Prstima je prošla kroz gustu, kovrdžavu kosu, a on je, posmatrajući je, pomislio da nikada do tada nije video ništa lepše.
Divljina koju je u njoj obožavao bila je skrivena, a opet toliko prisutna da se nazirala u svakom njenom pokretu. Trebalo je samo imati oko koje ume da je prepozna.
Ono najbolje prostom ukusu ostaje nevidljivo, nasmešio se toj pomisli, sa tihim zadovoljstvom čoveka koji je pronašao nešto što je samo njemu bilo neprocenjivo vredno.
