Dr Aleksandar Rangelov: Verovali ili ne, ponovo sam postao književni lik!

Odlazak u noć….

Jednog aprila nekoliko godina kasnije, krenuo sam svojim kolima iz Beograda ka Ohridu na snimanje filma “Karaula”, u kome je trebalo da izgovorim rečenicu „Džoni je Bog”, koja je otpala iz razloga što Bog nije želeo da se u tom kontekstu pojavljuje u filmu. Lepo je to Ante Tomić napisao, sigurno tako i mislio, Toni Gojanović i ja sedimo na raspaloj klupici i slušamo mjuz iz još raspalijeg vokmena iz kog je trebalo da piči neka Azra po izboru, no ja sam odmah kao baba Kurana znao da od tog posla nema ništa, mada sam sve, samo ne lik koji mrači.

“Ma daj, pa ja sam snimao Džonijeve prve legendarne nastupe u Kulušiću”, reče ushićeno Grlić ne skrivajući zadovoljstvo.

„Ok”, slegoh ramenima, zovite ga, pa vidite. Pola sata kasnije na Karauli sa koje se s jedne strane videlo Ohridsko, a sa druge Dojransko jezero, u verovatno najlepšem ambijentu u kome sam ikada nešto radio, Rajko Grlić, reditelj kultnih “Samo jednom se ljubi”, “Za sreću je potrebno troje”, te Džonijevih prvih legendarnih nastupa u Kulušiću, izlazi napolje u taj rajski ambijent, spržen dobro mi poznatim napalmom.

Crni Rajko.

“Ja…” ne može ni da počne rečenicu.

Minijaturni Robert Duvall sedi izmedju mene i Tonija Gojanovića na drvenoj klupici I kaže:”Once we were..”

“I know. Not the right time, colonel”

Vratimo se radije na taj kišni aprilski dan kad sam krenuo na snimanje pomenutog filma I kada je Bog pokazao da je njegova munja jača i od Štulićeve…

Samo to jutro 9.aprila koji ću u godinama potom slaviti kao drugi rodjendan, počelo je loše. Otad ne insistiram i ne idem uz dlaku kad vidim da nešto ne ide. Čitam znakove pored puta.

Prvo me je zvala majka da me pita kako ću iz Beograda na Ohrid I da mi bogoradi da nikako ne idem svojim autom. Radila bi ona to obicno sve dok joj nisam zabranio, ali ovog jutra je bila neumoljiva. “Loše sam te sanjala, nemoj molim te…”…dovoljno i za samoubistvo, a ne nervozu. Onda je u mom novom, ali ipak dobrano polovnom SAAB-u, crkla klima.

Ne mogu na toliki put bez klime. I ta ideja o SAAB-u je od starta bila loša, u to vreme nije postojao nijedan ovlašteni servis, drali su nas kao mlade majmune za delove, ali dete je oduvek htelo da vozi SAAB-a i to se ispostavilo kao sretna okolnost, jer sam se upisao u klub onih kojima je švedski čelik, spasio glavu.

Drndanje dakle kod automehaničara barem tri sata. Iz produkcije zovu pak, insistiraju da pošalju vozača po mene. Ja kažem ljudi koji vam je, nema potrebe, hoću da probam novi mi auto. Opet majka: “Kumim te Bogom..” ne mogu to više da slušam. Red majka, red produkcija. Gasi telefon. Tri sata se razvuklo na 5. Nepogrešiva pokretna meteorološka stanica, uvek mi se prispava pred kišu. Zaknjavao sam kod automehaničara na klupi, pritisak mi pada, ne pomaže kafa majko iz džezve Ivanove koji sigurno pored najboljih korita ima i najbolje posudje za kuvanje kafe. Usnio sam nešto. Ni sanjao nisam medjutim, da će mi se istog popodneva, nekoliko sati kasnije, gornji i donji pritisak gotovo spojiti. Krenuo sam konačno oko 16h, umesto u planiranih 10. Od tada sam prestao i da planiram. SAAB iz ’91-e, dobro gazi u svojoj petnaestoj godini života. Zadovoljan sam performansom, to je poslednja serija koju su radili Švedjani, pre no što će kompaniju kupiti Amerikanci i maknuti tu budalaštinu od nepraktične i skupe čelične šasije, koja je napravila grupu na internetu:”svi mi kojima su SAAB i VOLVO, spasili život”.

