Дођеш тако у године када схватиш да ће сви које знаш полако одлазити. Неће ти се више родити ни родитељи, ни нико од родбине, нити један нови пријатељ… Рађаће се нека нова деца, радоваћеш им се, али она никада неће бити исто што и људи који су обележили твој живот и учинили те оним што јеси. И није лако проћи кроз то. Боли оне који остану. Две су могућности: 1) сваки длазак схватити као пораз и остатак живота провести жалећи и у страху од неке нове вести; 2) прихватити да одлазак није крај него прелазак у неко ново стање, нови свет, светлост (како је Тесла говорио), једноставно да је то саставни део живота, оно што смо добили са првим удахом. И радовати се. Радовати се што је живот вечан, што се изнова обнавља; радовати се свему ономе што су они које не можемо више да загрлимо рукама него само срцем урадили док су били са нама. Укратко, славити нечији живот а не фокусирати се само на један тренутак, онај кад је један мишић престао да пумпа крв.
О Милени опширније видети: овде
