања.102 Подстрек који је Тимченко добијао на известан начин из личних веза и контаката са Инђићем, Животићем, Милошевићем и уопште људима који су тада били на удару, као да је у том период због поменутих догађаја спласнуо и довео до једног стања резигнације. У жестоку полемику која се одиграла између Николе Милошевића и Василија Калезића, а чији је повод био негативни Милошевићев приказ Калезићеве књиге Покрет социјалне литературе (1975), Тимченко се укључио у два наврата својим прилозима у Младости и у Оку током 1976. године, заузимајући јасан став и устајући у одбрану личности и дела Николе Милошевића.103 Иако је у дневничким белешкама главна тема рад на текстовима и планови шта ће се писати, током 1977. године, услед притисака у Лесковцу и сталног надзора,104 присутан је и страх да би му могла бити ускраћена слобода објављивања.105 Интересантно је поменути да је остављено сведочанство и о осећају безвоље за рад услед свести да теме које га заокупљају не смеју бити објављене.106 101 Професори уклоњени са факултета су: Љубомир Тадић, Михило Марковић, Трива Инђић, Драгољуб Мићуновић, Небојша Попов, Светозар Стојановић, Миладин Животић и Загорка Голубовић. (Небојша Попов, Contra Fatum: „Случај групе професора“ Филозофског факултета Универзитета у Београду (1968–1988), Загреб 1988.) 102 17. фебруар 1976: „У целини гледано не могу да будем задовољан јер сам изгубио много времена, и још више јер сам изгубио храброст и људско достојанство. Нисам послао ништа ни К. речи ни Оку што би можда било објављено, али би ми донело много невоља, верујем. Жао ми је што се бојим тог претпостављеног страха, нико ме не би бранио јер ударио сам на све који имају неку моћ (Давичо, Јеремић, Џаџић…) а они који су ми пријатељи ћуте или, тачније, ућуткани су. Куда ћу ја? Зар из службе? Лесковчани једва чекају прилику коју ћу им пружити.“ 103 На ток полемике биће указано у наредним поглављима. (О Калезићевим полемичарским склоностима видети: П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768–2007, књ. 2, Нови Сад 2008, стр. 490–492.) 104 11. новембар 1977: „Шта чинити? Отићи у Београд, обратити се пријатељима и Первићу, најпре. Можда би се могао наћи тај посао у штампарији, преко Триве, а код социолога […] Занимљиво је да сам вечерас срео заменика секретара Комитета Станоја Петровића који ме је прогласио за шпијуна. То је сада теза тих гмизаваца: ја сам сада повезан са либералним елементима, а на извору сам података, а елементи су у вези са иностранством… Ерго, ја не смем и не могу да радим у средствима информисања. […] Било би боље кад бих обећао мојим драгим Лесковчанима да нећу више ништа писати и да ћу се одрећи пријатељства са онима који су, као ствараоци, проскрибовани у овом слободном и слободољубивом друштву. […] Да ли да погледам шта би се могло урадити са Нолитом који тражи трговачке путнике за продају књига или да покушам нешто са Приштином, али то су већ више, за мене недостижне сфере.“ 105 22. новембар 1977: „На жалост, нервозан сам, не могу да радим. Добро бити неће. Моје колеге су спремне да се ’ограде’ од мене. То значи да ће се сложити с тим да ми ’није’ место у редакцији. Јер, шта би могло да значи то ограђивање? Следећи корак би могао бити забрана сарадње у часописима, бављење књижевним радом…“ 106 10. августа 1977. бележи: „Шта да радим? Заправо, знам шта би требало радити али – некако ми се не ради. И на Педесетим годинама, и на роману, и на Философији и Поезији и на приказима: све то не може бити објављено. […] Све у свему, исувише сам изолован и чак дезоријентисан, бојим се да ми многи токови духовног стања и многи догађаји једноставно измичу.“ 34 Ипак, да се Тимченкове везе са Филозофским друштвом Србије нису прекинуле, сведочи и његова сарадња у часопису Theoria, који почиње да излази 1976. године. Већ у првом броју часописа Theoria у којем је између осталог указано и на тешкоће у којима се налазила редакција часописа Философија и Филозофско друштво Србије, због којих је дошло до двогодишњег прекида у издавању часописа, појављује се Тимченков текст „Двоструко лице истине“ који је заправо саопштење са скупа „Истина и вредности“ одржаног у Аранђеловцу од 26. до 29. маја 1976. године у организацији Филозофског друштва Србије, Института за филозофију Филозофског факултета у Београду и редакције часописа Theoria. У тексту на интересантан начин кроз анализу политичке драме Георга Бихнера Дантонова смрт, чији су ликови преузети из историје, Тимченко покушава да са ширег филозофског аспекта проговори о појму истине: „Истина ће бити и остати идеал појединца, и група, и целокупних друштава. У име истине многи ће и гинути, у име истине проливаће се и даље много крви, а истина ће и даље бити једна од парола свих револуција. Многи се неће либити да у име своје истине учине и злочине. Сви они који знају просту истину да су истина и лаж две апсолутно различите категорије неће моћи да пренебрегну ни другу, такође очигледну истину – да ништа није теже него разликовати те две тако различите ствари. Другим речима, истина често показује своје двоструко лице: она је, наиме, час лаж а час догма, мада се и у једном и у другом случају представља као – истина. На неколико примера из историје и литературе покушаћу да покажем ово двоструко лице истине, њено појављивање час у облику догме, час у облику лажи.“107 И у наредном броју Тимченко се јавља такође ангажованим текстом „Истина као циљ и истина као средство“, у којем на питање где је граница између истине и лажи, у којој тачки аксиом прелази у догму и где се брише разлика између човека и привида, закључује: „То питање и одговор могу се сажети на следећи начин: постоји истина као циљ и постоји истина као средство; тамо где истина престаје бити циљ и претвара се у средство – на тој граничној тачки истина се претвара у лаж, 107 „Двоструко лице истине“, Theoria, год. 19, бр. 1–2, 1976, стр. 87–91. 35 аксиом у догму а човек од субјекта истине постаје објект манипулације, јер излази из сфере антропологије и постаје предмет теологије и идеологије. У првом случају, као субјект истине, човек је био биће које је употребљавало свој ум за критичко испитивање свог бића и истине света у коме егзистира и који гради, имајући истину као циљ; у другом случају, човек се предао догми која је искључила критику и истраживање и истакла права теологије и идеологије над човековом мишљу.“108 Током 1978. године важно је указати на полемику која се одиграла у Политици. Наиме, напис Чедомира Мирковића „На шта се, у ствари, мисли“,109 у којем је расправљано о положају књижевне критике и неповерењу према критичарима и критичком мишљењу, отварањем питања да оспоравања књижевне критике често имају личне поводе и мотиве и да су проблеми критике и проблеми културе и друштва, изазваће низ полемичких текстова. Између осталих, у расправу се укључио и Тимченко, коментаришући да се у расправи не говори о критици и критичком мишљењу него о обичајима и критеријумима који годинама владају у књижевном животу за који је „карактеристично да се одавно одвојио од књижевности и да је преузео и устоличио искључиво ванкњижевне и ванестетске вредности“.110 Тимченко заправо највише инсистирајући на чињеници да се критика удаљила од књижевне и стваралачке сфере, пребацује критичарима помирење да њихови текстови постану, како каже, „комерцијални афиш уз књигу“, а не да буду књижевна оцена и критичка рефлексија о уметничком делу – наглашавајући да комерцијална и рекламерска критика изневерава своју природу и промашује циљ.111 Тај Тимченков текст изазвао је оштру реакцију Зорана Глушчевића, па је након њега уследио још један текст, у којем Тимченко појашњава претходно изнете тврдње, додајући да се његове примедбе односе само на ону критику 108 „Истина као циљ и истина као средство“, Theoria, год. 19, бр. 3–4, 1976, стр. 133–137. (1978. године у истом часопису појављује с још један Тимченков прилог: „Да ли је реч о остварењу философије?“, Theoria, 1–2, 1978, стр. 40–47). 109 Чедомир Мирковић „На шта се, у ствари, мисли“, Политика, 20. јул 1978, стр. 12. (У расправи су учествовали поред Тимченка и Зорана Глушчевића и Петар Пајић, Богдан А. Поповић, Бошко Богетић, Симон Симоновић, Предраг Матвејевић.) 110 Н. Тимченко, „У чему је невоља наше књижевне критике“, Политика, 10. август 1978, стр. 4. 111 Интересантан је и део: „Разуме се, противило би се природи критичке рефлексије за коју се залажемо ако бисмо рекли да бисмо потписали сваки критички и есејистички текст Николе Милошевића, Зорана Гавриловића, Миодрага Павловића, Радомира Константиновића, Мухарема Первића, Бранка Поповића, Александра Петрова и др. али желимо да подвучемо да су њихови текстови озбиљно критичко суочавање с књижевним делом и плод критичке рефлексије; с друге стране, не бисмо се определили за онај тип критике коју пишу, рецимо, Милош И. Бандић, Драшко Ређеп, Драган М. Јеремић и др. иако не сматрамо да ти текстови не спадају у књижевну критику.“ (Исто, стр. 4). 36 која се „лишава критичке рефлексије“ услед чега критичари пишу пропагандне и комерцијалне текстове,112 да би се све окончало Глушчевићевим текстом у којем он прелази на готово увредљив тон и лични напад, покушавајући да покаже промашеност Тимченкове оптужбе о „целокупној“ корумпираности критике.113 Такав оштар напад произлази, по свему судећи, из личне погођености Глушчевићеве114 и још један је доказ Тимченковог тачног сликања књижевних прилика и његове ангажованости.115 Исте, 1978. године, Тимченко учествује на научном скупу Травник и дјело Иве Андрића – завичајно и универзално, одржаном у Травнику у оквиру „Андрићевих дана културе“ у октобру 1978. године.116 У рукописној оставштини сачуван је текст о судбини покретања часописа Јавност117 и документација у вези са тим из 1980. године. Из осврта на ту документацију, види се да је она сачувана са жељом да се потврди сопствено учешће: „Ја сам сачувао аутентичне документе и неколико исечака из новина из којих се види отприлике како је изгледала ’самоуправна’ кампања против Јавности. Видео 112 Н. Тимченко, „Нисам тврдио да је критика корумпирана“, Политика, 31. август 1978, стр. 4. 113 „Иако то све није дословно рекао, Тимченко је све то недвосмислено инсинуирао. Он наиме наводи све елементе који улазе у састав корупције, он слика коруптивну ситуацију, заправо формулише цео поступак и даје све елементе радње, само их не склапа у буквалну радњу нити ту радњу именује оним што она јесте: корупција“. (Зоран Глушчевић, „Еуфемистичка игра жмурке“, Политика, 7. септембар 1978, стр. 14.) 114 „Ако ја за издаваче пишем по наруџбини (Тимченко опет може рећи да ни ову реч није употребио он него ја, али ја не одустајем од својих тврђења све док ми Тимченко не докаже да ’комерцијална, украсна, рекламерска и пропагандна’, критика, коју он упоређује са ’отужном лакирерком’ није наруџбина […] није недвосмислен облик књижевне, моралне и идеолошке корупције), онда су ме они корумпирали, и то је Тимченко јасно рекао иако није изговорио реч ’корупција’.“ (Исто, стр. 14). 115 Од 7. априла 1978. године, интересантно је поменути белешку која може бити и објашњење потреба за ангажовањем: „Не треба ми много да бих могао да подносим своју ситуацију у свету и граду, канцеларији и својој соби, само један часопис, писмо или нека вест о победи духа и стваралаштва над хаосом и медиокритетством.“ 116 У Тимченковој оставштини сачувана је преписка са председником Организационог комитета научног скупа, проф. др Здравка Пујића. На његов прилог биће указано у делу наредног поглавља које се односи на Иву Андрића. 117 Тимченко, у тексту рукописа сачуваног са документацијом, исправља одређене Ћосићеве примедбе у вези са покретањем часописа тј. његову тврдњу да је Јавност покренута у оквиру деловања југословенске опозиције титоизму коју он износи у тексту под насловом „Састанак у ’Мраку’“, објављеном у књизи Српско питање – демократско питање (1992) следећом констатацијом: „Све је ово у погледу чињеница тачно али у овом тексту писаном у марту 1992. године има једна примедба која више припада времену када је текст писан него времену када се дешавало оно на шта сада Ћосић скреће пажњу. Иницијатори Јавности и сарадници којима су се они обратили нису били баш толико одлучно против самоуправног социјализма нити уверени у његов слом. Напротив, сви су желели Јавност у склопу демократског и самоуправног социјализма […] Јавност је спречена једном бучном и бруталном кампањом, па ипак она је доживела неколико бројева али под другим називом и са другачијом платформом. Наиме, Зоран Гавриловић је инсистирао да то буде демократија јер му је Јавност исувише личила на редукционистички социјалистички покрет. На то нису пристали Тадић и Ћосић: Јавност са социјалистичким призвуком није се могла заменити Демократијом у западном, грађанском смислу. На жалост, Зоран је уредио сам два–три броја.“ 37 сам списак тих око 120 интелектуалаца који су подржали иницијативу редакције и њених уредника; мог имена нема јер сам ја добио позив, преко Стошића, нешто касније, некако крајем октобра, када су ти нови документи већ били припремљени – тако нема ни Лесковца, међу градовима из којих су се јавили приврженици, нити мог имена, међу људима који су стали уз часопис. Међутим, моја ’пријава’ је ипак примљена, што доказује друго писмо редакције које сам примио посредством проф. Лазара Трифуновића, чији рукопис имам на коверту.“ У обимном позивном писму за сарадњу са потписом Добрице Ћосића и Љубомира Тадића од 11. октобра 1980, исказана је идеја о покретању часописа „за интелектуалне дијалоге о нашој савремености“, указано на идејне и тематске основе часописа и упућен позив за саопштење мишљења и става о сарадњи. Иако је у позиву изнето низ оптужби на рачун конзервативног идеолошког фактора пресудног у друштвеним збивањима, наглашена је и „визија социјализма неодвојивог од демократије“. Позната је кампања којом је спречено покретање јавности.118 И писмо иницијатора од 6. децембра 1980, упућено након позива за сарадњу, сведочанство је о идеолошкој и политичкој кампањи која се повела против покретача Јавности. Међутим, оно што је значајно када је у питању Тимченко, јесте његова подршка покретању часописа, без обзира на поновно излагање могућим невољама. Међу документима сачуване су и копије два писма, једног послатог Тадићу од 27. октобра 1980. о прихватању иницијативе за покретање часописа,119 и другог са истим датумом упућеног Ћосићу.120 На писму упућеном Ћосићу, дванаест година касније дописано је: „Примедба од 23. децембра 1992. године: Наравно, стидим се своје тадашње борбе ’за ствар социјализма’ али једино ми је оправдање да смо сви тада говорили о демократији 118 Само неки од чланака су: „Неприхватљиво је излажење часописа ’Јавност’“ (Саопштење председништва градске конференције ССРН Београда), Политика, 26. новембар 1980, стр. 7; Мирослав Стојановић, „Нова беседа, стари циљ“, Политика, 27. новембар 1980, стр. 7. 119 „Поштовани професоре Тадићу, У данашњем писму другу Добрици Ћосићу изнео сам разлоге којима сам се руководио приликом прихватања иницијативе за покретање часописа Јавност. Извештавајући Вас о овоме желим да подвучем неопходност егзистенције једног часописа који би био прилика за слободно и јавно изношење резултата критичког преиспитивања наше ситуације у контексту све евидентније кризе у свету.“ 120 „Поштовани друже Ћосићу, нема никакве сумње да иницијатива за покретањем часописа широких хоризоната, критички усмереног и окренутог суштинским проблемима наше епохе у којој су све видљивији симптоми дубоке кризе савести, делања и мишљења изгледа неопходна и незаобилазна. […] Јавност, ценећи према понуђеној платформи, биће прилика, можда последња, да се интелигенција на адекватан начин укључи у збивања која би могла позитивно да утичу на поменуту кризу. Зато сам спреман да, у складу са својим могућностима, а уз пуну моралну одговорност за ствар социјализма, културе и слободе, прихватим сарадњу у Јавности, часопису који недостаје нашој култури и за чије покретање се залажем. […]“ 38 у социјализму и социјализму с људским лицем; о социјализму као идеалу говори се и у платформи Јавности. Ту заблуду морам да признам и да кажем да сам веровао у некакав социјализам уз који сам увек стављао речи демократија и култура. Нисам схватио да су демократија и социјализам /комунизам/ неспојиве ствари.“ Године 1981. излази из штампе четврта Тимченкова књига Фрагменти из историје Лесковачког позоришта 2: 1970–1980, 121 а само две године касније и последња књига коју је Тимченко објавио – Народни музеј у Лесковцу 1948–1983. 122 Из 1983. године сачуван је и позив за учешће у раду скупа „Дани Анте Фламенга“, посвећеног теми: „Држава и друштво – однос теорије и емпирије“, који се одржао у Комижи, на Вису од 24. до 28. августа.123 Такође, 1984. Тимченко учествује и на Филозофским сусретима чија је тема „Етика и историја“ одржаним крајем марта.124 У загребачкој Белој књизи из 1984. године, на списку „непожељних аутора“ које ваља цензурисати, нашло се и Тимченково име и изводи из његова два текста. Тимченко је „оптужен“ најпре због текста „Покушај читања ’Источница’ Љубомира Симовића“125 и због текста „Цензурисани Кундера: о преводу дела Милана Кундере Књига смеха и заборава“.126 Анализа „Источнице“ названа је „панегириком“ и наведено је да је Симовићево дело тумачено као „речит опит о томе шта поезија може у директном сукобу са идеологијом“, а посебно је подвучено то што Тимченко сматра „посве легитимним ’идеолошко читање’ Симовићеве поезије“.127 Друга тачка „оптужбе“ тиче се Тимченкове примедбе да се једна од порука Кундерине књиге у преводу изгубила и цитирања реченица које из Кундерине књиге нису преведене.128 121 Напредак: Лесковац 1981. 122 Народни музеј: Лесковац 1983. 123 Организатори су били Социолошко друштво Хрватске, Политиколошко друштво Хрватске и Хрватско филозофско друштво. Позив је послат 24. јуна из Загреба, а у програму рада између осталих налазе се предавања Љ. Тадића, М. Кангрге, Д. Мићуновића. 