Зора није само свитање, јер ћувик у мом крају означава озгор, недаће и мукојед. Страх и странуће, недаће и доброта, то су само неки делови нашега трајања. Сви бисмо желели доброту и сан који доноси радост. Кад умукнеш у себи, веруј да си си склонио од простих људи, изгубљника и магле која те изуједа.Када се некоме чини да му се скривалица дојави, може бити сигуран да је тек на замаглици отваре и наплатнице.
Отава, која је пристигла на дружење, осушиће се у увлакама и када у то нисмо сигури.У спорењима, и без спора, умовање нам много не помаже, јер моја прича није како би требало да буде.Далеко је од друге стране и нагони нас да идемо само зато што морамо да будемо до њене близине, метежа и густижа. Спотицање и надање, ничице и дивљине, магловити простори и човек без мере, прогоне ме причом.
Нико није заслужио велико слово ако га нису упамтили по доброти, по братству и памтилишту. Наш народ памти родослове, али каткад не зна своје најближе претке, јер се време отело и преузело тишину и нигдину. Свако име може бити и безимено, али ништа од нашега давног и садашњег рода није без имена нашег кршетења и имена које би требало да чувамо за време будућих вода и гора.
Траве поред наших кућа замиру са нашим именима, прича и камена које су неки давно донели да би гледали у звезде и планине задојени заклонима и нестајањем. Када не будем успео да нађем изгублице, неће бити више моје наде и камена, сламке спаса и грана у слушању која сличи непрегледној тишини. Некошене траве где год се окренеш, из дана у дан, смисленица су мога нестајања, изумлица и међаш моје дангубице.
У несталним данима, одмакло је време, кишовито, магловито, без правичности, заспало, избегло из момачких жеља.Неприметно, све је постало слутилиште, загонетка зачуда, сенка туге, наклониште нестанка, мера и питилиште. Давно су пронађене завезане речи проговориле о занетим пријатељима, прозборуле о мутнини и терачима, заимима, доконој памети и радозналом времену.
Претрчао смо у загасито време, у заклон, у сан без гласа, у своје последње јутрење…
