Ne gledam često stare fotografije. Iako volim da fotografišem određene momente u svom životu, kada pogledam sebe na nekoj od njih, kao da posmatram stranca. Jer to nisam ja. Ta osoba koja me posmatra ne poznaje mene ovakvu, kao što ni ja više ne poznajem sebe onakvu. Promenila sam se. I drago mi je zbog toga.
Tako me je danas Facebook obavestio da sam pre pet godina bila na nekom određenom mestu i da sam izgledala upravo tako, kako je ova društvena platforma to zabeležila. Na trenutak, zagledana u sebe prepoznajem svoje lice, kosu, oči, a onda zastanem. Posmatram izbliza, uveličavam detalje. Koža mi je lepša, življa i jedrija. Pogled nasmejan, svakako naivan. Na glavi sam natakla šešir ne bi li me sunce poštedelo. Oh, kako sam tada sebe čuvala od pogrešnih stvari.
Posmatram tu žensku osobu i kažem joj kako je mogla da izbegne mnoge susrete, mnoge prazne, istrošene razgovore sa ljudima tako nebitnim. Davala se ta mlada žena mnogima koji je nisu zaslužili. Poštovala one koji ne znaju za poštovanje, vedrila večito mračne, turobne ljude. Verovala kako su svi jednaki, pravični i pošteni ljudi. Vešto nalazila izgovore za sebične, tupave i dvolične ljude. Pravdala njihov otrov nedostatkom ljubavi i pažnje.
Danas, ne skrivam se od sunca i ostalih vremenskih nepogoda. Vešto se skrivam od ljudi. Danguba, večitih mrguda, ostrašćenih poznavalaca svega i svačega. Osim sebe samih. Skrećem pogled u stranu kako bih izbegla susret sa lažovima, hvalisavcima i prostacima.
Informaciona tehnologija nam je omogućila da zagnjurimo glave kao nojevi u virtuelni svet, ali ni tamo život nije lepši. Često pročitam zlonamerne, verbalno-agresivne komentare ljudi koji se kriju iza lažnih profila i postidim se. Stid me je rečenog i napisanog, sramim se tuđih loših namera i gluposti.
Iako nam je savremena tehnologija donela mnogo toga korisnog, ovo vreme, ako imam sreće da ostarim, pamtiću po sistemskoj najezdi glupih i gluposti. Jer glupost je bolest savremnog društva, zarazna poput virusa. I ta savremena pošast, udružena sa prirodnom ljudskom zlonamerom, daje i davaće katastrofalne rezultate.
Ona mlađa verzija mene na staroj fotografiji, naučila je pomalo o životu i ljudima. A starija, ova zrelija, koja trenutno tipka po tastaturi, opremljena je izvesnim, društveno korisnim alatima neophodnim za suočavanjem sa svakodnevicom. Društvenim i emocijalnim veštinama itekako značajnim za detektovanje i preživljavanje sveprisutne ljudske gluposti.
dr Nataša Dimitrijević