124 Позив је упућен 12. децембра 1983, а организатори су, поред Филозофског друштва Србије, Институт за филозофију Филозофског факултета у Београду и часопис Theoria. 125 Дело, год. 29, књ. 29, бр. 11–12, новембар–децембар 1983, стр. 321–331. 126 Књижевна реч, год. 11, бр. 207, 25. март 1983, стр. 15. 127 Бела књига – 1984: Обрачун са „културном контрареволуцијом“ у СФРЈ, приредили: Коста Николић, Срђан Цветковић, Ђоко Трипковић, Београд 2010, стр. 109–110. 128 „Једна од порука књиге, истиче Тимченко, ’суочавање и контрастирање Масарика као председникаослободиоца и Хусака као председника заборава’, у пријеводу се (’на жалост’) доста изгубила, што треба замјерити преводиоцима и уредницима. И цитира реченице које су испуштене, односно које из Кундерине оригиналне књиге нису преведене: ’Руси су га (Хусака – н. н.) поставили на власт 1969. године. Од 1961. године историја чешког народа није упознала сличан масакр културе и мисли.’ […]“. (Исто, стр. 233.) 39 У вези са тим, текст о Кундериној књизи објављен је у Књижевној речи 1983. године, у време када је главни и одговорни уредник листа Гојко Тешић.129 У том листу Тимченко објављује од 1973. до 1984. укупно двадесет и седам прилога.130 Највећи број (деветнаест) од 1978. до 1984. године, управо у време док је у уредништву Тешић.131 Из исте године када је објављен списак проскрибованих стваралаца у Белој књизи, са друге стране долази условно речено признање за сарадњу у Књижевној речи. Наиме, на истеку свог уредничког мандата, писмом од 23. маја 1984, Гојко Тешић, тражећи прилог за последњи број који би уредио, о сарадњи са Тимченком говори као о великом доприносу за лист.132 Без обзира не поменуте околности, сарадња у Делу прекинута 1969, од 1974. године се појачава. Доласком Јовице Аћина у редакцију Дела, а затим и на место уредника, Тимченкови прилози су све учесталији.133 Из тог периода сачувана је и преписка са Аћином из које се види блискост и поред сарадничког, веома пријатељски однос. Закључно са последњим текстом објављеним за Аћиновог уредничког мандата 129 Тешић је од 1977. до 1980. био уредник, а од 1980. до 1984. главни и одговорни уредник Књижевне речи. (Гојко Тешић, Пркоси и заноси Станислава Винавера, [Белешка о аутору] Београд 1998, стр. 359.) 130 Увидом у Библиографију Николаја Тимченка, у Књижевној речи објавио је укупно 24 прилога (први прилог објавио је 1973. „Сократова смрт“, год. 2, бр. 21, децембар, стр. 1–4, а последњи 1984. „Теоријска мисао и дух нијанси“, год. 13, бр. 236, 25. јун 1984, стр. 7.) Међутим, тај списак није потпун и њега треба допунити са још три прилога која су изостала: „Ново тумачење Хераклита: Мирослав Марновић, Филозофија Хераклита мрачног“, год. 12, 10. мај 1984, стр. 24; „Ко је и где је човек: Карел Косик, Дијалектика кризе“, год. 12, 25. април 1984, стр. 20–21; „Револуционарно озбиљење етике: Милан Кангрга, Етика или револуција“, год. 13, лето 1984, стр. 78. 131 У недатираном писму упућеном Тешићу Тимченко шаље приказ књиге Васка Попе и изражава сумњу да текст задовољава критеријуме редакције. Затим, говорећи да му је пажњу привукла расправа о „Дијалектичком антибарбарусу“, додаје: „Пожелео сам да и ја о томе кажем коју реч. Написао сам неколико страница што ми није било тешко јер се тим проблемом бавим већ дуго времена. Шаљем Вам само нередигованих неколико страница с молбом да ми јавите да ли је за Вас то интересантно, односно да ли бисте приближно такав текст с мојим потписом објавили. […] Такође, заинтересовао ме је Аћинов одговор Данојлићу; о почецима Дела и о улози тог часописа, као и о давитељима слободе могло би се којешта рећи. Да ли сте заинтересовани и за то? […]“. Као одговор на то писмо могу се посматрати објављени прилози: „Крлежини разлози против ’Дијалектичког антибарбаруса’“ (год. 11, бр. 184, 10. март 1982, стр. 3); „Нешто ново у поезији Васка Попе: Рез“ (год. 11, бр. 186–187, 10–25. април 1982, стр. 48); „Ласићев дијалог са Крлежом“ (год. 11, бр. 190, 10. јун 1982, стр. 19). 132 У писму је између осталог наведено: „Прилика је ово да Вас замолим да Вашим прилогом обележите мој последњи број листа који ћу уредити у целини […] Специфичност последњег броја моје серије ’Књижевне речи’ је у томе што ће бити испуњена прилозима сарадника из скоро свих крајева наше земље, но свакако сарадника који су ми најдражи и које посебно ценим. […] Биће то, уколико се буду одазвали сви које сам позвао, изузетан скуп наших најзначајнијих стваралаца. […] Број ће се појавити половином јула на повећаном броју страница. Истовремено, најтоплије Вам се захваљујем на досадашњој сарадњи, која је свакако била велики допринос за лист који сам уређивао. П. С. Волео бих ако бисте могли написати приказ Кангргине књиге […]“. У летњем броју са већим бројем страна (80) појављује се Тимченков приказ Кангргине књиге: „Револуционарно озбиљење етике: Милан Кангрга, Етика или револуција“, год. 13, лето 1984, стр. 78. 133 Јовица Аћин је у редакцији од 1974, на месту одговорног уредника је од 1980. до 1982, а главног и одговорног уредника од 1982. до 1987. (Дејан Вукићевић, Дело (1955–1992): библиографија, Београд 2007, стр. 38–39. и 715.) 40 1984. године,134 Тимченко је у Делу објавио укупно педесет и осам прилога.135 Зато с правом, по броју прилога, може бити обележен као један од најзначајнијих сарадника.136 У вези са Тимченковом лојалношћу, важно је поменути и догађај из 1984. у вези са избором нове редакције часописа Савременик који се завршио растурањем слога већ припремљеног једанаестог броја часописа за ту годину.137 Срба Игњатовић нови главни уредник који је заменио Слободана Ракитића, обавештава Тимченка о прилогу о Николи Милошевићу који је требало да буде штампан у броју чији је слог растурен и тражи одобрење да тај текст штампа у новој серији Савременика. Тимченко одлучно одбија, уз љубазно образложење, у писму Игњатовићу од 20. децембра 1984,138 али истог дана упућује и писмо Ракитићу у којем му на одеђен начин пружа подршку и инсистира да његов прилог не даје новој редакцији Савременика. 139 134 У писму из 1986, Јовица Аћин пише: „Драги Тимченко, Добио сам текст о Селенићевом роману, у последњи час. И уметнуо га у број 3/1986, који сам управо дао у штампу. Хвала на брзини. У истом броју имам текст Новице Милића о књизи Николе Милошевића! Али, заинтересован сам за Ваш приказ Савићеве књиге. Пошаљите ми га до конца јануара. Срећно, Ваш Јовица Аћин. Пст! Да, поглавље о Крлежи, Нихилист или апологет, уколико не прелази 20 страница, већма би одговарао Делу.“ 135 Указано је већ на кратак прекид сарадње започете у Делу 1962. године. Први објављен прилог је „Једна лепа и корисна књига: Ото Бихаљи-Мерин, Продори модерне уметности“ (год. 8, књ. 8, бр. 11, новембар 1962, стр. 1393–1395), а последњи „Негатор или апологет (белешке о Крлежином ангажману у години 1952)“ (год. 33, књ. 33, бр. 3, март 1987, стр. 22–54). 136 „По броју пролога најзначајнијим сарадницима Дела могу се сматрати следећи ствараоци: […] књижевна критика: Ј. Аћин, С. Велмар-Јанковић, Милан Влајчић, Б. Вукадиновић, Христо Георгијевски, М. Данојлић, Бранимир Донат, М. Егерић, Срба Игњатовић, Остоја Кисић, Милан Комненовић, Ратко Марковић Руђанин, М. Мирковић, М. Первић, Жарко Рошуљ, Николај Тимченко, П. Џаџић, Младен Шукало.“ (Дејан Вукићевић, Дело (1955–1992): библиографија, Београд 2007, стр. 41). 137 У штампи је читав случај објашњен престанком мандата уређивачког тима, узгредним помињањем изјаве Слободана Ракитића о самовољи Градимира Стојаковића, директора НИРО „Књижевне новине“ и опаске да избор Србе Игњатовића на место уредника није прошао без примедбе инспекције рада, да би се навели чланови новог издавачког савета, демантовало да примедба на избор главног уредника „није била суштинске, већ формалне природе, што је у међувремену отклоњено“ и нагласило да је преседан „растурање оловног слога једног часописа због мандатних неспоразума“. (В. Л., „Прво, па двоброј“ Политика експрес, 20. децембар 1984.) 138 „Поштовани друже Игњатовићу, Ваша одлука да објавите ’блок’ о проф. Николи Милошевићу, који стицајем околности није објављен у већ припремљеном броју Савременика, заслужује сваку пажњу и одобравање. Ја ту одлуку поздрављам и учинио бих све што је у мојој моћи да она буде остварена да у целом том ’случају’ нису на беспримеран начин прекршена права старе Редакције. Сматрам, наиме, да су текстови из ’блока’ о проф. Милошевићу у неку руку дело и власништво старе Редакције и они треба да буду објављени под њеним потписом и у њеној редактури […] не могу да се сложим да исти текст који сам написао за стару Редакцију буде објављен без њеног потписа. […] Разуме се, ово моје писмо не искључује Ваш евентуални телефонски позив и накнадно објашњење става о којем Вам сада пишем. Понављам, сарадњу са Вама прихватам са захвалношћу. […]“. 139 „Драги друже Ракитићу, Данас сам на телефонско питање Србе Игњатовића да ли се слажем да мој текст из ’блока’ о проф. Милошевићу изађе у новој серији Савременика одговорио у писму негативно. Зато Вас молим да текст који је, како пише у Политици-Експресу, код Вас ни по коју цену не дајете ни Срби Игњатовићу ни ма коме из нове редакције Савременика. Међутим, ја бих волео да ’блок’ о проф. Милошевићу, како сте наговестили, у Вашој редакцији буде објављен у некој од публикација са којом Ви можете да остварите сарадњу. То би било заиста дивно. […] Поздравите Павла Зорића, а Вама много среће и што мање потреса који би изазвали Ваш иначе одличан чланак у Књижевним новинама. Питам се само хоће ли икад у овој земљи завладати закони и пристојно понашање […]“. 41 На Међународном научном скупу „Књижевно и преводилачко дело Станислава Винавера“, одржаном у Београду од 18. до 20. јуна 1985. године у организацији Института за књижевност и уметност, који је окупио веома значајне и истакнуте ствараоце, Тимченко је такође учествовао.140 Током 1986. године, из рукописне оставштине види се да је Тимченко учествовао на научном симпозијуму у Нишу „Савремена поезија и њено тумачење“ у организацији Секције удружења књижевника Србије за нишки и јужноморавски регион и у разговору „Модерна и постмодерна“ поводом последњег броја (3–4) за 1986. годину часописа Theoria у организацији Филозофског друштва Србије и Студентског културног центра, 24. априла у Београду. Од чланова редакције часописа Theoria, 29. јуна 1987. године, сачуван је послат обиман материјал – саопштење у вези са спором око часописа Филозофског фруштва Србије. Материјал послат пред одржавање Ванредне скупштине заказане за 1. јул 1987. године, у вези са избором нове редакције, отежаним радом и несугласицама чланова, која угрожава рад, заправо је илустрација подела у Српском филозофском друштву.141 У организацији Одељења језика и књижевности Српске академије наука и уметности, Тимченко је учествовао на скупу „Новија српска књижевност и критика идеологије“ одржаном од 16. до 17. јуна 1988. године.142 У зборнику радова са скупа види се да је његово саопштење објављено под називом „’Идејно’ и ’уметничко’ у савременој српској књижевности“.143 140 О његовом прилогу објављеном у зборнику радова Књижевно дело Станислава Винавера (1990), биће речи у делу наредног поглавља које се односи на Станислава Винавера. (У поменутом зборнику нашли су се, између осталих, радови Н. Петковића, З. Константиновића, В. Жмегача, Ј. Вјежбицког, Г. Тешића, М. Ненина, Т. Екмана, М. Матицког, Р. Вучковића, М. Недића, М. Пантића, К. Прањића, З. Шкреба, М. Фрајнд, А. Петрова, М. Поповића…, а изостала су излагања Х. Крњевић, Ђ. Вуковића, М. Лончара, Д. Танасковића, В. Висковића, М. Радуловића, С. Слапшак и Д. Витошевића). 141 Потписани чланови редакције су: Младен Козомара – главни и одговорни уредник, Слободан Жунић, Данило Баста, Здравко Кучинар и Мирко Зуровац. (Чланови који су у том тренутку означени као проблематични за рад редакције су: Коштуница, Којен, Јовановић, Чавошки и Ђинђић). 142 У име Одбора за проучавање историје књижевности Српске академије наука и уметности Палавестра му шаље 23. септембра 1988. године обавештење као учеснику скупа да су за штампу припремили излагања и дискусију за округлим столом од 16–17. јуна исте године: „Дискусија је скинута са магнетофонске траке, ауторизована и приређена за штампу (трудом Зденке Аћин). Почетком октобра, рукопис иде пред Одељење језика и књижевности САНУ с предлогом да се одреде рецензенти: Добрица Ћосић и Предраг Палавестра.“ Палавестра обавештава да је постигнут споразум са издавачким предузећем „Градина“ из Ниша да се акта са скупа објаве у заједничком издању САНУ и „Градине“ како би се скратило дуго чекање у реду за објављивање Академијиних издања и захваљује на учешћу. 143 Н. Тимченко, „’Идејно’ и ’уметничко’ у савременој српској књижевности“, Новија српска књижевност и критика идеологије: излагања и дискусија за округлим столом у Одбору за проучавање историје књижевности 16–17. јуна 1988, уредник Предраг Палавестра, Београд – Ниш, 1989, стр. 29–33. 42 Године 1989. требало је да се појави Тимченкова књига о Мирославу Крлежи, заправо последње дело које је он припремио за штампу, међутим, слог је у штампарији у Врању растурен по налогу службе државне безбедности и до штампања књиге није дошло.144 У циклусу предавања „Књижевно дело Добрице Ћосића“, одржаном на Коларчевом народном универзитету, на позив Слободана Ракитића, који је у то време био уредник катедре за књижевност и језик, Тимченко је 3. априла 1990. године одржао предавање на тему „Идеолошка раван у ’Деобама’“.145 На позив из Књижевне речи, 1993. године Тимченко учествује на округлом столу посвећеном делу Мирослава Крлеже организованом поводом навршавања сто година од Крлежиног рођења и прилаже свој прилог „Крлежа данас“,146 за посебно издање темата Печат о Крлежи Данас. 147 За Међународни научни скуп „Српска авангарда у периодици“, у организацији Институт за књижевност и уметност у сарадњи са Одбором за проучавање књижевности САНУ одржаном од 17. до 18. новембра 1994. године сачуван је позив 144 О судбини књиге Негатор или апологет: о Крлежином ангажману (Лесковац 2015), биће речи у наредним поглављима. О растурању слога сведочи Мирослав Цера Михајловић, уредник неколико издања Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ која су у то доба била забрањена. 145 И позив и програм сачувани су у рукописној оставштини, а на само предавање биће указано у делу наредног поглавља које се односи на Добрицу Ћосића. Иначе, у белешци од 4. априла, остављеној након предавања, Тимченко помиње ко је све био присутан од познаника и додаје: „Учинило ми се да су слушали и да нико није изашао пре него што сам завршио. Све је то трајало око сат, до 8,45. Са Ракитићем који је дошао око 7,15 нисам могао дуже да будем јер је [Миладин] Животић постао нестрпљив. Он је дошао да ми да задатак: организација њиховог повратка у Лесковац! Други Лесковачки састанак. Договорили смо се да позовемо шест старих учесника и којег год хоћемо од нових […]. Циљ је – да они дођу да говоре и да се укаже на лесковачки састанак као на почетак сукоба Партије и интелигенције. […] Пријатно ми је било што сам се видео и са Животићем, иако сам знао да он није дошао због мене и мог предавања, па ни због Добрице Ћосића.“ 146 Н. Тимченко, „Крлежа данас“, Печат о Крлежи Данас (припремили Маринко Вучинић, Лука Мичета и Гојко Тешић), Београд, 1993, стр. 22–24. (На садржај рада биће указано у наредним поглављима.) 147 Позив, који у име „Кредибел банке“ и Књижевне речи потписују Бранко Драгаш, председник и Гојко Тешић, уредник издања о Крлежи, занимљиво је цитирати у деловима будићи да се на интересантан начин објашњава мотив за обележавање стогодишњице: „Тај значајан датум, стогодишњица рођења великана књижевне уметности, у овој средини на жалост није обележен на цивилизацијски ваљан начин. Наравно, тај чин неуважавања и непоштовања великих књижевноисторијских чињеница диктиран је спољним, политичким разлозима који су нам свима добро знани. Међутим, Кредибел банка и Књижевна реч сматрају да тај датум треба обележити на прави начин, тај гест нам може ићи само у прилог без обзира што друга страна, рецимо, неће ни споменути стогодишњицу рођења Милоша Црњанског. Ви сте у кругу стваралаца и интелектуалаца који, верујемо, деле наше мишљење и зато Вам се обраћамо с молбом да за посебан ревијални додатак Књижевне речи припремите прилог најкасније до 25. 10. 1993. год. […] Истовремено Вас обавештавамо да ће се крајем октобра са истим кругом сарадника одржати и округли сто о Крлежином делу. О датуму одржавања округлог стола накнадно ћемо Вас обавестити. Наравно, за округли сто можете припремити и другу тему – разговараће се отворено и о књижевном и о политичком ангажману Мирослава Крлеже. У нади да ћете за темат са симболичним насловом ’ПЕЧАТ о Крлежи ДАНАС’ послати текст по слободном избору, најсрдачније Вас поздрављамо.“ 43 за учешће.148 Међутим, није сигурно да се Тимченко позиву одазвао, будући да у објављеном зборнику радова149 нема његовог прилога. Из 1996. године сачуван је интересантан позив за учешће на научној конференцији „Књижевно дело Стевана Сремца – ново читање“, организованог у оквиру пројекта „Књижевни живот на југоистоку Србије у 19. и 20. веку“ из Центра за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Нишу, који садржи и позив на састанак са Мирославом Пантићем, управником Центра.150 Највероватније да је Тимченко учествовао само у дискусији, јер у објављеном зборнику није штампан његов прилог.151 Као резимирање својих и ангажовања групе којој је био близак, интересантан је текст објављен 1998. у листу Република који је уређивао Небојша Попов. Наиме, поводом разговора са Михајлом Михајловим152 и његовим образложењем дисидентства, отворила се полемика у којој је поред Загорке Голубовић,153 учествовао и Тимченко својим текстом „Мерила за разликовање. Требало би увести и неки други критеријум, који измиче М. Михајлову, и испитати сваки појединачни случај“.154 Тимченко, полемишући са Михајловим, говори и о часопису Praxis и његовим сарадницима и у одговору на питање да ли су сарадници Praxsisa дисиденти или не и зашто су се нашли на удару власти иако се нису удаљили од марксизма, бележи: „дисидент је отпадник или онај ко се одваја у мишљењу, а режим у комунистичким земљама сматра дисидентом сваког ко му се, ма из којих разлога, супротставља. Међутим, како оно што је исто истовремено није исто и у истом степену и на исти начин, тако и између 148 Позив од 1. априла 1994. године, сачуван је у рукописној оставштини, а у њему је наведен и Организациони одбор скупа: Вида Голубовић, Ђорђије Вуковић, Радован Вучковић, Мате Лончар, Миодраг Матицки, Предраг Палавестра, Гојко Тешић и Станиша Тутњевић. 