Zvanično od 1946-e, otkad su obe ove švedske kompanije za proizvodnju aviona krenule da prave automobile I napravile revoluciju sa turbinama i čeličnim šasijama, niko nije poginuo. Miša Janketić je ’71-e imao direktan sudar sa kamionom na novosadskom putu i pored obe slomljene noge, ima da zahvali švedskom čeliku što je ostao živ. Nekih tridesetak godina kasnije i moja malenkost. Dobro gazi ovaj petnaestogodišnjak. Nisu hrdjave te turbine. Dvesta iz mesta. Spava mi se. Bože, ja od Skoplja imam još barem dva sata do Ohrida, a još mi je Niš daleko. Eeeeeeej,bilo bi super da napravim pauzu za klopu u Leskovcu, jednom smo tamo jeli kod čuvenog Guzice, igrali smo neku predstavu, Glogovac, Ćetko, Ciga Jerinić, Dača Lazović i ja, jeli smo čuveni leskovački voz: ima mali i veliki, mali je sastavljen od 12, veliki od 24 komponenti: Prvi vagon je pljeskavica, drugi 10 ćevapa, onda kreću pizdarije tipa vešalica u skrami i slična ludila. I tako puta 24. Ciga Jerinić je tvrdio da je jednom pojeo ceo veliki voz. Ja, nadaleko poznat po količini koju mogu da strpam u sebe, stao sam kod četvrtog. Četvrti vagon, vešalica u skrami. Po njoj je Walt Disney nazvao svoj čuveni film sa Miki Mausom u glavnoj ulozi: Fantazija. Leskovački roštilj nije mit, so help me God. Nešto oni debelo bajaju s to meso.

Ali već mi se dobrano spava, a ako se budem nakrkao tek sam onda u kurcu, neću moći da se pomerim. Jebeš Leskovac. Kupujem ko zna koju kafu na ko zna kojoj pumpi, dajem gas, prolazim ga, pojačavam the best of Azra koji sve vreme piči i rešavam da se dodatno, uz kofein, probudim brzinom. Opet greška. Opet dvesta. Opako prži ova limenka. Autoput je prilično prazan, počinje kišica. Znao sam, spava mi se već satima. Nebo se mrči u do malopre lepom aprilskom danu devetog u mjesecu ili bilo kog drugog, mrštim se i ja. Postaje prilično jedvavidljivo, pada mrak i govna se… Ne mogu se zakleti, ali čini mi se da sam zaspao u rem-u, par sekundi. Najjezivija stvar u vezi spavanja dok ste za volanom u punoj brzini, je što ste svesni da ste spavali tek kad se probudite. Ako se probudite. Otvaram oči, spred sebe vidim čunjeve, sužavanje na desnu traku. Pogledam merač brzine, dvesta okruglo. Sreća, autoput Beograd-Niš, prazan je u predvečerje 9-og aprila 2005 Ili 06-e godine. Dižem nogu sa gasa, jednim okom vrebam merač, drugim put. Ulazim u desnu traku, suženje traje nekih desetak metara, čunjevi se ponovo rašire i vraćam se u levu, brzu traku. Opet oko na merač, 180. Uspori malo jebote, poginućeš uskurac, a razbuditi se sigurno nećeš. Dignem glavu na put ispred sebe. Ono što vidim je sigurno, pored par ubistava kojima sam prisustvovao, najjezivija stvar koju pamtim:

