Moj prijatelj, Vladimir Šiškin, je pre nekoliko dana javno postavio pitanje građanima zašto su prestali da dolaze na protestne šetnje u Leskovcu?
Ja sam već izneo svoj razlog, ali izneću i svoju ocenu protesta.
Protesti protiv nasilja imaju jasan povod, jasan razlog, ali nejasnu svrhu.
Povod su masakri u Beogradu i Mladenovcu.
Razlog je potpuno razaranje političkih i pravnih institucija Srbije.
Svrha protesta bi trebalo da bude ispunjenje opozicionih zahteva:
1) smena članova Regulatorne agencije za elektronske medije (REM), organizacije zadužene za kontrolu medija;
2) objektivno izveštavanje RTS-a o protestima;
3) oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Happy;
4) ukidanje emisija koje promovišu nasilje na nacionalnim frekvencijama;
5) gašenje tabloida koji propagiraju nasilje i krše Kodeks novinara Srbije;
6) smena ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i direktora BIA Aleksandra Vulina.
Zahtevi nisu ispunjeni što se u startu moglo pretpostaviti pa se postavlja pitanje svrhe protesta.
Po meni bi svrha građanskih protesta trebalo da budu zahtevi upućeni ne samo vlastima već na prvom mestu opoziciji!
Bio bi to zahtev za ujedinjenjem i uputstvo kako da to urade: opozicione partije, udruženja građana, nevladine organizacije i svi građani koji žele Srbiju da promene na bolje.
Krajnji cilj treba da nam bude korenita promena društvenog sistema po uzoru na neku uspešnu zemlju.
Poslednji korak pre dolaska na cilj treba da bude osvajanje vlasti i ono ne sme da bude cilj već samo sredstvo.
Pretposlednji korak treba da bude ujedinjenje svih opoziciono opredeljenih organizacija i pojedinaca oko višeg zajedničkog interesa obnove razorenih političkih institucija.
Pri tome treba zanemariti ideološke razlike, partijske i lične interese.
Vlastodršci nemaju političku ideologiju već su se ujedinili oko vrlo racionalnog cilja – kriminalizacije i rasprodaje Srbije.
Mi ostali treba da se ujedinimo oko drugog racionalnog cilja – sprečavanje kriminalizacije i rasprodaje Srbije.
Upravo iz Leskovca bi mogao da se uputi zahtev za formiranjem jasno istrasiranog puta korenitih promena društvenog sistema po uzoru na Švajcarsku i ujedinjenjem celokupne opozicije oko te ideje.
Partijske centrale u Beogradu hodaju u mestu i zato mi, Leskovčani, treba da ih pokrenemo.
Njihove sujete, ambicije i sukobi će biti problem, ali njihov kompleks niže vrednosti će biti naš najveći problem.
Zato će mi biti potrebna pomoć svih vas, dragi sugrađani, da ih ubedimo da mi, Srbi, nismo glupi i da zaista želimo švajcarizaciju.
Vreme je da vidimo i usaglasimo se ne samo oko toga koga nećemo, a koga hoćemo, već i oko toga šta nećemo, a šta hoćemo i ko bi to što hoćemo mogao da ostvari?