149 Српска авангарда у периодици, зборник радова (уредили В. Голубовић и С. Тутњевић), Београд 1996. 150 У позиву од 4. новемба 1996, који у име заменика управника Центра потписује Мирољуб Стојановић, наведено је: „Поред позива да пратите рад Скупа, позивам Вас и на састанак са академиком Мирославом Пантићем, управником Центра за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, на коме ће бити речи о даљем раду на реализацији пројекта.“ 151 Књижевно дело Стевана Сремца – ново читање: зборник радова са научне конференције одржане у Нишу 15. и 16. новембра 1996, Ниш 1997. 152 Михајло Михајлов, „Дисидентство – стварност и легенде“, Република, бр. 181, 1998. 153 Загорка Голубовић, „Прекрајање историје. Шта је истина о дисидентима Praxsis групе у Југославији?“, Република, бр. 182, 16–28. фебруар 1998, стр. 12. 154 Н. Тимченко, „Мерила за разликовање. Требало би увести и неки други критеријум, који измиче М. Михајлову, и испитати сваки појединачни случај“, Република, бр. 183, 1–15. март 1998, стр. 6. (текст није наведен у Библиографији Николаја Тимченка). 44 дисидентства једног Ђиласа, једног Михајлова, једног Сахарова, једног Солжењицина, као и између праксисоваца међусобно и Ћосића требало би увести и неки други критеријум, који измиче М. Михајлову, и испитати сваки појединачни случај.“ У сврху илустрације своје тезе, Тимченко подсећа на текст Александра Зиновјева и његово схватање дисидентства по којем постоје дисиденти који могу да праве компромисе са влашћу и да јој служе и они који не пристају ни на какав компромис.155 У складу са тим, закључује: „Тачно је да постоје различити типови дисидентства, а дисидент није само онај који је дошао под удар тоталитарног режима, већ пре свега онај ко је, остајући надохват руке тог режима, истрајао у настојању да се систем власти који тај режим представља и заступа – из основа промени, тачније да нестане. […] Дисиденти који су одбацивали комунистички систем као баласт који онемогућује живот а не само прогрес, разликују се од дисидената који сежу до побољшања праксе и стварања услова за какво-такво слободно мишљење и стваралаштво.“ Није на одмет додати да Тимченко није, како се види из дневничких бележака, био задовољан верзијом текста која је објављена, али и да је код њега присутан одређени критички став по питању анганжмана појединих интелектуалаца који су били означени као дисиденти.156 У рукописној оставштини сачуван је позив да буде члан Великог југословенског жирија који ће доделити награду „Меша Селимовић“ за најбољу књигу у 1998. години.157 Те године у вести о објављивању добитника Добрила Ненадића за роман Деспот и жртва, нема наведених чланова жирија,158 али се на основу документације 155 На Зиновјева и његово схватање на примерима руских дисидената, Тимченко ће оставити обиман прилог у рукопису бавећи се Ћосићевим дисидентством, на који ће бити указано у наредном поглављу. 156 5. марта 1998. године пише: „Сутра ће се можда знати шта је мој несумњиви пријатељ, Небојша Попов одлучио. У питању је испит, озбиљан испит, за мене: ако објави текст о дисидентима то ће значити да мој став и образложење тог става нешто вреде. У противном, морао бих да се замислим. Ових дана у Југославији борави сам М. Михајлов. Надам се да ћу, ако објаве мој текст, моћи да полемишем са неким од београдских ’дисидената’. Само да то не буде Св. Стојановић.“, а 8. марта: „’Слатко ишчекивање’ углавном се завршило на начин који сам слутио, па ипак, остао је неки горак укус. Текст се, знатно скраћен и сведен на голу тезу, нашао на месту за које сам претпостављао да ће му припасти – као нека врста одјека основног текста М. Михајлова, тамо где је у прошлом броју био прилог З. Голубовић. Али, да ли је скраћен или искасапљен тај текст? Чак је остало на истом месту једно ’дакле’, што говори да је тој реченици нешто претходило. Све што је критично у односу на Ђиласа, праксисовце и београдске филозофе – отпало је. Помишљам да интегрални текст понудим врањском листу.“ 157 Позив је послат 14. децембра 1998. године у име Удружења издавача и књижара Југославије и листа Вечерње новости који су утемељивачи награде и у њему је поред новина у вези са начином и слањем предлога, наведено и следеће: „од ове године позив да учествују у раду Великог југословенског жирија упућује се САМО онима који активно прате домаћу књижевну продукцију и у Југославији објављују осврте, приказе, студије и сл. о новоизашлим делима наших писаца.“ 158 Наведено је само да је жири био састављен од еминентних југословенских критичара, и да је од 71 члана за поменути роман гласао 31 члан. (Документација Архива Борбе, Вечерње новости, 21. јануар 1999, стр. 5) 45 дугогодишњег новинара културне рубрике Вечерњих новости и једног од организатора поменуте манифестације, Драгана Богутовића, с правом може прихватити податак да се Тимченко одазвао позиву и учествовао у раду жирија.159 Исте године Тимченко, међутим, одбија позив Саше Хаџи Танчића да уђе у жири за доделу награде „Бранко Миљковић“, чему је вероватно мотив дугогодишња изопштеност из јавног живота средине у којој је живео о чему оставља и ироничну белешку.160 Још једно сведочанство о могућности таквог тумачења, по којем је у њему остало горчине због дугогодишњег понижења у свом граду, јесте и одбијање да достави свој прилог за публикацију о историји новинарства у Лесковцу.161 Исте 1998. године Тимченко је у уредништву часописа Освит, 162 покренутог 1991. у Лесковцу. Забринутост за квалитет прилога који се појављују у часопису, видљива из дневничких бележака, само је потврда о томе колико Тимченку тешко пада прављење компромиса по питању ствари које се тичу књижевног стваралаштва.163 Некако тих година Тимченко као да се симболично враћа у културна дешавања Лесковца, поново почиње да објављује у Нашем стварању, 164 брине око његовог 159 Драган Богутовић на основу увида у личну архиву сведочи о Тимченковом учешћу. 160 Податак оставља 29. јануара 1998. године: „Једна емоционална и интелектуална нула, при свему томе дуго изопштена из јавног живота, не може да се прихвати такве обавезе и да прими такву част. Осим тога, ја сам против награда, поготово начина на који се оне код нас додељују и елемената који су при томе у оптицају. Све говори против мог чланства у таквом форуму.“ 161 13. новембра 1997. од Верице Баторевић-Божовић, Властимира Вељковића и Велимира Хубача, добија писмо у којем га позивају да им својим прилогом помогне при реализацији састављања публикације у којој би била представљена „лесковачка новинарска школа“, замишљена као прилог историографији о новинарству тих простора. Тимченко, наглашавајући да су му позивом учинили велику част, у свом одговору од 15. децембра 1997. бележи: „На жалост, ја немам право да претендујем на место у тој публикацији без обзира на вашу добру вољу јер мени до сада, ни у редакцији у којој годинама радим, није признат статус новинара. Према томе, у једној публикацији у којој се говори о новинарству и новинарима ја, из институционалних и професионалних разлога, не могу да учествујем. Други, можда пресуднији разлог који ме спречава да се одазовем вашем тако примамљивом позиву јесте чињеница да ја заиста немам прилога, новинарског, који бих вам понудио за штампање у публикацији. Оно што сам писао је ван новинарства, на некој граници између публицистике и квазикњижевности, да апсолутно не заслужујем никакву пажњу, поготово редакције која припрема тако значајну и озбиљну публикацију […] Захвалан сам вам на позиву и на части што сте ме назвали, такође незаслужено, својим колегом. За све ове године ја нисам био новинар већ службеник у техничкој секцији Наше речи; ви сте први и једини који су ме назвали колегом. У то име, остајем с дубоким поштовањем и захвалношћу на незаслуженом признању које сте ми указали.“ 162 Освит, год. 7, Лесковац 1998. 163 24. марта 1998. поводом тога бележи: „Имаћу страшну бламажу са Освитом: треба да потпишем два броја врло проблематичног садржаја. Како да то избегнем?“, а 31. марта: „Са Освитом се играју, мене бламирају пошто су ме увукли у своју игру. Отишли су без мене на неки сајам периодике, нису повели ни Срђана Марковића иако су му то обећали.“ (Иначе, главни уредник Освита је Саша Хаџи Танчић.) 164 Већ је наведено да се после двадесетогодишње паузе 1997. године појављује у Нашем стварању први Тимченков прилог. 46 уређивања,165 а од 2002. до последњег броја који се појављује за његовог живота, по други пут је у уредништву часописа.166 Последњих година он објављује и даље, готово са несмањеним жаром. Његови прилози појављују се у Помаку, Нашој речи, Градини, Нашем стварању, Савременику плус, Књижевности, Багдали, Алијанси, Књижевном листу. Тиме, као ни претходним указивањем на сарадњу која је годинама трајала у појединим часописима, ни изблиза није обухваћен потпуни списак листова и часописа у којима је Тимченко од првих текстова 1951, па све до 2004. објављивао своје прилоге.167 У Библиографији Николаја Тимченка, побројано је деведесет листова и часописа у којима је објављивао током година и који су излазили у Београду, Новом Саду, Сремским Карловцима, Крагујевцу, Крушевцу, Пожаревцу, Краљеву, Зајечару, 165 11. септембра 1999. године пише: „Од септембарског броја ’Нашег страдања’ нема ништа. За то се не могу набавити паре. Тачно је да пара уопште нема; битно је овде за шта пара у овој беспарици, ипак има, на шта се оне троше и ко располаже њима. Битно је и то ко се онда, када се нешто од вредности ипак појави, тиме хвали иако нема у томе никаквог удела […] Тај, условно речено септембарски број, имао би прилог од Николе Милошевића и портрет С. Џунића. Шта ћеш више и боље?“ (У Нашем стварању заиста је објављен прилог Н. Милошевића, „Духовни пут Сергеја Булгакова“, год. 46, бр. 3–4, 1999, стр. 181–204. и Портрет Слободана Џунића, год. 46, бр. 3–4, 1999, стр. 241–252). 166 У поговору већ поменуте књиге Књижевна баштина Лесковца, приређивач наводи: „Пишући о животу ’Нашег страдања’ – како га је у шали, али из милоште, често звао – о његовом рађању, несигурном ходу и саплитању, али и уздизању и високом узлету па слому, поновном усправљању, онда истрошеној снази, Николај Тимченко у ствари је прикривено исприповедао роман о сопственом мучном ходу по лесковачкој књижевној сцени. Тиха и блага нарав, прескромност и стална нека сетна повученост од јавности, учинили су да Тимченко у свом тексту о часопису Наше стварање, иако је био његов spiritus movens и његов животни сапутник, себе помене само једним неутралним одређењем – један новинар, као споредног и сасвим случајног учесника.“ Приређивач, Предраг Стајић, секретар задужбине „Николај Тимченко“, у ствари је био и познаник и пријатељ Тимченков и његове породице и у том смислу и сведок последица које су уследиле. Стога је важно навести још једну напомену коју оставља: „С друге стране, остала је неиспричана судбина Тимченка као књижевника и мислиоца из Лесковца, који је на просторима бивше Југославије стицао углед и висока признања, чији су текстови слободно објављивани по ондашњим најутицајнијим југословенским књижевним и философским часописима, а коме је у Лесковцу било дозвољено да пише само спортске извештаје са фудбалских утакмица локалног тима, односно коме је Лесковац ускраћивао сваки могући простор за било какво књижевно испољавање. Тај прогон спровођен у његовом граду трајао је до 2002. године, када се Тимченко, после 35 година /1967 : 2002/, вратио свом Нашем стварању као да прекида и прогона није ни било. “ (стр. 212). 167 Текст нађен на његовом радном столу „Дис, песник изворног дара“, објавен је постхумно у броју Нашег стварања посвећеном Николају Тимченку (год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 400– 402), а још једанаест његових прилога појавило се до 2007. године: „Уместо увода: реч о Монтењу“, Алијанса (Alliance), год. 8, бр. 14, јун 2005, стр. 10; „Сведок и тужилац. О књижевности краја XX века“, Књижевне новине, год. 57, бр. 1119–1120, јул–август 2005, стр. 15; „Метафизички квалитет у делу Андрића“, Књижевни лист, год. 4, бр. 35–36, 1. јул – 1. август 2005, стр. 19; „Васко Попа. Из рукописне заоставштине“, Књижевни магазин, год. 5, бр. 51, септембар 2005, стр. 40–41; „У једном париском музеју. Одломци из рукописа: Француске белешке“, Помак, год. 10, бр. 29–30, 2005, стр. 3–4; „Култура између појавности и суштине“, Помак, год. 11, бр. 33, јануар–март 2006, стр. 1–2; „Стендалово осећање живота: моја француска лектира“, Помак, год. 11, бр. 33, јануар–март 2006, стр. 2–4; „Историја и поезија“, Лесковачки зборник, бр. 46, 2006, стр. 341–344; „Речи и песма“, Помак, год. 11, бр. 34–36, 2006, стр. 1; „Приповедање и докуменат: један књижевни поступак и његови критичари“; Траг, год. 3, књ. 3, св. 10, мај 2007, стр. 63–70; „О Душану Стошићу и његовим књигама“, Успења, год. 1, бр. 3, 2007, стр. 25–26. 47 Прокупљу, Нишу, Лесковцу, Врању, Пироту, Приштини, Сарајеву, Тузли, Сиску, Сплиту, Пули, Титограду, Пљевљима…168 Да је до последњег тренутка био уз књигу и у потпуности окупиран плановима како средити рукописе и шта би још желео да прочита, сведоче дневничке белешке написане у последњим месецима живота.169 Умро је у Лесковцу 29. децембра 2004. године. *** Тимченковим отпором који је пружао догматском гушењу слободне мисли, обележен је његов живот али је истовремено то био и извор и уточиште његове критичарске, историчарске и есејистичке мисли о књижевности. Без илузија о ономе што је чинио, али и о ономе што су чинили други са чијим се деловањем у једном периоду поистоветио, дубоко верујући у исправност и хуманост одређених настојања, остајући доследан себи и својим уверењима по којима се мора сачувати људско достојанство, Тимченко није правио компромисе. Најпре су признања обилазила њега, а касније, када је могао да их искористи, он се клонио сваке почасти која му је могла користити, у данима када су времена притисака и оспоравања нестала. И живот и књижевна судбина, али и објављени и необјављени рукописи Николаја Тимченка, сведочанство су о приликама које су биле против човека и против мисли, о једном периоду и духовном оквиру проистеклом из фатума једног поднебља. 168 Библиографији Николаја Тимченка, стр. 219–221. 169 26. априла 2004, када се већ жали на озбиљне здравствене проблеме, записује: „Од сутра би требало да радим пуном паром по програму. […] Ипак, живећу све до краја. Јуче сам много времена изгубио листајући хартије и исечке о несрећном Давичу. Ипак имам идеју за текст о њему, у склопу есеја о Ћопићу и нашим мрачним временима. Он је прави представник духа паланке како тај појам описује Р. Константиновић. Моја теза је: Ћопић је конзервативац у књижевности који је покушао да се отргне из тоталне потчињености духу паланке; Давичо је ’револуционар’ који је типичан, потпуни роб (или представник) духа паланке. […] Чекају ме Мопасан, француске белешке, дух паланке, Стерија итд. – да пишем о њима и да их сређујем.“; 6. маја 2004: „И данас мењам план. Тек од 13.30 почињем да читам Сингера; по подне ми остаје Јонеско између ручка и телевизијске серије. Да ли ћу прочитати Исплаћеног убицу?“; 3. јуна „Питам се да ли ћу успети још нешто да напишем. Ипак, можда ми је важније да ми се врати снага како бих могао више, без дремежа, да читам у вечерњим часовима.“; 2. септембра: „Толико непрочитних књига! Узалуд ћу се трудити да их прочитам јер је крај врло близу. Мислим на Диса, на Светлану и све остале, а њих је много. И са те стране умрећу жељан и рањав (па и када је у питању Б. Станковић). Дакле, носталгије има, снаге нема иако радозналост није сасвим попустила: читао бих (и читам) све и Сенеку, Јонеска, и америчке романе. Нећу моћи да пишем о њима и зато молим Бога, у кога не верујем, да ми продужи живот због тих непрочитаних књига. Ако заиста стигне Дис, сутра ћу отићи у књижару, а ускоро ће и Милошевић – ето разлога да се усрдно молим да ме послужи здравље…“
НАПОМЕНЕ:
-
Фрагменти из историје Лесковачког позоришта 1: 1896–1941 (Лесковац 1967); Песник и завичај:белешке о бивању човека у литератури (Крушевац 1969); Записи о песнику: о поезији Васка Попе (Крушевац 1972); Фрагменти из историје Лесковачког позоришта 2: 1970–1980 (Лесковац 1981); Народни музеј у Лесковцу 1948–1983 (Лесковац 1983)
- Приликом утврђивања броја објављених прилога о појединим ауторима, консултована је у првомреду Библиографија Николаја Тимченка (Лесковац 2008), коју је сачинио Дејан Вукићевић. Међутим, током бављења Тимченковим стваралаштвом, увидом у периодику, указано је и на радове који се нису нашли у поменутом попису.
- Француске белешке /прир. Сунчица Денић/ (Врање–Лесковац 2006); Књижевност и догма: година1952. у српској књижевности /прир. Јован Пејчић/ (Београд–Лесковац 2006); Књижевна баштина Лесковца /прир. Предраг Стајић/ (Лесковац 2007); Мисао, реч – судбина: античке теме /прир. Илија Марић/ (Београд–Лесковац 2008); Меланхолија и херменеутика: мислилац и писац Никола Милошевић /прир. Јован Пејчић/ (Београд–Лесковац 2009); Између стваралаштва и егзистенције: о Андрићу и Црњанском /прир. Биљана и Владимир Мичић/ (Лесковац 2011); Смисао приповедања: о српској прози 20. века /прир. Владимир Мичић/ (Београд 2013); Психологија књижевне логорологије: руске и српске теме /прир. Драгана Бедов/ (Лесковац 2014); Негатор или апологет: о Крлежином ангажману /прир. Миливој Ненин/ (Лесковац 2015).