crni golf dvojka, u mojoj traci, koji ide direktno na mene. Prvi i jedini put tada, doživeo sam ono što se paušalno koristi kao uzrečica u narodu: hladan znoj me je oblio. Otkad sam je doživeo, više je ni uzgred ne koristim. Jer, znam jako dobro šta je hladan znoj. Kao da mi je neko iz vrata izronio kesu leda, koja se sliva niz ledja. SAAB piči 180km na sat, na golf koji ide 120km na sat prema SAAB-u. Prema meni. Hrlimo dakle, 300km/h jedan ka drugom. Nema nikakvog kočenja pri toj brzini. Lagano, pribrano koliko mogu, motam volan da skrenem u desnu traku. Tamo je ne lezi vraže nego gledaj da napraviš neko sranje, beli pick-up koji se lagano kreće sporom trakom nekih 80 na sat. Udaram ga sto-odsto. Još jedan zamotaj volana pokušavajući bar da uletim u zaustavnu traku. Tek sada, toliko godina nakon ovog dogadjaja, pišući ove redove dragi dokoni čitaoče, pada mi na pamet kolike sam lude sreće bio da tamo nije bilo bankine koja je inače duž celog autoputa. Takodje, znam vrlo dobro kako se oseća kamen koga ispale iz praćke, ili djule koje izleće iz topa. Ne znam šta se tačno dalje dogadjalo, sećam se samo jezive škripe i zvuka lomljave stakla. Ali sam, koliko god ti to zvučalo somnabulno, bio maksimalno opušten i bio prisutan u svakoj jebenoj sekundi. Zapravo sam kao u matrixu, razložio svaku sekundu na sto stotinki i predao sve u ruke Svevišnjeg.

Sve je uostalom i bilo u njegovim rukama, ja sam svoje samo mogao da stavim na volan na 15 do 2, što sam i učinio, svestan da sam vezan, skupio se u svom sedištu, nesvestan šta se zapravo dogadja. Skupio sam frejmove filma kasnije: dva seljaka koja su bila na traktoru orući njivu, rekli su mi da sam uleteo u čeličnu žicu koja ogradjuje njivu od autoputa, pošto je nisam probio ona me je kipovala, SAAB je napravio salto preko žice, zabo se kljunom levim prednjim farom u tu istu njivu i krenuo beskrajno da se okreće po njoj na moju, vozačku stranu. Jednom…dvaput…treći put…posle desetog sam prestao da brojim. Kao što rekoh bio sam prokleto svestan svakog trenutka i prilikom svakog okreta u sebi ponavljao rečenicu iz francuskog filma “Mržnja” Matje Kasovica u kome jedan od junaka praveći paralelu sa društvom u kome živi, poredi ga sa ortakom koji pada sa stotog sprata nekakvog nebodera i prolazeći pored svakog sprata naniže, govori:”zasad sam dobro prošao…zasad sam dobro prošao…zasad sam dobro prošao..” Upravo sam to ponavljao u sebi. Nikakav život mi se nije unazad odvijao kao na traci, samo ta rečenica, svakim okretom. Zasad sam dobro prošao…zasad sam dobro prošao…zasad sam dobro prošao. Trajalo je, Bog zna koliko. Iako njegovo vreme nije naše vreme, trajalo je večnost. Kada sam se konačno zaustavio, postrance na vratima vozača, mogao sam samo da konstatujem da je roštiljanje gotovo i da je auto prepun zemlje pošto sam efektno izorao njivu.

Nisam video na levo oko, peklo me je, ali nisam tome pridavao nikakav značaj, jer sam, budući prokleto svestan svakog trenutka, znao da se nigde ni u jednom momentu nisam udario. Otad se vezujem i kad preparkiravam auto. Prvo sam pomerio prste na rukama. Rade. Onda mi je iz malog mozga, ko zna kad i gde pothranjena informacija da ako se pomeraju prsti na nogama znači da kičma nije oštećena, došla u veliki mozak. Rade. Onda sam se pozabavio tim levim okom. Protrljao sam ga kažiprstom na kome je ostala krv. Počinje da se pomalja nešto. Obrisi nekog drveća kroz naprslu šoferku. Radi. Odmah sam shvatio da je neki staklić udario negde, vrlo površno i potkožno, napravio pukotinicu na temenu iz koje se slivala krv u levo oko. I nju sam našao. Ajmo dalje. Okrećem se oko sebe:duboko sam u zemlji, prepun ju je auto. Krov mi se skoro spustio na glavu, otkopčavam pojas, pokušavam odozdo sa poda da dohvatim suvozačka vrata. Visoko su, daleko, a nemam manevarskog prostora. Uspevam nekako, konačno. Blokirana. Ajmo drugim putem. Okrenem se iza sebe: zadnja šoferka takodje pukla, ostao mali delić stakla na kome je crtež moje kumice Anje, tada petogodišnje devojčice koja je nacrtala svog kuma Sergeja, sa ženom i naše dvoje dece ispred kućice sa cvećem. Probijam se na zadnje sedište, skidam crtež i provlačim se kroz naprslinu zadnje šoferšajbne. Napolju je već sumrak, kiša je stala, sunce koje lagano tone kao da želi da nam mahne svima dok zalazi iza brda i rasteruje do malopre nagomilane oblake.

