Senke i snovi, poštovani Radoje. Srbija i dalje sanja. Njeni sinovi nikako da se probude. Sve se razobličilo i razčovečilo. Od istine ni “I”, od hrabrosti i poštenja, ostalo je samo “ćuti i traj”. A život ide, Radoje, i mi sa njim, u nepovrat, u istoriju, u samotu! Kome drugome da se požalim, ako ne tebi. Ti me jedini razumeš. Razumem ja tebe, tvoje vreme, tvoje muke. Bilo je rizično i opasno. Moralo je da se strategiše, simboliše i metaforiše. Moglo je da se “zaglavi” za sasvim male stvari, i načas ode glava. Medjutim, danas je malo drugačije, slobodnije i komotnije. Kažeš, a oni te i ne čuju. A povoda na svakom koraku, u svakom segmetu društva, u sudnicama, u školama, domovima zdavlja, na stadionima… A mi i dalje sanjamo. krenemo, pa se zaustavimo. Okuražimo se, pa savijemo glave. I nigde, ni tamo ni ovamo. Tako ti je to, danas , i u životu i u literaturi.
Strah, Radoje! Ne sme da se kaže, da se saopšti istina. Može da se izgubi pozicija, privilegija, a to je mnogo bitno. Šta bi mi suta bez toga? Šta bi bez vlasti, bez posla, bez državnog novca, bez festivala, konkursa, bez nagrada? Kome bi onda trebali? Ko bi za nas znao? Da li bi nas uvrstili u Čitanke? E, to je ono što nije dobro, što boli, i što košta. Zato nam je lakše i bezbolnije da ućutkujemo one koji govore istinu, da ih proglašavamo bolesnicima, budalama i nepismenima, da im osporavamo talenat. A dokle, i koliko, ne znam?
Znam samo, da smo “okupirani”, od medija, pojedinaca, izdavačkih kuća. Svađaju se oko nagrada, oko novca koji im na kašičici daje ministarstvo. Podellili se na nekoliko grupa: “pametni”, “pizdasti”, “drčni”, “bezobrazni”…
Izvor: FB Dejana Đorđevića