- Из Библиографија Николаја Тимченка сазнајемо да је у књижевни живот ступио 1951. објављујућиприлоге у Искри, а да су се његови прилози из рукописне оставштине у периодици појављивали и након његове смрти све до 2007. године.
- Значајну пажњу у поглављу „Ширење критичких система“, Тимченку посвећује Предраг Палавестра,указујући на серију његових запажених критичких чланака о филозофским и естетичким темама, на његово филозофско образовање и теоријску обавештеност, али и на активно учешће и допринос његове критичке мисли у периоду превирања и почетка излажења из идеолошког једноумља. О Палавестриним судовима биће посебно речи. (П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768–2007, 2, Нови Сад 2008).
- У Библиографији Николаја Тимченка налази се попис наслова серијских публикација у којима јеТимченко сарађивао (стр. 219–221).
- У дневничким белешкама Тимченко је беспрекоран. Сваки податак који оставља о разним скуповима,књижевним полемикама, датум или догађај, текст који шаље за штампу, у потпуности је веродостојно сведочанство. Као да је и ту, у својој интими, остављао некакву врсту хронике и сопственог живота исвог времена.
- 5. марта 1993, после давања интервјуа за Радио Лесковац на тему појединац и средина, остављаследећи горкоироничан запис: „Закључак је био отприлике овај: Лесковац и ја добро смо се разумели. Лесковац је нашао да му типови као што сам ја нису ни потребни ни по мери, а ја нисам ни мало трагично схватио изолацију која је била последица таквог става средине према мени. Једноставно, средина и јанисмо живели на истој таласној дужини, мимоилазили смо се и то је одговарало и једној и другој страни. Према томе, ништа страшно се није догодило и ни једна ни друга страна није имала за чим да жали. Можда би требало да реконструишем оно што сам говорио у микрофон приликом снимања.“
- 29. јануара 1998, бележи: „Са свих страна се јављају гласови тражећи да ипак упорно размишљам о – куцањутекстова. Немам ни услова, ни правог мотива, а ни снаге ни умења да се бавим таквим радом! А опет, то ’морам’.“
- Александар Тимченко умро је у Лесковцу 25. септембра 1975. године. (Сви подаци дати су премаизводу из матичне књиге умрлих издатог у Лесковцу.)
- Аутор књиге се позива на изјаву емигранта о школовању, а за остале податке наведено је непрецизно:Архив (Никола П. Илић, Руски емигранти у лесковачком крају после 1917. године, Лесковац 2003, стр. 99).
- Ређајући оне који су сарађивали са окупатором, Илић помиње и Александра Тимченка, којем је, наводно,поверен рад у немачкој војсци, у војној обавештајној служби – Абверу, јер је поред руског и српског, говорио немачки и француски језик. Ограђујући се реченицом да о томе како је доспео у немачку поверљиву и веома одговорну службу – недостају докази, Илић закључује да је у Абверу остао од лета 1941. до 25. августа 1944, да би потом прешао у Београд. Говорећи даље како је заједничким борбама Народноослободилачке војске и делова трећег украјинског фронта Црвене армије од окупатора ослобођен Београд, наводи и да је Александар Тимченко био склоњен код пријатеља, али да се после неког времена вратио у Лесковац где га је Озна ухапсила и саслушавала о томе шта је радио у немачкој војсци. Опет је симптоматична констатација да је због недостатка доказа избегао казну, иако су уследиле пријаве неких емиграната против њега. Опет произвољно по тону звучи и реченица да се из заплењене немачке архиве касније сазнало да је Тимченко био официр немачке војне обавештајне службе – Абвера и да је у логору „Сталаг IV Б“ – Биро за регистрацију ратних заробљеника – Ауфнаме у Немачкој обављао дужност обавештајца, иследника и тумача. Марта 1949, Тимченко је поново ухапшен и саслушаван, а према Илићевим наводима, било је доказа за кривично гоњење и суђење, али је Тимченко ипак пуштен на слободу због сукоба са Информбироом, јер се његова кривица односила на жртве из Совјетског Савеза са којим је Југославија у то време била у сукобу. Због тога, наводно, нису достављена ни имена тајних сарадника које је Тимченко пријавио. Завршавајући причу о Александру Тимченку навођењем где је све радио – фабрика Јована Влајчића, затим „Пролетер“, и на крају Дирекција за изградњу и Одељење за финансије Народног одбора среза Лесковца – Илић констатује да је пензионисан 1959, али да је Тимченко обезбедио фалсификовану потврду да је за време окупације радио у привреди, те тако избегао сметње за напредовање и стаж, будући да је законом о радним односима било регулисано да лица која су била у служби окупатора губе предратни стаж за напредовање и за пензију. (Никола П. Илић, нав. дело, стр. 107, 133–134.)
- 16. јуна 1970. бележи: „Данас ми је стигла очекивана, увредљива цедуљица од Радоша [Требјешанина]вероватно, у којој ме подсећа на ’моју’ белогардејску прошлост. Нитков и будала.“
- Радош Требјешанин, др Сергије Димитријевић, Хранислав Ракић, мр Слободан Младеновић, Стогодина лесковачке гимназије (1879–1979), Лесковац 1979, стр. 522. (Гимназија је до школске 1951/52. радила као Мушка и Женска, од те школске године као Виша мешовита гимназија. Интересантно је поменути да је на списку од 68 ученика који су те године завршили гимназију, Тимченко уписан под бројем 36, а под бројем 33 Ружица Стефановић, његова будућа супруга.)
- Школске 1950/51: „Одбор за заштиту мајке и детета објавио је конкурс за најбољи састав на тему’Мајка’, а право на конкурсу имали су ученици Мушке и Женске гимназије. Радове је прегледао Литерарни клуб града и доделио другу награду од 1500 динара Зорану Поповићу, уч. VI разреда и трећу у износу од 1000 динара Николају Тимченку, уч. VI разреда. Овом приликом додељене су и две награде у износу од 500 динара.“ (Исто, стр. 430); а школске 1952/53: „Редакција ’Лесковачког средњошколца’ средином новембра 1952. године организовала је усмене новине у Гимназији, Текстилној и Пољопривредној школи. Усмене новине су обухватиле приказе, есеје, расправе и песме. Том приликом највише пажње изазвала је песма Ружице Стефановић ’Срећа је наша, ми ћемо поћи с њом’. Запажена остварења су била Јована Букелића ’У болници’, приказ филма ’Светла победа’ Растиславе Гавриловић и одломак о Сервантесу Николаја Тимченка.“ (Исто, стр. 432).
- Потрага за студентским досијеом Николаја Тимченка свела се на следећа сазнања: у Архиву Србије међустудентским досијеима предатим са Филолошког факултета Тимченков досије није пронађен (једино постоји досије Владимира Тимченка /Ф–97 бр. 378/ који судећи по подацима није ни у каквој родбинској вези са Николајем). У архиви Филолошког факултета постоји књига у којој под редним бројем 146. стоји име Николаја Тимченка и само податак да је дипломирао (без датума и икаквих других података). Документација студената са тог списка, према усменом саопштењу, предата је Филозофском факултету, у чијој архиви, опет, увидом у картотеку и матичну књигу (са подацима од четрдесетих до седамдесетих година), није пронађено Тимченково име. Такође усменим саопштењем, објашњено је да никаква документација са Филолошког факултета не постоји, да никада није примљена и да се у њиховој архиви чувају само подаци студената студијских група Филозофског факултета. Тимченко је дипломирао пре 1958, јер у војној књижици (одслужење војног рока почео је 16. маја 1958) стоји да већ поседује диплому Филозофског факултета. Дакле, дипломирао је пре поделе Филозофског факултета 1960. године и тим је замршенија читава прича о подели архивске документације између Филолошког и Филозофског факултета. По свему судећи, Тимченков досије је изгубљен.
- Писмо од 16. новембра 1969. године, у вези са Тимченковим прилогом за Летопис о Великој СкитијиМ. Павловића, Драгиша Живковић почиње: „Драги колега Тимченко! Можете мислити како ми је драго што некадашњи однос професора и студента замењујемо односом сарадника. Ја стално пратим Ваш рад и успон, утолико вреднији хвале што га остварујете ван Београда, и радује ме што сте се јавили у Летопису…“
- 23. августа 1973. Тимченко бележи сећање на професора Латковића у коме оставља податак оњеговој смрти 1965. и како је не знајући за то неколико дана раније у своју бележницу записао да га мора посетити у вези са студијом о народној књижевности коју припрема: „Верујем да су тог дана нестали сви моји снови о универзитетској каријери. […] Заправо, све је то текло некако логично. Умро је Латковић, следеће године и Павловић. Као да је Латковић био једина моја спона са катедром; али, ту је био Стошић и моје освешћивање. Посредством мог некадашњег пријатеља Стошића, све сам се више приближавао философима; дошла је 1967. и упоредо са удаљавањем од катедре и историје књижевности, дефинитивно опредељиван на општије књижевне и философске теме – прелазим у табор философа, с којима сам ступио у пријатељске везе. Нисам знао да ми је прави пријатељ на катедри за књижевност – једино Миодраг Поповић, и то ни данас не умем да ценим.
- 19 Увидом у војну књижицу, 16. мај 1958. је датум ступања у ЈНА, а 16. мај 1959. датум отпуштања. Занимљиваје и оцена из војне књижице: „Као војник је миран и поштен. Наређења извршава са вољом и на време. На дужности осећа се одговоран и тачно обавља дужност. За наставу показује велико интересовање, а посебно за политичку наставу [подвукла Д. Б.]. Дисциплина му је одлична. Према државној имовини има правилан однос.“
- У рукописној оставштини постоји Тимченкова белешка о запослењу у редакцији листа Наша реч.Међутим, у необјављеној монографији о лесковачким писцима и критичарима налази се податак да је након завршених студија једну годину провео као професор у Пољопривредној школи у Лесковцу(Данило Коцић, Лесковачки писци: трагови и трајања, Лесковац 2015, стр. 20, електронско издање: приступљено 25. јануара 2016. године на адреси: https://novinardkocic.files.wordpress.com/2015/06/ danilo-kocic487-leskovac48dki-pisci-tragovi-i-traganja-ii-tom.pdf)
- 1960. године добили су ћерку Јелену, која је након завршених студија (дипломирала је француски иенглески језик) прешла да живи у Француској.
- У Искри се појављују: „Његош данас“ (год. 1, бр. 1, 29. новембар 1951, стр. 4–5); „Књижевне идејеСветозара Марковића“ (год. 2, бр. 2, 1. јануар 1952, стр. 3); у Лесковачком средњошколцу: „Вечитиликови“ (год. 1, бр. 3, мај 1952, стр. 5); „’Хроника о пустој реци’: један докуменат о херојској борбинашега краја“ (год. 1, бр. 3, мај 1952, стр. 4); „Наша ренесансна мисао“ (год. 2, бр. 5, 1. новембар
1952, стр. 3); „Споменици културе у Лесковцу и околини“ (год. 2, бр. 5, 1. новембар 1952, стр. 4);
„Знаменитости Дубровника“ (год. 2, бр. 6, 29. новембар 1952, стр. 4); „Поводом приказивања ’Коштане’:
гостовање позоришта из Врања“ (год. 2, бр. 6, 29. новембар 1952, стр. 5); „Золина педесетогодишњица“
(год. 2, бр. 7, 1. јануар 1953, стр. 3); у Омладинском гласу: „Да ли је реализам рекао последњу реч?“
(год. 5, бр. 4, 12. фебруар 1955, стр. 3); „Држић и његове комедије у прози: уз ђачку представу ’Манде’
у Народном позоришту“ (год. 5, бр. 3, 15. октобар 1955, стр. 3); „Мисија Тагоре“ (год. 6, бр. 10, 4.
фебруар 1956, стр. 3); „Највећа љубав песника Јесењина“ (год. 7, бр. 7, 5. април 1957, стр. 4–5).
- Први објављени текст у Нашем стварању је „Милош Н. Ђурић: На изворима уметничке лепоте“(год. 4, бр. 3–4, децембар 1957, стр. 72–74).
- Тимченко бележи да је те године главни и одговорни уредник постао песник Томислав Н. Цветковић,да су у редакцији били историчар Хранислав Ракић, професор филозофије Миодраг Стефановић и„један новинар“, мислећи на себе.
- Н. Тимченко, нав. дело, стр. 160.
- То су: „Један значајан експерименат: поводом премијере ’Сенки’ Миодрага Павловића и ’Варијација’Александра Обреновића у лесковачком Народном позоришту“ (год. 6, бр. 1, мај 1961, стр. 89–90);„’Песма о Роланду’ у српскохрватском преводу“ (год. 6, бр. 1, мај 1961, стр. 91–94); „’Критика’модерне литературе“ (год. 7, бр. 1–2, март–април 1962, стр. 107–117); „Поново Комбол: Миховил
Комбол, Повијест хрватске књижевности до препорода“ (год. 7, бр. 1–2, март–април 1962, стр. 134–
135); „Сократ и Доситеј: могућности једне паралеле“ (год. 7, бр. 3–4, новембар–децембар 1962, стр.
178–185); „Вук и Старац Милија: прилог питању о индивидуалном уделу народног певача у стварању
песничке творевине“ (год. 8, бр. 1–4, 1964, стр. 83–87); „Критичко сазнање подстицај за мисао (на
маргинама ’Нолитове’ библиотеке ’Сазвежђа’)“ (год. 8, бр. 1–4, 1964, стр. 126–127); „О Његошу,
једним поводом: Поводом књиге Вида Латковића, Петар Петровић Његош“ (год. 8, бр. 1–4, 1964,
стр. 93–99); „Франце Филипич: ’Седам љутих ветрова долази’“ (год. 13, бр. 4–5, септембар–децембар
1966, стр. 139–140).
- „Инфериорна критика: Драган М. Јеремић, Критичар и естетски идеал“ (год. 14, бр. 1–2, јануар–април 1967, стр. 84–87); „Напомена о критици“ (год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 103–105);„Читаочеве белешке“ (год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 184–186); „’Бајка’ Добрице Ћосића“ (год.14, бр. 5–6, септембар–децембар 1967, стр. 336); „Српска књижевна критика у обради др Предрага
Палавестре и Павла Зорића“ (год. 14, бр. 5–6, септембар–децембар 1967, стр. 333–336).
- 28 Н. Тимченко, нав. дело, стр. 178. (Тимченко додаје да се потез о коме је реч: „односио на раздвајањеиздавачког савета од редакције; практично, то је било раздвајање групе друштвено-политичкихрадника, који су отишли у савет, од групе културних радника, односно амбициознијих стваралаца којису чинили редакцију; то је био корак даље ка радикалнијем осамостаљивању редакције и часописа“).
- 29 1967. године, редакцију чине: Жарко Радовановић, Хранислав Ракић, Миодраг Стефановић, ДушанСтошић и Николај Тимченко. Главни и одговорни уредник је Томислав Н. Цветковић. (Наше стварање,год. 14, бр. 1–2, јануар–април, 1967.)
- 0 На ток разговора и запажања о Бајци биће указано у делу наредног поглавља који се односи наДобрицу Ћосића.
- 31 У уводној речи, Томислав Цветковић ће нагласити: „И овај разговор ми из Редакције замишљамо каоједан од облика реаговања на књигу и проблеме које она покреће. У коликој мери ће овај наш разговор[…] пружити одговоре на сва питања? Жеља би наша била да овај разговор уже Редакције са једнимбројем потенцијалних сарадника изазове и добро ће бити да изазове одјек у нашој јавности, па да се
после излажења овог нашег, по свему ужег разговора, организује један шири разговор са већим бројем
учесника, по структури различитих и по интересовању такође. („Домени и домети Ћосићеве Бајке“,
Наше стварање, год. 14, бр. 1–2, јануар–април 1967, стр. 42.).
- 32 Поред врло негативног суда о вредности књига Драгана Јеремића, Тимченко ће помињући и ВелибораГлигорића у контексту стања у издаваштву рећи да Глигорић у „Нолиту“ и „Просвети“ објављује својауниверзитетска предавања и новинске чланке, „чија је актуелност и занимљивост била проблематичнајош у тренутку кад су изговорена и када су се у новинама појавили“, а Јеремић најављује наставак
својих „критичарских и есејистичких вежбања“, док многобројна дела остају у фиокама уредничких
столова, констатујући да је парадокс књижевне и културне ситуације и у томе што већи део наше
критике поменута дела „измишљених критичарских ауторитета“ дочекује са похвалама, или ћути. (Н.
Тимченко,„Инфериорна критика: Драган М. Јеремић, Критичар и естетски идеал“, Наше стварање,
год. 14, бр. 1–2, јануар–април 1967, стр. 84–87.).
- Исто, стр. 87.
- Н. Тимченко, „Напомена о критици“, Наше стварање, год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 103–105.
- Исто, стр. 104–105.
- Састанак је најављен у уводнику броја за мај–август, а у истом броју поводом текста о књизиМиладина Животића Прагматизам и савремена филозофија (1966), назначено је да је аутор књиге иуредник часописа Филозофија, био гост у редакцији и одржао предавање на тему „Етика и политика“.Под називом „Савремена филозофија у светлу хуманистичке критике“ објављена су два кратка осврта
Душана Стошића и Николаја Тимченка на поменуту књигу из којих се открива блискост са групом
филозофа окупљеном око часописа Praxis и свим оним што је тих година та група представљала
(Наше стварање, год. 14, бр. 3–4, мај–август 1967, стр. 124–128).
- Бележећи да је главна тема састанка била стереотипна, али да су интенције биле критичке, а неафирмативне и да су у складу са тим бирани и учесници – ствараоци већ познати по критичкимставовима према социјалистичкој пракси, Тимченко оставља податак да су се од већег броја позваниходазвали наведени учесници из Београда. (Н. Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, приредио
Предраг Стајић, Лесковац 2007, стр. 181.).
- Тимченко оставља податак да је захтевано да материјал са састанка буде достављен на увидпартијским форумима који су задужени за то, пре него што број буде штампан. (Исто, стр. 182.).
- „Културна политика и путеви и задаци развоја културе у провинцији“, Наше стварање, год. 14, бр.5–6, септембар–децембар 1967, стр. 206–277.
- Н. Тимченко, „Криза духовних вредности“, Наше стварање, год. 14, бр. 5–6, септембар–децембар1967, стр. 212. (Тимченко се заправо при оваквом схватању позива на ставове Љубомира Тадића ина предавање са заседања Корчуланске летње школе из исте године Светозара Стојановића и његовоуказивање на погубност апсолутизовања принципа „трке за дохотком“ ма у којој сфери.).
- „Посебно је био опак и опасан текст у партијском листу ’Комунист’, као и текст у ’Борби’, али тунису изостајали и локални, лесковачки теоријско-књижевни посленици.“ (Душан Стошић, „За сабранадела Николаја Тимченка“, Наше стварање, год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 414).
- Н. Тимченко, Књижевна баштина Лесковца, приредио Предраг Стајић, Лесковац 2007, стр. 182.
