Pravo na zdrav život. Vratila sam se sa mora prehlađena. Kažu ljudi mala prehlada, ništa strašno. Za nas astmatičare ne postoji mala prehlada. Postoji komplikacija i dugo, kratko grabljenje kiseonika u malim količinama. Agonija zvana zdravstvena zaštita u Srbiji kreće.
Moj lekar koji se sve do sada bavio mojim plućima ne radi više. Otišla je u zasluženu penziju. Ostaje mi samo lekar opšte prakse kome trebam objašnjavati kako teško dišem i kako se sporo lečim. Loša startna pozicija koja zahteva strpljenje i vreme.
Zakazujem elektronski termin, prvi slobodni je za nedelju dana. Kako objasniti mojim plućima da za tih sedam dana naprave pauzu dok ne dođu na red. Kako da prištedimo moja pluća i ja vazduh do tada?
Pada noć, pijem lekove na svoju ruku. Pokušavam sama da se lečim. Znam, jako glupo rešenje. Pada noć a cigla se na mojim plućima nadograđuje. Otežava. Astma voli zalazak sunca. Opusti se i razbaškari. To je njen poznati teren.
Pokušavam da zaspim, ne da mi vrućina. Teško udišem pretopli vazduh, nos mi ne radi. Škripi i otkazuje. Popila sam sve od poznate terapije ali znam da ne deluje brzo. Treba vremena da telu bude bolje. Budim se naglo iz sna, u panici. U znoju. Osećam kako mi dlanovi gore, nadlaktica je već mokra. Ovo nije od regularne vremenske nepogode – vrućine. Znam šta je. Napad panike. Sistem je zakazao. I moj i zdravstveni.
Ko će da nas leči i kako?
Znam šta me čeka u zdravstvenoj stanici. Gomila razularenih penzionera. Razumem ih. Toplo je i njima. I ne samo to. Strah se sa godinama pojačava, gubi se smisao za toleranciju i ljudskost. Čovek postaje životinja. Reži i krklja zakrvavljenih očiju. Da se spasi. Da preživi. Čekaonica je neprijateljska teritorija. Pogledi su puni prezira i prekora. Gotovo pokrerski. Ko će koga da nadmudri.
Žao mi je što živim u zemlji u kojoj se nered i nesistem podrazumeva. Žao mi je ljudi koji su izgubili ljudskost jer je sistem zakazao. Žao mi je čoveka koga strah za grlo steže svakog jutra kada otvori oči. Žao mi je svih nas koji smo prepušteni sami sebi. Žao mi je što se u sadašnjem, modernom svetu, svetu izobilja, osećamo napuštenim i usamljenim.
Žao mi je što smo prevareni, pokvareni, nadigrani i mnogo više od toga, samo zato što smo ljudi. Zato što se bojimo.
Žao mi je što nismo smeliji da tražimo ono što nam po zakonu pripada.
Pravo na zdrav život.
dr Nataša Dimitrijević