Kao da sam izašao u neki drugi dan. Autoput je nekih tridesetak metara od mene, vidim parkiranu cisternu, neki kamion i ortaka sa golfom koji mi je jurio u smrtonosni zagrljaj. Mašem im crtežom, nasmejan, nikad lakši u životu. Ne osvrćem se na olupinu. Kažu da kad su je doterali šlepom nazad za Beograd mom automehaničaru, da su mu klecnule noge, seo je i popušio cigaretu tresući se, ne mogavši dugo da progovori ni reč. Ljudi sa druge strane žice, gledaju me nepomični kao kipovi, trebalo je da prepešačim nekih desetak metara dok nisu shvatili da je neko živ i nasmejan izašao posle akrobacije koju su upravo videli. Njima je sigurno bilo gore nego meni. Prilaze polako u tišini i neverici, idu kao zombiji prema meni, nasmejanom degeneriku u bermudama i tankoj kožnoj Lee Cooper jakni koji im maše dečijim crtežom. Voleo sam tu jaknu. Jedan se sagne i pokupi nešto sa njive. Akomulator. Drugi, dvadesetak metara od olupine podiže nešto što se presijava. Radio. Motherfucker se posle salta preko žice, od udara u zemlju, katapultirao iz kućišta, proleteo mi pored glave i napravio rupu na zadnjoj šoferšajbni, pored crteža na kome smo moja buduća žena, naša deca i ja nasmejano gledali sve što mi se dogadja. Pomisao da mi je moj najbolji prijatelj u dugu putu, to malo čelično govno od radija na kome je do malopre žestoko pržila Azra, mogao otkinuti pola face ili celu glavu, izaziva mi jezu.

Odmah je ostavljam iza sebe. Živ sam. Ćao. Smajli. Nema smajli ni u jednom romanu. Dobro, jebeš smajli. Jebeš i ovakav roman. Ajmo dalje. Dolaze kola hitne pomoći. Simpatični buckasti medicinski brat, odmah mi stavlja kragnu. “Legni bre!” Uspaničeniji je no bilo ko okolo. Uveseljava me njegov južnjački akcenat. Sve je veselo. “Nema potrebe bre, sve je u redu, super sam”, kažem ja ne skidajući osmeh s lica. “šta bre nema esi normalan, mora te proverim celog”, urla on a ja se smejem. Osećam se kao dobro napušen, svestan sam da tako verovatno tako i izgledam. Meri mi pritisak, 80/60. Spava mi se.