- С једне стране наглашена је условно речено популарност часописа, али је указано и да је то изазвало„жесток отпор партијских фактора – који су овакво деловање часописа оценили као антисамоуправно иполитички неприхватљиво“, и да је прва последица била јасна порука „да присуство антисамоуправнихснага, а то значи опозиционих философа и писаца, у часопису није дозвољено“. (Исто, стр. 183.).
- Сведочанства о оваквој оцени и размерама који је у јавности изазвао лесковачки скуп остављаДимитрије Тасић: „Онај вишемесечни политички потрес који се у Србији збио после лесковачкогскупа часописних редакција из унутрашњости (крајем 1967), на који је било позвано и неколикоистакнутих стваралаца, писаца и филозофа из Београда […] смирио се тако што су Николај
Тимченко и Душан Стошић, опозиционо најекспониранији чланови Редакције ’Нашег стварања’,
били принуђени на добровољну оставку. А критичку интонацију овом скупу дао је баш Тимченко
својим уводним излагањем под називом ’Криза духовних вредности’, указујући на то да ту кризу
изазивају бирократско-етатистичка отуђеност од аутентичне културе, као и бруталне политичке
и идеолошке методе дискредитовања правих културних стваралаца. Тако је Тимченко сам оцртао
своју судбину личног, слободног мислиоца.“ (Димитрије Тасић, „Дело – људски завичај Николаја
Тимченка“, Наше стварање, год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 409–410).
- „Осећам се дужним да у тежњи да се сачува истинито знање о великом културном догађају уЛесковцу, то јест о ’Састанку редакција локалних часописа у Србији’, оставим кратак запис сведока.Неки би сада, када то више није опасно, да присвоје заслуге за овакав оригиналан чин. Међутим,истина је проста: Све је то Николај Тимченко урадио – од идеје до остварења, и до храбре одбране
своје намере и свога чина. (Треба поменути да је трајан и упоран био отпор да се у неким јубиларним
годинама одржи расправа о ’Састанку редакција локалних часописа Србије’. Не верујем да неко може
да сматра како је помињање ових ’ситница’ овде, кад одајем последњу пошту пријатељу, непотребно
и неважно. Забране да Николај Тимченко годинама не објављује у Лесковцу управо су зависиле и од
неких лесковачких интелектуалаца).“ (Душан Стошић, „За сабрана дела Николаја Тимченка“, Наше
стварање, год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 416).
- „Драги Николај, јављам ти се тек пошто сам видео ’Наше стварање’ 5–6. Све је, у целини, ипак достадобро. Међутим проблем је што велики број људи који је заинтересован за тај број не може да дође дочасописа. Зато би било добро када би Редакција послала 100–200 комада београдској књижари ’Просвета’/Кнез Михаилова улица 10/ која продаје и друге часописе. Овако смо сви ми у ситуацији да морамо свакоме
понаособ да објашњавамо шта смо рекли и где. Дакле, требало би на неки начин организовати продају
часописа у Београду… Ја се обраћам теби лично са молбом да ми пошаљеш неколико примерака /рецимо
5–6/, јер она два која сам добио од Редакције су ми други већ покупили […] Што се тиче других ствари,
Идеолошка комисија Универзитетског комитета СК ће 26-ог о. м. имати дискусију на тему ’СК и култура’,
а међу материјалима за разговор налази се и ’Лесковачки досије’. Филозофи ће тамо бити присутни.“
- Само у првом двоброју из 1968. Нашег стварања објављена су још два Тимченкова прилога („Похвалаесеју: Светлана Велмар-Јанковић, Савременици“ и „Природа културног чина“, год. 15, бр. 1–2, јануар–април 1968, стр. 118–119. и стр. 42–44). Први текст који се појављује након двадесетогодишње паузеи којим се наставља сарадња у часопису јесте „Белешка о Сретену Динићу“ (год. 45, бр. 3, 1997, стр.
117–118).
- Размишљајући да је после текста о Сократу и објављене књиге Песник и завичај изгубио симпатијередактора и добио бледо сазнање да је нешто и урадио, 8. новембра 1969. записаће: „Добио самод Дела, од Боже Вукадиновића, некакав смушен одговор. Оно што је сасвим евидентно: ништа одрадова које сам послао неће објавити. Жао ми је текста о Михајловићевом роману. Оно што могу
да слутим на основу овог одговора јесте: после текста о Сократу Дело није заинтересовано за моју
сарадњу. Дакле, Дело неће да учествује у ’лансирању’ једног писца. Какав је и колики није важно;
важно је да Дело неће да ’стоји’ иза мене! Сличан је случај и са Књижевношћу. Према томе, свуда
треба објавити један текст о Сократу – и ето белаја: сви ће ме се одрећи. Срећа моја што Јевтић
и другови не разумеју шта објављују. И са Градином би, дакле, било свршено. Мало ми је жао,
мада се сећам и своје ’кривице’ и не смем да се љутим: док сам очекивао објављивање Сократа
говорио сам да после њега може доћи потоп: са моје стране му је просто! И, ето, није дуго чекао:
дошао је бар са стране Дела и Књижевности. Има свега и свачега у тој дописници, небрижљиво
писаној, неискреној и у извесном смислу увредљивој. Али, шта се ту може: на жалост, за сваког
писца требало би да буде част да сарађује у часопису као што је Дело.“ (Спорни текст је „Ко квари
грађане и омладину: Сократ или његове судије“, Дело, год. 15, књ. 15, бр. 1, јануар 1969, стр.
74–82; први објављени текст након четири године је „Васко Попа ’Пре игре’“ год. 19, књ. 19, бр.
11, новембар 1973, стр. 1354–1357).
- Писмо од 1. децембра 1968, сведочи о сталној сарадњи у Браничеву, будући да га уредник ВојиславЖивковић обавештава да ће поводом обележавања петнаестогодишњице часописа објавити прилоге„највернијих пријатеља часописа“ у току његовог излажења, међу којима је и Тимченко.
- 0 Писмо од 1. децембра 1968, сведочи о сталној сарадњи у Браничеву, будући да га уредник ВојиславЖивковић обавештава да ће поводом обележавања петнаестогодишњице часописа објавити прилоге„највернијих пријатеља часописа“ у току његовог излажења, међу којима је и Тимченко.
- Од 13. јуна 1968. године сачувано је писмо из Багдале у којем га обавештавају да је члан ширегредакционог колегија (савета) Багдале. У писму се помиње да је о томе требало да га обавести БранкоЛазаревић, а писмо потписује Бата Ђидић. 16. јуна 1970. Тимченко бележи: „Ево најзад трачка наде:пружа ми се прилика да објавим нову књигу, додуше књижицу, али ипак нешто посебно. То ће на
жалост, бити књижица којом нећу бити задовољан из више разлога, али то ће, ипак бити облик моје
егзистенције, данас једино могућ. Реч је о Багдали и књижици о Васку Попи. Наиме, био сам у недељу,
14. јуна, у Крушевцу. Могуће је да ће се то појавити јер Бранко Лазаревић жели да има рукопис о
Попи. Ако остане при томе свом расположењу, биће вајде и за мене. Биће то нови горки тријумф за
’антипартијску’ лесковачку групу коју сачињавамо Стошић и ја.“
- 29. јула 1970. записује: „Мораћу, изгледа, да се вратим књижевности, критици и историјикњижевности. Ако наставим овако да радим – онемогућићу своју сарадњу у многим часописима“;августа исте године: „Сетио сам се да нема никаквог одговора од В. Живковића, Светлане, А.Тишме, Градине: ни трага ни гласа од Вука Филиповића. Потпуно ћутање. Заборавио сам да
запишем да ћу од наредног броја моћи да пишем за Н. реч! Само информације, а не да исказујем
лично мишљење, или пишем коментаре и осврте. То је одлука редакције! Слава им! И шта ће бити
са темом о ’Пилату’ и чињеницом да је објављен у Философији? Изгледа да ће то проћи без одјека“,
а 11. септембра: „Поште нема. Није, дакле, у питању само изолација у Лесковцу; једноставно,
будалу из Лесковца, боље рећи особењака из Лесковца не ’миришу’ они из београдских редакција
и некадашњи пријатељи. Шта се, дакле, може? Радећи и ступајући у некакав активан живот, човек
се осуђује на усамљеништво“.
- У писму од 16. децембра 1969. Инђић, између осталог, говори о прилозима за Филозофију којеТимченко може да пошаље за објављивање, објашњава ситуацију у редакцији Културе и предлажетеме за прилоге, саветује да би било добро да изађе приказ Тимченкове књиге Фрагменти из историјелесковачког позоришта из 1967. и нуди помоћ: „Дакле, не треба да се обесхрабриш. Има времена и
начина. Важно је да се нађу добри текстови, да се пише. Зато те молим да се јавиш кад год стигнеш,
писмено или усмено. Природно, то важи и за све наше заједничке пријатеље из Лесковца. Ако би било
још нешто што би могли да заједнички погурамо, да ти помогнем, молим те не устручавај се да ми
пишеш. Помоћићу ти колико могу у овој ’културној револуцији’, уколико изађемо живи из ње.“ Оба
писма из 1971. тичу се рукописа које Тимченко шаље Инђићу за Културу и Филозофију. У другом
Инђић га обавештава о судбини рада: „Драги Николај, ево ти једне новогодишње честитке у виду вести
да ти је ’Филозофија’ прихватила рад ’Филозофско мишљење и а. структуре’ за објављивање у броју
4, за ову годину [ради се о тексту „Философско мишљење и ауторитарне структуре“, Философија, год.
15, бр. 4, 1971, стр. 133–146]. Резензент је био Љуба Тадић. Једино ћемо избацити ону фусноту где
њега цитираш – на његов особни захтев. Тај исти текст сам дао Стеви Мајсторовићу, за ’Културу’, и он
га је, што се и могло очекивати, одбио. Тек да знаш какве су све судбине твојих рукописа. Примио сам
осврт на Гамсову књигу. Хвала ти. Видећу са Д. Јеремићем да га објави у ’Књ. новинама’. Сагласност
је већ начелно постигнута. […] Овде смо сви добро. Чекамо следеће ударце по тинтари. Извини што си
чекао дуго за одговор, али генији нису могли раније да се изјасне.“
- Тимченково писмо одговор је на Аћиново, а будући да ниједно није датирано, из податка о Тимченковомтексту о Солжењициновом Архипелагу Гулагу из Градине, који Аћин хвали и помиње да је управо добиочасопис, може се закључити да су оба из 1988, будући да се тада појавио поменути текст.
- Позив од Филозофског друштва Србије од 20. новембра 1969. године, сачуван је у оставштини иу њему је наведено између осталог и следеће: „Познато Вам је да се у нашој земљи сада интензивнорасправља о појединим догађајима у култури. У том расправљању покренуто је више начелних иконкретних питања чија решења могу имати далекосежне последице за развој наше културе. Таква
духовна ситуација подстакла нас је да закажемо један шири разговор о култури у нашем социјалистичком
друштву.“ У позиву је наведено да ће се разговор одржати на Филозофском факултету, а да ће уводним
речима разговор отворити Миладин Животић и Света Лукић. У потпису је председник Филозофског
друштва Србије Светозар Стојановић. Потребно је овом приликом допунити податак из књиге Против
забрана: Разговор „Социјализам и култура“ Филозофско друштво Србије 1969. (приредио Здравко
Кучинар, Београд 2011), у којој се на страни 171. доноси садржај поменутог позива, али на списку
позваних на скуп нема Тимченковог имена (стр. 172–173).
- 28. новембра 1969. бележи: „Јуче сам се вратио из Београда али нисам стигао да ма шта запишемо овом путовању које, иако веома напорно – остаје путовање које ћу запамтити. Ободрило ми је дух,испунило поносом, показало ми је да радим нешто што ипак други познају и цене. Укратко, топлосу ме дочекали професори Тадић, Животић (од њега сам добио књигу), Зага Пешић-Голубовић.
Видео сам и Триву Инђића који ми је тражио прилог за Културу, итд. Милошевића сам видео никад
несрећнијег и забринутијег: брат му је тешко болестан. Ипак, нашао је могућности да дође и говори.
После смо провели неко време у разговору. Састанак је био величанствен. Било је изврсних, отворених,
политичких излагања. Ипак, има смисла живети и поступати као човек. […] први део дискусије дао ми
је најнеопходније – смисао, веру у неопходност ходања изабраним путем и сазнање да има људи који
иду тим путем. Шта ми је више потребно?“.
- 4. децембра 1969. оставља одатке о томе: „Наш састанак је доспео и на Телевизију! Наиме, наставакдискусије у Српском филозофском друштву изазвао је пажњу целе наше политичко-бирократске бранше:знак о томе је оштар осврт у вечерашњем првом, главном Дневнику. Постављено је питање одговорностиорганизатора […] Дакле, кренуло је и биће скандала. Вечерас сам прочитао смешан осврт у Борби.
Али, тај стварно бедни чланчић у ствари показује да су обе стране спремне на све.“ Нешто касније из
белешке од 17. децембра, види се да су реакције повод и за размишљање о целокупном стању: „Градски
комитет Београда данас је ’разматрао’ дискусију на последњим састанцима које је организовало Српско
филозофско друштво! Телевизија је ’извештај’ са седнице три пута вечерас емитовала. Чак је мењала
извештај, допуњавала га, посвећивала му огромну пажњу. Колико је гадости, глупости, лажи итд. изречено
за тих 5–6 минута извештаја. Колико су заиста немоћни сви лицемери на власти! Само, на жалост, власт
и лаж иду заједно. Удружене, оне су веома опасне. Оне уништавају животе. Додуше, лицемерство које
им се у нашем случају придружило, није им савезник оно је параван за иностранство које мора да има
утисак о нашој демократији! Код нас нема драстичних мера због – иностранства. Срећом!“
- 19. децембар 1969: „Ноћас путујем у Београд. Сутра се одржава састанак управе Философскогдруштва на коју су ме позвали – телеграмом. Наиме, сада ме позивају, а до сада то нису чинили.Дакле, сада треба цела управа да донесе одлуку; раније то баш није било неопходно. Међутим, остајекао најозбиљнија чињеница да рачунају са мном. Одлука о састанку донесена је на брзину. Да ли је
то у вези са јучерашњим бројем Комуниста у коме је вероватно нешто објављено а који није стигао у
Лесковац?“. 21. децембар 1969: „Јуче сам био у Београду. […] Први утисци, међутим, нису били добри:
хладно, вејавица и информације из Политике: 1) да се питање наставника и васпитача, учесника у
дискусији СФД постави пред Скупштину Србије, 2) да се дискутује о ’грешци’ уредништва Летописа
које је објавило текст Тикава у једном броју. У тој информацији су речене грозоте. […] Издаћемо
саопштење Управе. Све што је речено јесте да се Друштво огради од информбироваца и националиста.
Нема одбране састанка у целини. И ја сам учествовао у дискусији. Видео сам Триву Инђића који се
држи веома пријатељски. Сусрет с њим био је веома срдачан. Дао ми је писмо које ми је написао.“
- О садржају и одјеку у јавности, оштрим политичким осудама које је састанак изазвао, али и оприликама у друштву непосредно после студентских демонстрација 1968, најбоље показују подацииз књиге Против забрана: Разговор „Социјализам и култура“ Филозофско друштво Србије 1969,приредио Здравко Кучинар, Београд 2011.
- 31. јануара 1970. године записује: „Два момента треба издвојити из данашњих збивања: 1) дошаоРакић да ми каже да је одлучено да се изврши обрачун и са ’онима горе’ и са онима који се налазе утзв. пунктовима. Мисле на Лесковац. Дакле, одлучено је да професори, екстремисти итд. а и њиховисимпатизери – буду избачени са својих радних места. […] Све у свему, тешко да ћу бити поштеђен
непријатности: никад није била реалнија опасност да ћу изгубити службу него сад. Уосталом, видећемо.
[…] О служби, егзистенцији и мерама које би могле да имају негативне последице по нас – говорили су
у суботу Ракић и данас Т. Цветковић. Шта да се ради? Да завлада мук? Пустити да ствари иду својим
током и себе казнити? Кад човек не може да пише шта осећа, боље је да не пише ништа. […] Природно
је што никад не стигнем да урадим оно што треба да се уради; природно је и то што никад нисам
задовољан оним што урадим; али, да ли је природно да нема смисла ма шта радити? Питам се: да ли
тај рад може донети срећу, задовољство? Увек сумња у смисао и оправданост. У томе је највећи успех
сваког тоталитаристичког система: обезвредити сваки рад, уништити сваки идеал. Зашто радити? То
је питање данашњег света. Битно питање.“
- 13. април 1970: „Покушао сам да радим, и радио сам упркос осећању гађења које ме је обузело.Наиме, сазнао сам да се синоћ Општинска конференција СК бавила мојом ’маленкошћу’. Прочитаосам део реферата који би се могао односити на мене. Све је то толико смешно, огавно, апсурдно,невероватно бесмислено. Одлучио сам да напустим редакцију […] Није више реч о страху, ни о радном
месту, ни о будућности, ни одговорности према породици. Једноставно, свега ми је доста: чак нема
смисла ни радити, ни смејати се, ни борити се… Шта радити, чему се смејати, против кога се борити?“
- 13. април 1970: „Покушао сам да радим, и радио сам упркос осећању гађења које ме је обузело.Наиме, сазнао сам да се синоћ Општинска конференција СК бавила мојом ’маленкошћу’. Прочитаосам део реферата који би се могао односити на мене. Све је то толико смешно, огавно, апсурдно,невероватно бесмислено. Одлучио сам да напустим редакцију […] Није више реч о страху, ни о радном
месту, ни о будућности, ни одговорности према породици. Једноставно, свега ми је доста: чак нема
смисла ни радити, ни смејати се, ни борити се… Шта радити, чему се смејати, против кога се борити?“
- Сумирајући протеклу 1969. годину, у смислу шта је од прилога написао, и шта треба обрађиватидаље, 31. децембра Тимченко ће записати: „Учинио сам доста да не погазим оно што у човеку требада буде и остане часно. Понекад сам срљао излажући се трошковима и физичким напорима. Све усвему, година која није била празна и недостојна. […] Шта треба урадити у 1970. на етичком плану?
То је много теже дефинисати и још теже испунити. Морам се потрудити да делујем у складу са својим
осећањем мере и својим осећањем дужности. Морам да будем човек. Морам да пазим да компромиса
буде што мање.“ На крају 1970, 24. децембра, бележи: „Завршила се још једна година која је прошла
брзо као сан. Била је, може се рећи, богата догађајима. […] Моје везе са Милошевићем и Животићем
– изгледа ми – учврстиле су се. Са Милошевићем сам у вези која је дубока и нераскидива. У Триви
Инђићу сам стекао доброг пријатеља, једну широку, пријатељску душу која зна да пружи и да помогне.
