Огласих се, јер сам себи изгледао некако затурен, несређен, као и моји рукописи. Напуштен и запуштен у самовању, али занет над својим инатом и започетом, а недовршеном књигом којој наденух једноставно, нимало оригинално име „Сликање меморије-изабрана дела“.
Чини ми се као да сам намерно загубио своје сећање, у присојини, надомак села, а опет далеко у брдима где смо повремено самовали. На почетку, али и на самоме крају мога детињства и осамљених година старости, започео сам, а сада позавршавам овај рукупис. Свака реч, можда и она неизговорена или саката мисао, скрива се овде да разоткрије тајну моје тишине, али одговори каткад касне, јер се повремено побољевало и заборављало оно што је морало да се чува као неизговорена тишина!
Започех списе, можда, с краја – романима, а заврших Аутобиографијом, која је, у ствари, почетак, али и крај једне сенке која ће неминовно нестати када се најмање будем надао! Старински, када бих добро мислио, најбоље би било да ћутим; ако бих говорио језиком којим се казује све, онда не бих морао да допричам ниједну нову реч!
Било је дана када се мржња толико раскомотила да јој се није могао наслутити ни почетак, ни замислити крај! У трилогији којој наденух име „Измаглице“ („Изабрани живот“, „Изабрана тишина“ и „Изабрани дани“) љубав, страх и мржња су били моји сапатници. Неверке су често побеђивале, али се нисам предавао, као ни јунаци мојих истинитих прича; сељаци мога родног села коме овде наденух име Забрђе!
Најрадије сам желео да заборавим све те завадице, али није се могло! Таква су била времена. Туга је побеђивала радост; обезласило се сем на нашем сталном станишту, на улазу у село где су тиховали наши стари и у том говорењу тешили нас да лакше преболимо све наметнуте терете!