IZLAZAK IZ KOME, KOLOSALNA STVAR

Kombi hitne pomoći sa leskovačkim tablama, vozi me u bolnicu u Leskovac. Smejem se kako mi je Leskovac ipak sudjen danas. Neću kod Guzicu, al’ ću u bolnicu. Sve mi smešno. Unose me na nosilima. Zvoni telefon, zove Kalina. “Šta se desilo??!” Kalina je iz Novog Sada. “Otkud ti kog kurca znaš da se nešto desilo?” pitam kroz smeh. Koliko sam razumeo, nečija majka je sestra u leskovačkoj bolnici, nisam razumeo čija. Glas da me dovode u leskovačku bolnicu, stigao je do Novog sada, pre no ja do bolnice. “Ljubavi, ne mogu sad da pričam, čućemo se posle kad me čike ispitaju.” Gasim telefon jednom rukom, u drugoj mi je i dalje Anjin crtež. Gledam ga. E pa lepoto kumova, izgleda si mi spasila život. Dok ispisujem ove redove koje upravo čitate, mnogo godina nakon dogadjaja o kome govorim, Anji je danas 18-i rodjendan, a Kalina me zove telefonom da me pita gde sam i kad ćemo na kafu. Opet se smeškam. Znam da je ta rečenica prebanalna i za društvenu mrežu a nekmoli za nekakvo literarno izdanje, ali ništa nije slučajno. Baš ništa. Volim vas obe. Unose me u bolnicu, tamo su dva pandura koja prave zapisnik. Obradovaše se silno. Pomislim kako bi se tako obradovali i da vide mrtvog Crnog Gruju i opet mi smešno. Ipak, profi su, prave zapisnik, jedan kaže: ”El znaš da si ti prvi živ koga dovoze odatle?” Odakle bre, ljudi? Šta se uopšte desilo?!”

Pitam, posle ove njegove konstatacije, osećajući se kao da sam preživeo nekakav jeziv rijaliti u kome na autoputu puštaju saobraćaj u oba pravca, bez prethodnog upozoravanja učesnika. “Pa rade dva kilometra trake u pravcu prema Beogradu, pa su pustili saobraćaj u oba pravca ta dva kilometra u ovom delu, al nisu nakačili nikakvu tablu da upozore ljude. Veruj mi, svaki dan smo u bolnicu, samo što gledamo leševi. Ti si jedini živ, majke mi”, kaže pandur jedan. “Bilo i u Politiku, zovu je crna deonica”, dodaje pandur dva. Tu mi malo skoči pritisak. “Pa dobro bre ljudi, jeste im nešto rekli, naredili neki kurac, vi ste policija a ne grupa gradjana”, zavapih ja sa nosila. “Ma ne vredi bre, pričamo svaki dan”, reče pomirljivo gradjanin obučen kao pandur I. Srbija je velika tajna. Nije moj sektor. Pomislim koliko još ljudi treba da izgine dok neko ne postavi barem jebenu tablu. Pomislim kako sam se smejao što u Americi na poklopcu za kafu piše:”vruće je, vodite računa da se ne ispečete.” Sada već, letargiju i sreću zbog preživljavanja rijalitija i ostanka u igri zvanoj život, smenjuju poniženje i potom bes. Mom Kalimeru, malo treba.

– Sergej Trifunović, nemoj da pričaš?

Neki vedri glas odjeknu hodnikom. Nagne se nad moje mošti u belom mantilu, oko dva metra visok, suvonjav i koščat, mladi dežurni lekar. Bilo mi je nešto poznato u tom osmehu. Stajaše tako i smešiše se milo nada mnom. Uspravim se.

“Sale jebote?!”

Razvuče se mio osmeh još jače.

“Kaži kako je svet mali”?

Sale Rangelov je brat Zorana Kize Rangelova, našeg kolege sa pozorišne režije. Moja klasa. Imali smo samo njih troje na klasi pozorišne režije: Branislavu, Kizu i Vojina. Igrali smo u svim njihovim vežbama, sve tri godine studija. Sale je bio stariji burazer koji je u trenutku kad smo mi upisivali FDU, završavao medicinu. Vratio se u Leskovac I zaposlio u gradskoj bolnici. Otprilike smo se poslednji put videli u zimu ’93-e kad sam spavao kod njih u Mišarskoj 13.

“Sad ću da te ispitam kompletnog da te snimimo, da nemaš neke unutrašnje povrede.”

“Ma nemam, čoveče.”

“Neka, neka. Daj da te isčekiramo kompletno ipak.