[…] Сарадња у часописима – којекако. Старе везе се кидају, али и нове успостављају. Философија и
Гледишта су нове могућности. Остаје за сарадњу Браничево, Багдала, Летопис М. С.“
- Предраг Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768–2007, књ. 2, Нови Сад 2008, стр.702; упућено је посебно на Тимченкове текстове у Савременику: „Критичко мишљење и ауторитарнаистина: Ђуро Шушњић, Отпори критичком мишљењу’, год. 18, књ. 36, бр. 8–9, август–септембар1972, стр. 227–229. и „Ауторитет и ум: Љубомир Тадић, Традиција и револуција“, год. 19, књ. 37, бр. 3,
март 1973, стр. 295–297. (Потребно је једино допунити податак да је Тимченко већ 1968. престао да
буде уредник часописа и исправити годину смрти – у питању је 2004.).
- У писму је тачно наведено: „Ваш прилог поменутој дискусији нисмо објавили из једноставногразлога што је после објављене дискусије и два друга писма на ту тему редакцијски колегијум стаона становиште да ту дискусију не треба проширивати, с обзиром да је било очито да се већ и у њојсамој скренуло од расправе о основним проблемима и почело да залази у личне воде, а то је постало
као тенденција још очитије у прилозима које смо после тога добили, укључујући и Ваш. Толико као
одговор редакције на Ваше писмо и надамо се да ћете нас разумети.“
- „Проблеми проучавања српског романтизма: разговор поводом књиге Миодрага Поповића, Српскиромантизам I, Београд 1968.“, Књижевна историја, I, 3, Београд 1969, стр. 647–699.
- Исто, стр. 682–683.
- Наша реч: Лесковац 1967.
- Позив Матице српске сачуван је у рукописној оставштини, а у вези с њим 7. августа 1971, забележеноје: „Увек сам рад на лесковачком позоришту сматрао узгредним. Међутим, испало је да сам по томенекако познатији и да је то више онај мој рад на који сâм више полажем. Непримећена је књига Песники завичај, али зато о мом раду на позоришту чуо сам са разних страна. Никако није тачно да моја књига
о позоришту вреди више од Песник и завичај! Ја сам, говори се – историчар лесковачког позоришта
(наглашава се придев) а не и књижевни критичар! Или, не дај боже – некакав књижевник, јер историчар
провинцијског позоришта може бити сваки професорчић или скрибоман, а књижевни критичар само
онај ко има право да буде члан удружења писаца ’стварни’ књижевник.“
- Багдала: Крушевац, 1969. (О тешкоћама и низу перипетија пре издавања књиге сведочи и писмо од25. марта 1969. од Љубише Ристића, уредника у часопису Багдала: „Драги Коља, коначно ти шаљемпрве отиске. Први табак је преломљен, а остало је у шпалтама. […] Шпалте ћу ти слати даље, какокоја стигне, а сада ништа друго не ради осим твог рукописа. Доћи ћемо ускоро и до оне стране која је
била мало спорна: мислим на напомену о подстицају за књигу с Бранкове [Лазаревић, главни уредник
издања] и моје стране. Не знам да ли ћеш ме разумети (овде и даље предлажу да се то избаци), можда
би могао да то тако ублажиш да то евентуално никоме не засмета. Хвала на прилогу за априлски број
Багдале. […] твој Љубиша“.).
- 2. јануар 1972. „Иначе, у прошлој години догодило се ово што би требало да уђе у ’биланс’: 1. књиганије изашла, а била је то ’непарна’ година. Ако се испуни оно што је замислио Бошко Руђинчанин,можда ће се ове године то поправити двоструко. 2. Уопште, мало сам писао. Од тога није све ниобјављено. Добро је ишла једино сарадња са Б. Милановићем (Путеви) и В. Живковићем (Браничево)
– док је највећа тековина прошле године – устоличење у сталног члана виђеног часописа Философије.
Изгледа да ни сарадња са Гледиштима и, нарочито, са Културом није ништа нереално, већ и обострано
прихватљива чињеница. […] 4. главни проблем је ипак остало радно место. Средином године је, поново
захтевано, први пут јавно, да напустим радно место. Данас је чак, тим поводом, позван на одговорност
и сам директор Наше речи. […] тај проблем се, међутим, актуализује, крајем године и почетком ове,
захтевом, веома озбиљним и претећим – да директор напусти свој положај. Уколико се то догоди – и
мени неће бити места.“
- 9. јун 1972. „Мој нишки Саша [Хаџи Танчић] потрудио се да дода, са своје стране, кап у моју горкучашу: није објавио приказ књиге Ђуре Шушњића за који ме је молио. Уместо Ђуре ставио је свој текст,о књизи свог пријатеља. Саши су рекли да сада није време да се ма шта објави о сумњивом човеку инаучнику Ђури Шушњићу.“
- 9. јун 1972. „Мој нишки Саша [Хаџи Танчић] потрудио се да дода, са своје стране, кап у моју горкучашу: није објавио приказ књиге Ђуре Шушњића за који ме је молио. Уместо Ђуре ставио је свој текст,о књизи свог пријатеља. Саши су рекли да сада није време да се ма шта објави о сумњивом човеку инаучнику Ђури Шушњићу.“
- У дневничкој белешци од 30. јуна 1972. бележи: „Невероватно: добио сам одговор од Палавестре!Објавиће приказ Шушњићеве књиге, тражи нове приказе. Пошто Св. Петровић ’то заслужује’, приказњегове књиге може изнети и десет шлајфни. Палавестра захваљује на уредној сарадњи. Питам се:сањам ли ја то и шта све то значи. Зар збиља постоје, у нашој земљи, још такви односи између моћног
уредника и анонимног сарадника, какав сам ја?“
- На основу Библиографије Николаја Тимченка види се да је у периоду од 1971. до 1987. објавио укупно66 прилога. Из периода интензивне сарадње током 1972. и 1973. наведено је само 13, а изостављено 7прилога: „’Стари’ и ’нови’ критички реализам“, год. 18, књ. 35, бр. 6, јун 1972, стр. 499–501; „Размишљањео природи критике: Светозар Петровић, Природа критике“, год. 18, књ. 36, бр. 11, новембар 1972, стр.
420–422. и „Ауторитет и ум: Љубомир Тадић, Традиција и револуција“, год. 19, књ. 37, бр. 3, март 1973,
стр. 295–297; „Домети и границе философије егзистенције: Миладин Животић, Егзистенција, реалност
и слобода“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 486–488; „Комично као апологетика и комично као
критика: Данко Грлић, О комедији и комичном“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 492–493; „Хумани
смисао науке и позив научника: Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика“, год. 19, књ. 37, бр. 6, јун
1973, стр. 596–598; „Допринос естетичкој мисли: Сретен Петровић, Естетика и идеологија: увод у
метаестетику“, год. 19, књ. 38, бр. 10, октобар 1973, стр. 320–321.
- Индикативне су, на пример, реченице: „Даља судбина Лазара из Витаније лепо ће показати како у судару саидеологијом – живот и човек губе!“; „Лазарева трагична ситуација постаје сасвим безизгледна јер оно штоон даље покушава, сада свесно, да ради, показује веома упечатљиво да он, пре свега зато што делује као чланједне партије и приврженик једне идеологије, не може да буде аутентичан у својим људским чиновима.“;
„Према томе, лако је у овом опису месије препознати политичког вођу модерних времена.“ (Н. Тимченко,
„Лазар из Витаније и проблем Месије“, Савременик, год. 18, књ. 35, бр. 3, март 1972, стр. 269–277).
- Н. Тимченко, „’Стари’ и ’нови’ критички реализам“, год. 18, књ. 35, бр. 6, јун 1972, стр. 499–501.
- Н. Тимченко, „Револуционар о статусу поезије: Лав Троцки, Књижевност и револуција“, год. 18, књ.36, бр. 7, јул 1972, стр. 83–85
- 9 „Размишљање о природи критике: Светозар Петровић, Природа критике“, год. 18, књ. 36, бр. 11,новембар 1972, стр. 420–422.
- Н. Тимченко, „Политика као зла судбина: Предраг Протић, Стваралац и политика“, год. 18, књ. 36,бр. 12, децембар 1972, стр. 511–513.
- Н. Тимченко, „Домети и границе философије егзистенције: Миладин Животић, Егзистенција,реалност и слобода“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 486–488.
- Н. Тимченко, „Домети и границе философије егзистенције: Миладин Животић, Егзистенција,реалност и слобода“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 486–488
- Н. Тимченко, „Комично као апологетика и комично као критика: Данко Грлић, О комедији икомичном“, год. 19, књ. 37, бр. 5, мај 1973, стр. 492–493.
- Н. Тимченко, „Хумани смисао науке и позив научника: Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика“,год. 19, књ. 37, бр. 6, јун 1973, стр. 596–598.
- Н. Тимченко, „Допринос естетичкој мисли: Сретен Петровић, Естетика и идеологија: увод уметаестетику“, год. 19, књ. 38, бр. 10, октобар 1973, стр. 320–321.
- Током поменуте две године у Савременику се појавио и приказ књиге Ивана В. Лалића из 1971.Критика и дело („Песник као критичар: Иван В. Лалић, Критика и дело“, год. 18, књ. 35, бр.4, април 1972, стр. 380–382), Милорада Павића („Студија о Војиславу Илићу: Милорад Павић,Војислав Илић и европско песништво“, год. 18, књ. 35, бр. 5, мај 1972, стр. 478–480), избора
радова Бориса Ејхенбаума Књижевност (1972) који је сачинио Александар Петров и у којем
Тимченко говори о руском формализму („Избор радова Бориса Ејхенбаума: Бориса Ејхенбаума
Књижевност“, год. 19, књ. 37, бр. 4, април 1973, стр. 396–398), Касима Прокића („Студија о
Меши Селимовићу: Касим Прохић, Чинити и бити“, год. 19, књ. 37, бр. 6, јун 1973, стр. 590–591)
и Алексе Челебоновића („Несвакидашња књига: Алекса Челебоновић, Стара Грчка“, год. 19, књ.
38, бр. 12, децембар 1973, стр. 519–520). На четири прилога која се појављују у том периоду
о делима Добрице Ћосића, Иве Андрића, Васка Попе и Милоша Црњанског, биће указано у
наредним поглављима.
- О политичкој хајци која се повела након објављивања књиге и одласку 1973. са места уредникаСавременика како би спречио обуставу дотација и укидање часописа, Палавестра оставља податке упредговору „Прича о овој књизи“ (П. Палавестра, Послератна српска књижевност 1945–1979 и њенаисторија, Београд 2012, стр. 7–72).
- У дневничкој белешци од 28. јула 1973, записано је „Ипак, данас сам сазнао и неке новости.Савременик је због Палавестре, био (и још је) у великој опасности. Томе сам, на известан начин ија допринео. Прво сам знао, а друго сам слутио. Међутим, ја сам поред Ивана Ивановића, послужио(вероватно) као главна тачка оптужбе против Савременика на седници Републичке заједнице
културе. Мој извештач наводи себе и мене као несумњиво најважније тачке оптужбе: мој ’пријатељ’
из лесковачког позоришта, у својству потпредседника те Заједнице културе, предложио је да се
ускрати дотација часопису зато што у њему сарађују и они који су осуђени у својим срединама.
То ми је рекао Иван Ивановић, који ме је данас посетио са породицом. Целу причу саопштио је
Драган Јеремић и од њега се сазнало за још један подвиг тог провинцијског главосече републичких
часописа.“, а 30. јула: „Иначе, Ивану су се десиле многе ствари (искључен из школе, претрес куће,
итд) припремају се нови закони (по једном, неће се смети више држати забрањене књиге!) […]
Душан Пувачић се интересује за сусрет са мном (у ствари, Иван је дошао да виви како сам, односно
– шта је са мном – очекивао је да сам најмање најурен из службе. Можда то заиста предстоји!)
Имаћемо још страшнију јесен него ранијих година.“ 18. августа 1973. Тимченко поново размишља
о сарадњи у Савременику: „Видео сам пошту. Савременик, летњи двоброј, изашао је без Ивановог
и мог прилога. […] Две новости одмах: 1) Омладинске новине настављају своју кампању против
философа (Политика данас рекламира одговор М. Марковића) и 2) онај одвратни М. Илић најављује
да ће се негативно решити судбина наших пријатеља. Како ја могу очекивати да Савременик објави
приказ књиге М. Марковића? Лоше се завршава ово лето, јесен ће донети многа зверства (заправо,
завршиће се оно што се припрема на основу воље једног диктатора и то потпуно ’законито’)“, а 30.
августа 1973. додаје: „Јавља ми Пувачић да је: 1) тачно оно што ми је Иван причао 2) да Савременик
није променио свој став према мени, 3) да ће у следећи број ући неки мој текст и 4) оно што није
добро, да он одлази у Енглеску. […] И тако, дакле, иду дани; по свој прилици, неће успети ни ова
интервенција мог пријатеља из позоришта.“
- 25. април 1972: „Од Ћосића траже да поднесе оставку на положај председника СКЗ и да тако ’призна’
своје ’националистичке’ грехове. У суштини, на тај начин се доказује ’партијност’ српског руководства.“ - 90 Из писма од 10. октобра 1970. од Здравка Кучинара који је тада у уредништву Философије, види се
да је Тимченко стални сарадник: „Поштовани колега Тимченко, Ваш текст примио сам, нажалост, са
закашњењем. Просторије редакције су у реновирању па је тако и редакција, а и ја, наједанпут постала
’непозната’ – па је Ваше писмо било чак враћено у Лесковац. Захваљујем за приказ. Он ће ићи у новембарском
броју. Пошаљите још нешто ако имате готово или у пројекту. Поздравите колегу Стошића. Другарски Ваш
Здравко Кучинар“. Тимченко у Философији тих година објављује следеће прилоге: „Опране руке Понтија
Пилата“ (год. 14, бр. 1, 1970, стр. 121–130); „Коме смета песникова реч: над једним поглављем Тврђаве
Меше Селимовића“ (год. 15, бр. 2–3, 1971, стр. 211–219); „Писац и стварност“ (год. 15, бр. 4, 1971, стр.
87–101); „Судбина интелигенције и револуционарне личности у социјализму: Руди Супек, Хуманистичка
интелигенција и политика“ (год. 15, бр. 2–3, 1971, стр. 241–245); „Философско мишљење и ауторитарне
структуре“ (год. 15, бр. 4, 1971, стр. 133–146); и два прилога која нису наведена у Библиографији Николаја
Тимченка: „Михаило Ђурић: Хуманизам као политички идеал“ (год. 13, бр. 3–4, 1969, стр. 261–264)
„Митска свест 20. века: Ернст Касирер, Мит о држави“ (год. 16, бр. 4, 1972, стр. 205–208); Излагање на
тему „Филозофија и књижевност“ у оквиру Зимских филозофских сусрета, (Врњачка Бања, 1–3. фебруара
1973) „Филозофија, историја и књижевност“ (год. 17, бр. 1–2, 1973, стр. 89–92). - 91 Вукашин Филиповић од 1970. до 1971. био је декан Филозофског факултета у Приштини
(Филозофски факултет у Косовској Митровици: 1960–2015, приредио Бранко Б. Јовановић, Косовска
Митровица 2015, стр. 48.) Иначе, и Филиповић и Владета Вуковић веома су значајни и утицајни на
Катедри за југословенске књижевности и српскохрватски језик основане 1970. („Наставничко језгро
Катедре за југословенску књижевност и српскохрватски језик створено је школске 1964/65. године,
када су одбрањене три дисертације професора ангажованих на језичкој катедри: Вука Филиповића
[…], Владете Вуковића […] и Радомира Ивановића. […] За овај период важно је поменути да су доцнији
утемељивачи Катедре за југословенску књижевност, Вук Филиповић и Владета Вуковић, били и у
првом уређивачком одбору косовског књижевног часописа ’Стремљења’“. Исто, стр. 87.) - 92 30. јула 1972. записује: „Невероватна ствар синоћ, са Вуком Филиповићем. Позвао ме на Катедру за
Југословенску књижевност на Универзитету у Приштини. Сетио се и чудно је што се раније није сетио
да то учини. Без обзира на околности – Приштина, ниво те катедре, прилике на Косову итд. сам факт
позива нешто значи и то је пријатно. Уколико се то оствари, требало би да представља известан прелом
у мом животу. Могао сам да бирам између хрватске, словеначке, дечје и дубровачко-далматинске
књижевности. Изабрао сам ову последњу – то је једна од мојих првих и неостварених љубави на
факултету. То бих могао да предајем уз извесну припрему. […] Прихватањем места на катедри у
Приштини, прихватам за шефове Владету Вуковића и Вука Филиповића а то је велики уступак, у
ствари компромис који ми не служи на част. Међутим, ваља покушати, и највише би ми одговарао
хонорарни однос – држање предавања без икаквих ’друштвених’ обавеза.“ - 93 4. август 1972: „Забрањена је Философија, бр. 2, 1972. У вести се, поред уобичајених фраза, наводе имена
одговорних уредника: Заге Пешић и Љ. Тадића. Дакле, ту је крај и нова афера. Да ли с катастрофалним
последицама. Мој редакцијски колега каже ми да је новинарима, као поверљиво штиво, подељен ’материјал’
о непријатељској делатности. Тамо смо Стошић и ја. […] Нема за мене места више нигде. Моји ће се поступци
стављати под лупу, моје изјаве испитивати, моја пошта прегледати. Будале, мисле да се дух може зауставити.
[…] У данашњој Политици једна вест под насловом: Заказана јавна расправа о забрани часописа ’Философија’
72, чије је растурање привремено забрањено решењем Окружног јавног тужилаштва из Београда. Трајна
забрана растурања овог часописа се тражи због једног редакцијског чланка, написа Добрице Ћосића, и
једног коментара пренетог из стране штампе. […] Сутра је седница на којој ће се говорити о непријатељској
делатности. Ја сам на списку. Хоће ли ме сада избацити? Шта могу, неће ме примити ни у Приштини. Мој
директор је, видим, нешто мрачан. До сада сам био безбрижан и одједном сам се уплашио! Није чудо: до
радног места ми је стало само због куће […]. Разуме се да ме не могу променити ни скршити.“ - 94 У вези са евентуалним ускраћивањем финансијске помоћи часопису, редакција објављује документ
Извршног одбора Републичке заједнице културе од 3. јануара 1973. године упућеног редакцији
Философије, из којег се види проблем у вези са забраном другог броја за 1972. годину: „Комисија за
издавачку делатност и Извршни одбор Републичке заједнице културе, који је заседао 13. XII 1972.
г. нису прихватили одступање од најављеног програма до кога је дошло у броју 2 од ове године.
Конзеквенце овог одступања, које је довело и до интервенције правосудних органа, сносиће редакција
Вашег часописа. Закључено је да Републичка заједница културе са Републичком заједницом за
научни рад размотри услове за даље финансирање часописа ’Филозофија’ у новонасталој ситуацији.“
(Философија, год. 16, бр. 4, 1972, стр. 222). - 95 Исте године по повратку са сусрета посвећеном Лазару Вучковићу у Приштини, Тимченко бележи 13.
