Desi se, ne tako često, da u vašoj trivijalnoj svakodnevici, sretnete neke naizgled nebitne ljude. U tom lakom, letnjem razgovoru, oni kažu nešto što će vas do kosti prodrmati.
Razgovor teče neusiljeno i jednostavno. Tek najednom, protutnji vam smisao neke rečenice. I dok vaš razgovor teče, dok se kroz mali i uzajamni smešak, vešto i uigrano prebacujete sa jedne teme na drugu, u ušima vam zvone izgovorene reči. Pogađaju vas kao letnji grom. Hitro i jako. Nenajavljeno. I vaša se perspektiva menja.
Do tog susreta, vi ste sagledavali neki problem koji vas tišti iz jednog ugla, i upinjali ste se da rešite vašu enigmu.
Niste uspeli. Sada u sebi ponavljate te reči i pitate se kako se toga ranije niste setili. Zašto ih niste negde pročitali? Zašto vam je trebalo toliko vremena da shvatite kako ste u zabludi? Zašto baš sada jasno vidite gde ste grešili?
Tako je u životu. Mučite se da rešite neku muku, koja se nije dala rešiti. I nije važno kako ste došli do rešenja.
Slučajni susret, grafit na nekoj zgradi, muzički refren pesme ili neka predugačka rečenica iz ne tako zanimljive knjige. Mogućnosti su neograničene.
I eto vas. Rešenje je tu, pred vama. Pronađeno kako obično biva, na mestu na kome se najmanje nadate.
Reči su vas spasile.
