ЛЕСКОВАЦ – Дејан Ђорђевић, профсор, песник, приповедач, књижевни критичар… одличан зналац духа говора свога завичаја. Ево примера.
Из рукописа! (призренско – јужноморавски дијалекат)
„ПРИЧЕ ИЗ КАЗАНИЦУ“
( одломак)
“ Који су њиови, а који су наши?“
Рат никоме не доноси добро. Рат, синко, толко изобличи човека, да не мож да га препознаш.
…Милисав Станикин бија је у четници, а Сретко Зоркин у партизани. Заједно су момкували, из исту паницу су кусали и к’д дође време за женидбу, побратимише се. Слагали су се ко рођена браћа.
За овија први, за четници смо и знали. Били су у село, имали су одред и он је бија смештен у селску школу. За овија други, за партизани смо смо чули и ретко су се појављували. У нашо село било ги је с’м дватројица .
Туј јесен покојни деда се тешко разболе. Болуваја је од неку чудну бољку, викашев гу јевтика. Кашља, замара се и с’ ни. Преполови се човек. Правеше му баба неки чајеви, мелеми, а при крај је пија и крв од жељку.
Ни летину не смо сабрали како треба, а година неје била б’ш изд’шна.
Сваки понеделник по неки домаћин из село имаја је обавезу да откара рану за борци горе у школу . Тој је мораја да работи и деда к’д му дође ред. Замисли, Милисав, први комшија га је највише прозиваја. – Ајде, ајде, не си млого овај пут бија издаш’н. Знам ја које има у амбар и у кочину!
– Не с’м ништа побашија, Милисаве! Које ће, деда савије главу и ћути. Њиови време, њихова влас. Мора јадан води рачун и од онија дома…
…К’д једну ноћ у ниједно време, неки чука на врата. Комшија Сретко с’с још двојицу наоружани.
Уведе ги деда у голему собу. Седнуше они уз астала и Сретко ће на деду: – Вади и давај све што имаш од рану, пиће и обукло за наши другови партизани!
– Ћу дадем тој што остало. И ти знаш да година неје била б’ш к’ко ваља, па и берићет слаб!
– Такој ли , комшијо, а за Милисава неје слаб! Пуна кошерка отиде у горњу малу. За њиови има, а за наши нема! Море, ћу те научим ја на памет и упери цевку од пушку у дедине груди!
– Овој ли ни треба, Милисаве! Дотле ли га догурамо! Запуца он деду с кундак у главу, деда паде, онако крвав, немоћан.
Баба и мајка почеше да га моле, да га дворе.
– Немој, Милисаве, греота од Бога!
-Ћу ви дадем ја и Бога и Богородицу, мајке ви га четничке! Одгурну он мајку и бабу, а нас децу овија двојица угураше у другу собу.
Изведоше га, море изнесоше га на двор, онакој крвавога, усправише уз ора и Милисав командује:
– У име на народ и партију, стрељај!..
…У рат се , синко не знаје ни за брата, ни за комшију, ни за побратима!