септембра: „Вук ме је избегавао колико је могао а онда ми рекао да је питање отворено. Преварио сам
се утолико што нисам претпостављао да ће ствар застати већ на првој инстанци: код Вука и Владете.
Вука је поколебало моје писмо а Владету мој статус ’сумњивог лица’. Међутим, сад је сарадња у
Стремљењима учвршћена, то ће, верујем, ићи.“ (Иначе, у рукописној оставштини сачуван је позив за
песничке сусрете „Лазар Вучковић“ из 1972. године.) - 96 Багдала, Крушевац 1972.
- 97 1. октобар 1974: „Књижевна реч ме је избацила из равнотеже; увиђам да је најбоље да прекинем
сарадњу у том листу. Тамо шаљем ангажоване текстове, а ни са излажењем тог листа, ни са
објављивањем текстова не иде најбоље. Они не поштују ни рокове ни сопствена обећања. Све је то у
складу са општим хаосом у коме живимо.“ - 98 4. фебруар 1974: „Није стигло очекивано објашњење о начину путовања на Дивчибаре и то ме је
онерасположило. То ће вероватно бити из Београда у четвртак, преко Ваљева. Смислио сам шта ћу
евентуално говорити у дискусији на Дивчибарама. Једна тема биће наша књижевност у револуцији.
Треба нешто рећи о Давичу, Ћосићу, Лалићу, а за то већ имам известан текст, раније припремљен који
ћу сутра допунити.“ - 99 28. фебруар 1974: „Први ’одјеци’ са Дивчибара: Милисав [Маринковић, један од уредника Наше
речи] ми је скренуо пажњу да се води истрага и да треба да се чувам, да се ’оставим’ философа.
Нешто се ту копа. Неће, ваљда ’подземно’ да решавају проблеме са философима, да их хапсе, а са
њима и мене. У сваком случају облаци се нису разишли, али верујем да сада све зависи од тога како
ће се ствари решити ’горе’. Због тога не могу да изгубим службу; шта наше руководиоце локалне
интересују неке Дивчибаре?“ - 100 Уводна белешка редакције, Theoria, год. 19, бр. 1–2, 1976.
- 101 Професори уклоњени са факултета су: Љубомир Тадић, Михило Марковић, Трива Инђић, Драгољуб
Мићуновић, Небојша Попов, Светозар Стојановић, Миладин Животић и Загорка Голубовић. (Небојша
Попов, Contra Fatum: „Случај групе професора“ Филозофског факултета Универзитета у Београду
(1968–1988), Загреб 1988.) - 102 17. фебруар 1976: „У целини гледано не могу да будем задовољан јер сам изгубио много времена,
и још више јер сам изгубио храброст и људско достојанство. Нисам послао ништа ни К. речи ни Оку
што би можда било објављено, али би ми донело много невоља, верујем. Жао ми је што се бојим тог
претпостављеног страха, нико ме не би бранио јер ударио сам на све који имају неку моћ (Давичо,
Јеремић, Џаџић…) а они који су ми пријатељи ћуте или, тачније, ућуткани су. Куда ћу ја? Зар из службе?
Лесковчани једва чекају прилику коју ћу им пружити.“ - 103 На ток полемике биће указано у наредним поглављима. (О Калезићевим полемичарским склоностима
видети: П. Палавестра, Историја српске књижевне критике 1768–2007, књ. 2, Нови Сад 2008, стр. 490–492.) - 104 11. новембар 1977: „Шта чинити? Отићи у Београд, обратити се пријатељима и Первићу, најпре.
Можда би се могао наћи тај посао у штампарији, преко Триве, а код социолога […] Занимљиво је да сам
вечерас срео заменика секретара Комитета Станоја Петровића који ме је прогласио за шпијуна. То је сада
теза тих гмизаваца: ја сам сада повезан са либералним елементима, а на извору сам података, а елементи
су у вези са иностранством… Ерго, ја не смем и не могу да радим у средствима информисања. […] Било
би боље кад бих обећао мојим драгим Лесковчанима да нећу више ништа писати и да ћу се одрећи
пријатељства са онима који су, као ствараоци, проскрибовани у овом слободном и слободољубивом
друштву. […] Да ли да погледам шта би се могло урадити са Нолитом који тражи трговачке путнике за
продају књига или да покушам нешто са Приштином, али то су већ више, за мене недостижне сфере.“ - 105 22. новембар 1977: „На жалост, нервозан сам, не могу да радим. Добро бити неће. Моје колеге су спремне да
се ’ограде’ од мене. То значи да ће се сложити с тим да ми ’није’ место у редакцији. Јер, шта би могло да значи
то ограђивање? Следећи корак би могао бити забрана сарадње у часописима, бављење књижевним радом…“ - 106 10. августа 1977. бележи: „Шта да радим? Заправо, знам шта би требало радити али – некако ми се
не ради. И на Педесетим годинама, и на роману, и на Философији и Поезији и на приказима: све то не
може бити објављено. […] Све у свему, исувише сам изолован и чак дезоријентисан, бојим се да ми
многи токови духовног стања и многи догађаји једноставно измичу.“ - 107 „Двоструко лице истине“, Theoria, год. 19, бр. 1–2, 1976, стр. 87–91
- 108 „Истина као циљ и истина као средство“, Theoria, год. 19, бр. 3–4, 1976, стр. 133–137. (1978. године
у истом часопису појављује с још један Тимченков прилог: „Да ли је реч о остварењу философије?“,
Theoria, 1–2, 1978, стр. 40–47). - 109 Чедомир Мирковић „На шта се, у ствари, мисли“, Политика, 20. јул 1978, стр. 12. (У расправи су
учествовали поред Тимченка и Зорана Глушчевића и Петар Пајић, Богдан А. Поповић, Бошко Богетић,
Симон Симоновић, Предраг Матвејевић.) - 110 Н. Тимченко, „У чему је невоља наше књижевне критике“, Политика, 10. август 1978, стр. 4.
- 111 Интересантан је и део: „Разуме се, противило би се природи критичке рефлексије за коју се залажемо
ако бисмо рекли да бисмо потписали сваки критички и есејистички текст Николе Милошевића,
Зорана Гавриловића, Миодрага Павловића, Радомира Константиновића, Мухарема Первића, Бранка
Поповића, Александра Петрова и др. али желимо да подвучемо да су њихови текстови озбиљно
критичко суочавање с књижевним делом и плод критичке рефлексије; с друге стране, не бисмо се
определили за онај тип критике коју пишу, рецимо, Милош И. Бандић, Драшко Ређеп, Драган М.
Јеремић и др. иако не сматрамо да ти текстови не спадају у књижевну критику.“ (Исто, стр. 4). - 112 Н. Тимченко, „Нисам тврдио да је критика корумпирана“, Политика, 31. август 1978, стр. 4
- 113 „Иако то све није дословно рекао, Тимченко је све то недвосмислено инсинуирао. Он наиме наводи све
елементе који улазе у састав корупције, он слика коруптивну ситуацију, заправо формулише цео поступак
и даје све елементе радње, само их не склапа у буквалну радњу нити ту радњу именује оним што она јесте:
корупција“. (Зоран Глушчевић, „Еуфемистичка игра жмурке“, Политика, 7. септембар 1978, стр. 14.) - 114 „Ако ја за издаваче пишем по наруџбини (Тимченко опет може рећи да ни ову реч није употребио
он него ја, али ја не одустајем од својих тврђења све док ми Тимченко не докаже да ’комерцијална,
украсна, рекламерска и пропагандна’, критика, коју он упоређује са ’отужном лакирерком’ није
наруџбина […] није недвосмислен облик књижевне, моралне и идеолошке корупције), онда су ме они
корумпирали, и то је Тимченко јасно рекао иако није изговорио реч ’корупција’.“ (Исто, стр. 14) - 115 Од 7. априла 1978. године, интересантно је поменути белешку која може бити и објашњење потреба
за ангажовањем: „Не треба ми много да бих могао да подносим своју ситуацију у свету и граду,
канцеларији и својој соби, само један часопис, писмо или нека вест о победи духа и стваралаштва над
хаосом и медиокритетством.“ - 116 У Тимченковој оставштини сачувана је преписка са председником Организационог комитета
научног скупа, проф. др Здравка Пујића. На његов прилог биће указано у делу наредног поглавља које
се односи на Иву Андрића. - 117 Тимченко, у тексту рукописа сачуваног са документацијом, исправља одређене Ћосићеве примедбе у
вези са покретањем часописа тј. његову тврдњу да је Јавност покренута у оквиру деловања југословенске
опозиције титоизму коју он износи у тексту под насловом „Састанак у ’Мраку’“, објављеном у књизи Српско
питање – демократско питање (1992) следећом констатацијом: „Све је ово у погледу чињеница тачно али у
овом тексту писаном у марту 1992. године има једна примедба која више припада времену када је текст писан
него времену када се дешавало оно на шта сада Ћосић скреће пажњу. Иницијатори Јавности и сарадници
којима су се они обратили нису били баш толико одлучно против самоуправног социјализма нити уверени
у његов слом. Напротив, сви су желели Јавност у склопу демократског и самоуправног социјализма […]
Јавност је спречена једном бучном и бруталном кампањом, па ипак она је доживела неколико бројева али под
другим називом и са другачијом платформом. Наиме, Зоран Гавриловић је инсистирао да то буде демократија
јер му је Јавност исувише личила на редукционистички социјалистички покрет. На то нису пристали Тадић и
Ћосић: Јавност са социјалистичким призвуком није се могла заменити Демократијом у западном, грађанском
смислу. На жалост, Зоран је уредио сам два–три броја.“ - 118 Само неки од чланака су: „Неприхватљиво је излажење часописа ’Јавност’“ (Саопштење
председништва градске конференције ССРН Београда), Политика, 26. новембар 1980, стр. 7; Мирослав
Стојановић, „Нова беседа, стари циљ“, Политика, 27. новембар 1980, стр. 7. - 119 „Поштовани професоре Тадићу, У данашњем писму другу Добрици Ћосићу изнео сам разлоге којима
сам се руководио приликом прихватања иницијативе за покретање часописа Јавност. Извештавајући
Вас о овоме желим да подвучем неопходност егзистенције једног часописа који би био прилика за
слободно и јавно изношење резултата критичког преиспитивања наше ситуације у контексту све
евидентније кризе у свету.“ - 120 „Поштовани друже Ћосићу, нема никакве сумње да иницијатива за покретањем часописа широких
хоризоната, критички усмереног и окренутог суштинским проблемима наше епохе у којој су све видљивији
симптоми дубоке кризе савести, делања и мишљења изгледа неопходна и незаобилазна. […] Јавност, ценећи
према понуђеној платформи, биће прилика, можда последња, да се интелигенција на адекватан начин укључи
у збивања која би могла позитивно да утичу на поменуту кризу. Зато сам спреман да, у складу са својим
могућностима, а уз пуну моралну одговорност за ствар социјализма, културе и слободе, прихватим сарадњу у
Јавности, часопису који недостаје нашој култури и за чије покретање се залажем. […]“ - 121 Напредак: Лесковац 1981
- 122 Народни музеј: Лесковац 1983.
- 123 Организатори су били Социолошко друштво Хрватске, Политиколошко друштво Хрватске и
Хрватско филозофско друштво. Позив је послат 24. јуна из Загреба, а у програму рада између осталих
налазе се предавања Љ. Тадића, М. Кангрге, Д. Мићуновића. - 124 Позив је упућен 12. децембра 1983, а организатори су, поред Филозофског друштва Србије, Институт
за филозофију Филозофског факултета у Београду и часопис Theoria - 125 Дело, год. 29, књ. 29, бр. 11–12, новембар–децембар 1983, стр. 321–331
- 126 Књижевна реч, год. 11, бр. 207, 25. март 1983, стр. 15
- 127 Бела књига – 1984: Обрачун са „културном контрареволуцијом“ у СФРЈ, приредили: Коста
Николић, Срђан Цветковић, Ђоко Трипковић, Београд 2010, стр. 109–110. - 128 „Једна од порука књиге, истиче Тимченко, ’суочавање и контрастирање Масарика као председникаослободиоца и Хусака као председника заборава’, у пријеводу се (’на жалост’) доста изгубила, што
треба замјерити преводиоцима и уредницима. И цитира реченице које су испуштене, односно које из
Кундерине оригиналне књиге нису преведене: ’Руси су га (Хусака – н. н.) поставили на власт 1969.
године. Од 1961. године историја чешког народа није упознала сличан масакр културе и мисли.’ […]“.
(Исто, стр. 233.) - 129 Тешић је од 1977. до 1980. био уредник, а од 1980. до 1984. главни и одговорни уредник Књижевне
речи. (Гојко Тешић, Пркоси и заноси Станислава Винавера, [Белешка о аутору] Београд 1998, стр. 359.) - 130 Увидом у Библиографију Николаја Тимченка, у Књижевној речи објавио је укупно 24 прилога
(први прилог објавио је 1973. „Сократова смрт“, год. 2, бр. 21, децембар, стр. 1–4, а последњи 1984.
„Теоријска мисао и дух нијанси“, год. 13, бр. 236, 25. јун 1984, стр. 7.) Међутим, тај списак није потпун
и њега треба допунити са још три прилога која су изостала: „Ново тумачење Хераклита: Мирослав
Марновић, Филозофија Хераклита мрачног“, год. 12, 10. мај 1984, стр. 24; „Ко је и где је човек: Карел
Косик, Дијалектика кризе“, год. 12, 25. април 1984, стр. 20–21; „Револуционарно озбиљење етике:
Милан Кангрга, Етика или револуција“, год. 13, лето 1984, стр. 78. - 131 У недатираном писму упућеном Тешићу Тимченко шаље приказ књиге Васка Попе и изражава
сумњу да текст задовољава критеријуме редакције. Затим, говорећи да му је пажњу привукла расправа
о „Дијалектичком антибарбарусу“, додаје: „Пожелео сам да и ја о томе кажем коју реч. Написао сам
неколико страница што ми није било тешко јер се тим проблемом бавим већ дуго времена. Шаљем
Вам само нередигованих неколико страница с молбом да ми јавите да ли је за Вас то интересантно,
односно да ли бисте приближно такав текст с мојим потписом објавили. […] Такође, заинтересовао ме
је Аћинов одговор Данојлићу; о почецима Дела и о улози тог часописа, као и о давитељима слободе
могло би се којешта рећи. Да ли сте заинтересовани и за то? […]“. Као одговор на то писмо могу се
посматрати објављени прилози: „Крлежини разлози против ’Дијалектичког антибарбаруса’“ (год. 11,
бр. 184, 10. март 1982, стр. 3); „Нешто ново у поезији Васка Попе: Рез“ (год. 11, бр. 186–187, 10–25.
април 1982, стр. 48); „Ласићев дијалог са Крлежом“ (год. 11, бр. 190, 10. јун 1982, стр. 19). - 132 У писму је између осталог наведено: „Прилика је ово да Вас замолим да Вашим прилогом
обележите мој последњи број листа који ћу уредити у целини […] Специфичност последњег броја моје
серије ’Књижевне речи’ је у томе што ће бити испуњена прилозима сарадника из скоро свих крајева
наше земље, но свакако сарадника који су ми најдражи и које посебно ценим. […] Биће то, уколико
се буду одазвали сви које сам позвао, изузетан скуп наших најзначајнијих стваралаца. […] Број ће се
појавити половином јула на повећаном броју страница. Истовремено, најтоплије Вам се захваљујем на
досадашњој сарадњи, која је свакако била велики допринос за лист који сам уређивао. П. С. Волео бих
ако бисте могли написати приказ Кангргине књиге […]“. У летњем броју са већим бројем страна (80)
појављује се Тимченков приказ Кангргине књиге: „Револуционарно озбиљење етике: Милан Кангрга,
Етика или револуција“, год. 13, лето 1984, стр. 78. - 133 Јовица Аћин је у редакцији од 1974, на месту одговорног уредника је од 1980. до 1982, а главног и
одговорног уредника од 1982. до 1987. (Дејан Вукићевић, Дело (1955–1992): библиографија, Београд
2007, стр. 38–39. и 715.) - 134 У писму из 1986, Јовица Аћин пише: „Драги Тимченко, Добио сам текст о Селенићевом роману, у
последњи час. И уметнуо га у број 3/1986, који сам управо дао у штампу. Хвала на брзини. У истом
броју имам текст Новице Милића о књизи Николе Милошевића! Али, заинтересован сам за Ваш приказ
Савићеве књиге. Пошаљите ми га до конца јануара. Срећно, Ваш Јовица Аћин. Пст! Да, поглавље о
Крлежи, Нихилист или апологет, уколико не прелази 20 страница, већма би одговарао Делу.“ - 135 Указано је већ на кратак прекид сарадње започете у Делу 1962. године. Први објављен прилог је
„Једна лепа и корисна књига: Ото Бихаљи-Мерин, Продори модерне уметности“ (год. 8, књ. 8, бр. 11,
новембар 1962, стр. 1393–1395), а последњи „Негатор или апологет (белешке о Крлежином ангажману
у години 1952)“ (год. 33, књ. 33, бр. 3, март 1987, стр. 22–54). - 136 „По броју пролога најзначајнијим сарадницима Дела могу се сматрати следећи ствараоци: […]
књижевна критика: Ј. Аћин, С. Велмар-Јанковић, Милан Влајчић, Б. Вукадиновић, Христо Георгијевски,
М. Данојлић, Бранимир Донат, М. Егерић, Срба Игњатовић, Остоја Кисић, Милан Комненовић, Ратко
Марковић Руђанин, М. Мирковић, М. Первић, Жарко Рошуљ, Николај Тимченко, П. Џаџић, Младен
Шукало.“ (Дејан Вукићевић, Дело (1955–1992): библиографија, Београд 2007, стр. 41). - 137 У штампи је читав случај објашњен престанком мандата уређивачког тима, узгредним помињањем изјаве
Слободана Ракитића о самовољи Градимира Стојаковића, директора НИРО „Књижевне новине“ и опаске да
избор Србе Игњатовића на место уредника није прошао без примедбе инспекције рада, да би се навели чланови
новог издавачког савета, демантовало да примедба на избор главног уредника „није била суштинске, већ
формалне природе, што је у међувремену отклоњено“ и нагласило да је преседан „растурање оловног слога
једног часописа због мандатних неспоразума“. (В. Л., „Прво, па двоброј“ Политика експрес, 20. децембар 1984.) - 138 „Поштовани друже Игњатовићу, Ваша одлука да објавите ’блок’ о проф. Николи Милошевићу, који
стицајем околности није објављен у већ припремљеном броју Савременика, заслужује сваку пажњу и
одобравање. Ја ту одлуку поздрављам и учинио бих све што је у мојој моћи да она буде остварена да
у целом том ’случају’ нису на беспримеран начин прекршена права старе Редакције. Сматрам, наиме,
да су текстови из ’блока’ о проф. Милошевићу у неку руку дело и власништво старе Редакције и они
треба да буду објављени под њеним потписом и у њеној редактури […] не могу да се сложим да исти
текст који сам написао за стару Редакцију буде објављен без њеног потписа. […] Разуме се, ово моје
писмо не искључује Ваш евентуални телефонски позив и накнадно објашњење става о којем Вам сада
пишем. Понављам, сарадњу са Вама прихватам са захвалношћу. […]“ - 139 „Драги друже Ракитићу, Данас сам на телефонско питање Србе Игњатовића да ли се слажем да мој
текст из ’блока’ о проф. Милошевићу изађе у новој серији Савременика одговорио у писму негативно.