Stavlja me u neku lepu, čistu sobu. Oduvek sam mrzeo bolnice, proveo sam po njima izvesno vreme kao klinac i mrzeo sam ih iz dna duše, no ova se soba doimala gotovo kao hotelska. Ili je to bilo zbog dežurnog doktora domaćina, davno izgubljeno drago lice koje nisam video 13 godina…

Koliko se sećam bila je i neka lampa za čitanje. Ubrzo sam zaspao snom pravednika. Neko je iz bolnice obavestio produkciju, poslali su auto koji je trebalo da bude tu ujutro taman kad doktor Rangelov završi kompletan pregled unutrašnjeg fizičkog mene.

On me je i probudio ujutro. Bila je to blaga prijateljska vizita, nikako ona službena. I bila je u neko prijateljsko vreme, zna dr da ja volim da spavam, pa me je pustio. Probudio me je nečujno, čini mi se osmehom, oba brata Rangelov su ga dobili na rodjenju i nosili kroz život kao što neko nosi glavu ili ruke. Nadam se da su i danas takvi, svako im dobro dobri Bog dao.

“Ništa ti ne fali! Zdrav si ko dren!”

“Pa ja lepo kažem doktore..Zašto verujete sebi, verujte meni, što bi reko najveći neslužbeni zdravstveni radnik u istoriji medicine, primarius dr. mr. Vojislav Voja Brajović, poznat organima Trećeg Rajha kao drug Tihi.”

“Evo ti i ovo. Sada si zvanično pacijent.”

Na sto baca zdravstvenu knjižicu. Ne sećam se da sam video zdravstvenu knjižicu decenijama.

“Ne kontam..šta je ovo? Čija?”

“Pa tvoja.” Opet će dr Rangelov, treba li reći, sa tim istim dobroćudnim i mirnim osmehom.

Uzimam zdravstvenu knjižicu, otvaram je. Prvo što uočavam je rukopis. Pisana latinična, lepo zaobljena slova, ravnomerna. Rukopis moje majke, bez greške. Onda vidim svoje ime. To jeste moja zdravstvena knjižica. Treće što uočavam je poslednji overeni datum: neki decembar, 1993-e godine.

Dignem glavu. Neka jeza mi opet sidje niz kičmu.

“Ne razumem..?”

“Pa nema šta da se razume. Sećaš se kad si spavao kod nas u Mišarskoj?

Tad si zaboravio zdravstvenu, ne znam što si je nosio sa sobom, ja je uzeo da ti vratim i otad te nisam video. Hteo sam da je bacim više puta, kaže mi žena jok bre, čuvaj dečku knjižicu da mu je vratiš, kakav si ti doktor?”

Zanemeo sam, opet. Sada stvarno. Hiljade misli kroz lobanju koja ne zna šta da misli.

“Nego, pratim te sve, gledali smo sve što si snimao i čitaju se tvoji intervjui, čitao sam ono u Vremenu što si pisao kad si bio kod Štulića, kako je to bilo majke ti, kakav je on i kako je?”

“Štulić…?” izgovorim ja polako, kao da sam upravo na izlasku iz kome i kao ošinut munjom Vilijam Blejk, shvatim šta sam poslednje čuo iz svoga čeličnog prijatelja radija u trenu kada sam video crni golf dvojku da leti pravo na mene:

“Grabim volan

I dodajem gas

Hladan znoj mi curkom nagriza vrat

Paranoja

Bježimo u mrak

Paranoja…”

Nedavno preminuli Dragoslav Andrić je prevodeći jednu Springstinovu pesmu za svoju zbirku rok poezije Stereo stihovi, doživeo nešto slično. Jedne noći napravio je pauzu u prevođenju, seo u auto da iskulira, prošao kroz crveno i probudio se u bolnici. Kad su mu doneli svesku sa prevodima kako bi mogao da nastavi sa radom dok leži, sledio se kad je ugledao šta je bilo poslednje što je zapisao:

„Pa ćeš kroz semafor proći

a onda da si mi zdravo

nastavi samo pravo

do kraja noći…”

Zaključio je: „Neko će reći – školski primer prekognicije, dobro poznate u parapsihologiji. Ali ne, to je samo poezija. A ona je oduvek bila prekognicija.”

Zar ne?