Зато Вас молим да текст који је, како пише у Политици-Експресу, код Вас ни по коју цену не дајете
ни Срби Игњатовићу ни ма коме из нове редакције Савременика. Међутим, ја бих волео да ’блок’ о
проф. Милошевићу, како сте наговестили, у Вашој редакцији буде објављен у некој од публикација са
којом Ви можете да остварите сарадњу. То би било заиста дивно. […] Поздравите Павла Зорића, а Вама
много среће и што мање потреса који би изазвали Ваш иначе одличан чланак у Књижевним новинама.
Питам се само хоће ли икад у овој земљи завладати закони и пристојно понашање […]“. - 140 О његовом прилогу објављеном у зборнику радова Књижевно дело Станислава Винавера (1990),
биће речи у делу наредног поглавља које се односи на Станислава Винавера. (У поменутом зборнику
нашли су се, између осталих, радови Н. Петковића, З. Константиновића, В. Жмегача, Ј. Вјежбицког,
Г. Тешића, М. Ненина, Т. Екмана, М. Матицког, Р. Вучковића, М. Недића, М. Пантића, К. Прањића, З.
Шкреба, М. Фрајнд, А. Петрова, М. Поповића…, а изостала су излагања Х. Крњевић, Ђ. Вуковића, М.
Лончара, Д. Танасковића, В. Висковића, М. Радуловића, С. Слапшак и Д. Витошевића). - 141 Потписани чланови редакције су: Младен Козомара – главни и одговорни уредник, Слободан
Жунић, Данило Баста, Здравко Кучинар и Мирко Зуровац. (Чланови који су у том тренутку означени
као проблематични за рад редакције су: Коштуница, Којен, Јовановић, Чавошки и Ђинђић). - 142 У име Одбора за проучавање историје књижевности Српске академије наука и уметности Палавестра му
шаље 23. септембра 1988. године обавештење као учеснику скупа да су за штампу припремили излагања
и дискусију за округлим столом од 16–17. јуна исте године: „Дискусија је скинута са магнетофонске
траке, ауторизована и приређена за штампу (трудом Зденке Аћин). Почетком октобра, рукопис иде пред
Одељење језика и књижевности САНУ с предлогом да се одреде рецензенти: Добрица Ћосић и Предраг
Палавестра.“ Палавестра обавештава да је постигнут споразум са издавачким предузећем „Градина“
из Ниша да се акта са скупа објаве у заједничком издању САНУ и „Градине“ како би се скратило дуго
чекање у реду за објављивање Академијиних издања и захваљује на учешћу. - 143 Н. Тимченко, „’Идејно’ и ’уметничко’ у савременој српској књижевности“, Новија српска књижевност
и критика идеологије: излагања и дискусија за округлим столом у Одбору за проучавање историје
књижевности 16–17. јуна 1988, уредник Предраг Палавестра, Београд – Ниш, 1989, стр. 29–33. - 144 О судбини књиге Негатор или апологет: о Крлежином ангажману (Лесковац 2015), биће речи у
наредним поглављима. О растурању слога сведочи Мирослав Цера Михајловић, уредник неколико
издања Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ која су у то доба била забрањена. - 145 И позив и програм сачувани су у рукописној оставштини, а на само предавање биће указано у делу
наредног поглавља које се односи на Добрицу Ћосића. Иначе, у белешци од 4. априла, остављеној
након предавања, Тимченко помиње ко је све био присутан од познаника и додаје: „Учинило ми
се да су слушали и да нико није изашао пре него што сам завршио. Све је то трајало око сат, до
8,45. Са Ракитићем који је дошао око 7,15 нисам могао дуже да будем јер је [Миладин] Животић
постао нестрпљив. Он је дошао да ми да задатак: организација њиховог повратка у Лесковац! Други
Лесковачки састанак. Договорили смо се да позовемо шест старих учесника и којег год хоћемо од
нових […]. Циљ је – да они дођу да говоре и да се укаже на лесковачки састанак као на почетак сукоба
Партије и интелигенције. […] Пријатно ми је било што сам се видео и са Животићем, иако сам знао да
он није дошао због мене и мог предавања, па ни због Добрице Ћосића.“ - 146 Н. Тимченко, „Крлежа данас“, Печат о Крлежи Данас (припремили Маринко Вучинић, Лука Мичета
и Гојко Тешић), Београд, 1993, стр. 22–24. (На садржај рада биће указано у наредним поглављим - 147 Позив, који у име „Кредибел банке“ и Књижевне речи потписују Бранко Драгаш, председник и Гојко
Тешић, уредник издања о Крлежи, занимљиво је цитирати у деловима будићи да се на интересантан
начин објашњава мотив за обележавање стогодишњице: „Тај значајан датум, стогодишњица рођења
великана књижевне уметности, у овој средини на жалост није обележен на цивилизацијски ваљан
начин. Наравно, тај чин неуважавања и непоштовања великих књижевноисторијских чињеница
диктиран је спољним, политичким разлозима који су нам свима добро знани. Међутим, Кредибел
банка и Књижевна реч сматрају да тај датум треба обележити на прави начин, тај гест нам може
ићи само у прилог без обзира што друга страна, рецимо, неће ни споменути стогодишњицу рођења
Милоша Црњанског. Ви сте у кругу стваралаца и интелектуалаца који, верујемо, деле наше мишљење
и зато Вам се обраћамо с молбом да за посебан ревијални додатак Књижевне речи припремите
прилог најкасније до 25. 10. 1993. год. […] Истовремено Вас обавештавамо да ће се крајем октобра
са истим кругом сарадника одржати и округли сто о Крлежином делу. О датуму одржавања округлог
стола накнадно ћемо Вас обавестити. Наравно, за округли сто можете припремити и другу тему –
разговараће се отворено и о књижевном и о политичком ангажману Мирослава Крлеже. У нади да ћете
за темат са симболичним насловом ’ПЕЧАТ о Крлежи ДАНАС’ послати текст по слободном избору,
најсрдачније Вас поздрављамо.“ - 148 Позив од 1. априла 1994. године, сачуван је у рукописној оставштини, а у њему је наведен и
Организациони одбор скупа: Вида Голубовић, Ђорђије Вуковић, Радован Вучковић, Мате Лончар,
Миодраг Матицки, Предраг Палавестра, Гојко Тешић и Станиша Тутњевић - 149 Српска авангарда у периодици, зборник радова (уредили В. Голубовић и С. Тутњевић), Београд
1996. - 150 У позиву од 4. новемба 1996, који у име заменика управника Центра потписује Мирољуб Стојановић,
наведено је: „Поред позива да пратите рад Скупа, позивам Вас и на састанак са академиком Мирославом
Пантићем, управником Центра за научна истраживања САНУ и Универзитета у Нишу, на коме ће бити
речи о даљем раду на реализацији пројекта.“ - 151 Књижевно дело Стевана Сремца – ново читање: зборник радова са научне конференције одржане
у Нишу 15. и 16. новембра 1996, Ниш 1997 - 152 Михајло Михајлов, „Дисидентство – стварност и легенде“, Република, бр. 181, 1998
- 153 Загорка Голубовић, „Прекрајање историје. Шта је истина о дисидентима Praxsis групе у Југославији?“,
Република, бр. 182, 16–28. фебруар 1998, стр. 12 - 154 Н. Тимченко, „Мерила за разликовање. Требало би увести и неки други критеријум, који измиче М.
Михајлову, и испитати сваки појединачни случај“, Република, бр. 183, 1–15. март 1998, стр. 6. (текст
није наведен у Библиографији Николаја Тимченка). - 155 На Зиновјева и његово схватање на примерима руских дисидената, Тимченко ће оставити обиман
прилог у рукопису бавећи се Ћосићевим дисидентством, на који ће бити указано у наредном поглављу. - 156 5. марта 1998. године пише: „Сутра ће се можда знати шта је мој несумњиви пријатељ, Небојша Попов
одлучио. У питању је испит, озбиљан испит, за мене: ако објави текст о дисидентима то ће значити да
мој став и образложење тог става нешто вреде. У противном, морао бих да се замислим. Ових дана у
Југославији борави сам М. Михајлов. Надам се да ћу, ако објаве мој текст, моћи да полемишем са неким
од београдских ’дисидената’. Само да то не буде Св. Стојановић.“, а 8. марта: „’Слатко ишчекивање’
углавном се завршило на начин који сам слутио, па ипак, остао је неки горак укус. Текст се, знатно
скраћен и сведен на голу тезу, нашао на месту за које сам претпостављао да ће му припасти – као нека
врста одјека основног текста М. Михајлова, тамо где је у прошлом броју био прилог З. Голубовић. Али,
да ли је скраћен или искасапљен тај текст? Чак је остало на истом месту једно ’дакле’, што говори да
је тој реченици нешто претходило. Све што је критично у односу на Ђиласа, праксисовце и београдске
филозофе – отпало је. Помишљам да интегрални текст понудим врањском листу.“ - 157 Позив је послат 14. децембра 1998. године у име Удружења издавача и књижара Југославије и листа
Вечерње новости који су утемељивачи награде и у њему је поред новина у вези са начином и слањем
предлога, наведено и следеће: „од ове године позив да учествују у раду Великог југословенског жирија
упућује се САМО онима који активно прате домаћу књижевну продукцију и у Југославији објављују
осврте, приказе, студије и сл. о новоизашлим делима наших писаца.“ - 158 Наведено је само да је жири био састављен од еминентних југословенских критичара, и да је од 71
члана за поменути роман гласао 31 члан. (Документација Архива Борбе, Вечерње новости, 21. јануар
1999, стр. 5) - 159 Драган Богутовић на основу увида у личну архиву сведочи о Тимченковом учешћу.
- 160 Податак оставља 29. јануара 1998. године: „Једна емоционална и интелектуална нула, при свему
томе дуго изопштена из јавног живота, не може да се прихвати такве обавезе и да прими такву част.
Осим тога, ја сам против награда, поготово начина на који се оне код нас додељују и елемената који су
при томе у оптицају. Све говори против мог чланства у таквом форуму.“ - 161 13. новембра 1997. од Верице Баторевић-Божовић, Властимира Вељковића и Велимира Хубача, добија
писмо у којем га позивају да им својим прилогом помогне при реализацији састављања публикације у
којој би била представљена „лесковачка новинарска школа“, замишљена као прилог историографији
о новинарству тих простора. Тимченко, наглашавајући да су му позивом учинили велику част, у свом
одговору од 15. децембра 1997. бележи: „На жалост, ја немам право да претендујем на место у тој
публикацији без обзира на вашу добру вољу јер мени до сада, ни у редакцији у којој годинама радим,
није признат статус новинара. Према томе, у једној публикацији у којој се говори о новинарству и
новинарима ја, из институционалних и професионалних разлога, не могу да учествујем. Други, можда
пресуднији разлог који ме спречава да се одазовем вашем тако примамљивом позиву јесте чињеница да
ја заиста немам прилога, новинарског, који бих вам понудио за штампање у публикацији. Оно што сам
писао је ван новинарства, на некој граници између публицистике и квазикњижевности, да апсолутно
не заслужујем никакву пажњу, поготово редакције која припрема тако значајну и озбиљну публикацију
[…] Захвалан сам вам на позиву и на части што сте ме назвали, такође незаслужено, својим колегом.
За све ове године ја нисам био новинар већ службеник у техничкој секцији Наше речи; ви сте први
и једини који су ме назвали колегом. У то име, остајем с дубоким поштовањем и захвалношћу на
незаслуженом признању које сте ми указали.“ - 162 Освит, год. 7, Лесковац 1998.
- 163 24. марта 1998. поводом тога бележи: „Имаћу страшну бламажу са Освитом: треба да потпишем
два броја врло проблематичног садржаја. Како да то избегнем?“, а 31. марта: „Са Освитом се играју,
мене бламирају пошто су ме увукли у своју игру. Отишли су без мене на неки сајам периодике, нису
повели ни Срђана Марковића иако су му то обећали.“ (Иначе, главни уредник Освита је Саша Хаџи
Танчић.) - 164 Већ је наведено да се после двадесетогодишње паузе 1997. године појављује у Нашем стварању
први Тимченков прилог. - 165 11. септембра 1999. године пише: „Од септембарског броја ’Нашег страдања’ нема ништа. За то се
не могу набавити паре. Тачно је да пара уопште нема; битно је овде за шта пара у овој беспарици, ипак
има, на шта се оне троше и ко располаже њима. Битно је и то ко се онда, када се нешто од вредности
ипак појави, тиме хвали иако нема у томе никаквог удела […] Тај, условно речено септембарски број,
имао би прилог од Николе Милошевића и портрет С. Џунића. Шта ћеш више и боље?“ (У Нашем
стварању заиста је објављен прилог Н. Милошевића, „Духовни пут Сергеја Булгакова“, год. 46, бр.
3–4, 1999, стр. 181–204. и Портрет Слободана Џунића, год. 46, бр. 3–4, 1999, стр. 241–252). - 166 У поговору већ поменуте књиге Књижевна баштина Лесковца, приређивач наводи: „Пишући о
животу ’Нашег страдања’ – како га је у шали, али из милоште, често звао – о његовом рађању, несигурном
ходу и саплитању, али и уздизању и високом узлету па слому, поновном усправљању, онда истрошеној
снази, Николај Тимченко у ствари је прикривено исприповедао роман о сопственом мучном ходу по
лесковачкој књижевној сцени. Тиха и блага нарав, прескромност и стална нека сетна повученост од
јавности, учинили су да Тимченко у свом тексту о часопису Наше стварање, иако је био његов spiritus
movens и његов животни сапутник, себе помене само једним неутралним одређењем – један новинар,
као споредног и сасвим случајног учесника.“ Приређивач, Предраг Стајић, секретар задужбине „Николај
Тимченко“, у ствари је био и познаник и пријатељ Тимченков и његове породице и у том смислу и
сведок последица које су уследиле. Стога је важно навести још једну напомену коју оставља: „С друге
стране, остала је неиспричана судбина Тимченка као књижевника и мислиоца из Лесковца, који је на
просторима бивше Југославије стицао углед и висока признања, чији су текстови слободно објављивани
по ондашњим најутицајнијим југословенским књижевним и философским часописима, а коме је у
Лесковцу било дозвољено да пише само спортске извештаје са фудбалских утакмица локалног тима,
односно коме је Лесковац ускраћивао сваки могући простор за било какво књижевно испољавање. Тај
прогон спровођен у његовом граду трајао је до 2002. године, када се Тимченко, после 35 година /1967 :
2002/, вратио свом Нашем стварању као да прекида и прогона није ни било. “ (стр. 212). - 167 Текст нађен на његовом радном столу „Дис, песник изворног дара“, објавен је постхумно у броју
Нашег стварања посвећеном Николају Тимченку (год. 51, бр. 4, год. 52, бр. 1, 2004–2005, стр. 400–
402), а још једанаест његових прилога појавило се до 2007. године: „Уместо увода: реч о Монтењу“,
Алијанса (Alliance), год. 8, бр. 14, јун 2005, стр. 10; „Сведок и тужилац. О књижевности краја XX
века“, Књижевне новине, год. 57, бр. 1119–1120, јул–август 2005, стр. 15; „Метафизички квалитет у
делу Андрића“, Књижевни лист, год. 4, бр. 35–36, 1. јул – 1. август 2005, стр. 19; „Васко Попа. Из
рукописне заоставштине“, Књижевни магазин, год. 5, бр. 51, септембар 2005, стр. 40–41; „У једном
париском музеју. Одломци из рукописа: Француске белешке“, Помак, год. 10, бр. 29–30, 2005, стр.
3–4; „Култура између појавности и суштине“, Помак, год. 11, бр. 33, јануар–март 2006, стр. 1–2;
„Стендалово осећање живота: моја француска лектира“, Помак, год. 11, бр. 33, јануар–март 2006, стр.
2–4; „Историја и поезија“, Лесковачки зборник, бр. 46, 2006, стр. 341–344; „Речи и песма“, Помак, год.
11, бр. 34–36, 2006, стр. 1; „Приповедање и докуменат: један књижевни поступак и његови критичари“;
Траг, год. 3, књ. 3, св. 10, мај 2007, стр. 63–70; „О Душану Стошићу и његовим књигама“, Успења, год.
1, бр. 3, 2007, стр. 25–26. - 168 Библиографији Николаја Тимченка, стр. 219–221.
- 169 26. априла 2004, када се већ жали на озбиљне здравствене проблеме, записује: „Од сутра би требало
да радим пуном паром по програму. […] Ипак, живећу све до краја. Јуче сам много времена изгубио
листајући хартије и исечке о несрећном Давичу. Ипак имам идеју за текст о њему, у склопу есеја о
Ћопићу и нашим мрачним временима. Он је прави представник духа паланке како тај појам описује
Р. Константиновић. Моја теза је: Ћопић је конзервативац у књижевности који је покушао да се отргне
из тоталне потчињености духу паланке; Давичо је ’револуционар’ који је типичан, потпуни роб (или
представник) духа паланке. […] Чекају ме Мопасан, француске белешке, дух паланке, Стерија итд. –
да пишем о њима и да их сређујем.“; 6. маја 2004: „И данас мењам план. Тек од 13.30 почињем да
читам Сингера; по подне ми остаје Јонеско између ручка и телевизијске серије. Да ли ћу прочитати
Исплаћеног убицу?“; 3. јуна „Питам се да ли ћу успети још нешто да напишем. Ипак, можда ми је
важније да ми се врати снага како бих могао више, без дремежа, да читам у вечерњим часовима.“; 2.
септембра: „Толико непрочитних књига! Узалуд ћу се трудити да их прочитам јер је крај врло близу.
Мислим на Диса, на Светлану и све остале, а њих је много. И са те стране умрећу жељан и рањав (па
и када је у питању Б. Станковић). Дакле, носталгије има, снаге нема иако радозналост није сасвим
попустила: читао бих (и читам) све и Сенеку, Јонеска, и америчке романе. Нећу моћи да пишем о њима
и зато молим Бога, у кога не верујем, да ми продужи живот због тих непрочитаних књига. Ако заиста
стигне Дис, сутра ћу отићи у књижару, а ускоро ће и Милошевић – ето разлога да се усрдно молим да
ме послужи здравље…
