Voleo je da putuje. Da ode, da promeni mesto boravka. Onda kada bi se osećao kao u kavezu, koji se iz dana u dan od istih stvari, ljudi i poslova sve više sužavao. Onda kada ni besciljna lutanja po gradu više nisu pomagala. Ni bežanje od sebe, drugih, svih. Kada ni ćutanje, trčanje, ni čitanje knjiga do kasno u noć, više nije imalo smisla. Tada je morao da otputuje. Bilo gde.
Jutrom bi se budio spremno, energično za novi dan. Lako bi koračao ulicama prepoznavajući njihove živopisne detalje i pukotine. Svaki dan bi započinjao vedro. Jutra su laka za ispijanje života. Umor bi se prikradao negde oko podneva. Tiho i naizgled bešumno, savladavao bi svaki deo tela. Kakofonija glasova, lica koja poprimaju isti oblik, stapanje zvukova u jednolične škriputave intonacije, sve bi poprimilo sivu boju. I njegove oči bi posivele. Osećao je teret u nogama, koje kao da su nosile preteške, par broja veće cipele. Neka nevidljiva, gmucava masa kao da se obrušavala nad glavom. Svom silinom pritiskajući pulsirajuće slepoočnice.
Ipak, voleo je ljude. Ali nije voleo duge razgovore. Brzo bi se zamorio. Ljudi su voleli da pričaju sa njim. Ali, kako je sa godinama shvatio, uglavnom zato što je umeo da sluša. Jer nije samo klimao glavom, odbijajući od sebe reč koja mu je upućena. Umeo je da sasluša. A slušati je najteže. Prigrlio bi zvuke, reči i predugačke rečenice. Prevodio bi ih u smisao, pokušao bi da ih shvati. A reči, kao i ljudi, grabile su neki svoj kutak u prostoru.
Tako bi sebe najčešće trošio. Razmenjivao bi lake i vedre reči za neke tamo tuđe, teške i pomalo zamračene. Ljudi su uglavnom voleli da mrače. I ta razmena umela je da ga posivi. Često bi tako napuštao sagovornika pomalo ugašen, trom i usporen, ni sam ne znajući zbog čega.
Godine su ga naučile da zastane. Da zaćuti. Da se na taj način zaštiti. Morao bi prvo sebe da sačuva. Nije uvek uspevao. Reči, reči su lebdele kao sitne voćne mušice. Teško ih je bilo rasterati.
Zato je najviše voleo samoću i tišinu. Samo tako, mogao je da se sakupi i sredi. Zato je voleo da putuje.
Sada, vraćajući se kući, nakon skoro dvanaestočasovnog putovanja, osečao je fizički umor. Toliku iscrpljenost da je samo razmišljao o tome kako će da se naspava. San. I ništa drugo. To je jedina misao koja ga je pratila. I bi mu drago zbog toga.
Ne razmišljati. Ne baviti se, bar na neko vreme, ni sobom ni drugima. Ne rešavati večitu, nedokučivu enigmu života. Jer život ionako voli da iznenadi. Uzalud se bacakati i boriti sa moždanim vijugama. Ta je igra uglavnom izgubljena.
Pustiti sve od sebe. Bar na tren.
Tako iscrpljen, ali vidno radostan, zakoračio je u svoj grad. U susret dragim ljudima, koji su prepoznavali njegove živopisne detalje i pukotine.
Dr Nataša Dimitrijević
Dr Nataša Dimitrijević: BIOGRAFIJA
Nataša Dimitrijević rođena je 16. marta 1979. godine u Leskovcu, gde je završila osmogodišnje i gimnazijsko obrazovanje. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2004. godine. Na istom fakultetu 2010. godine odbranila je magistarsku tezu pod nazivom „Značaj društvene odgovornosti preduzeća u savremenim uslovima poslovanja“. Doktorat ekonomskih nauka stekla je odbranom doktorske disertacije 2016. godine na temu „Poslovna etika, društvena odgovornost i konkurentska prednost preduzeća”, na Fakultetu za finansije, bankarstvo i reviziju, Univerziteta Braća Karić u Beogradu.
Dr Nataša Dimitrijević trenutno je šef računovodstva u Prekršajnom sudu u Leskovcu. Od 2005. godine radi u OŠ ’’Kosta Stamenković’’ u Leskovcu na računovodstvenim poslovima. Nakon toga, zapošljava se 2006. godine u srednjoj Trgovinsko-turističkoj školi u Leskovcu, gde obavlja poslove profesora ekonomske grupe predmeta. Od 2008. godine radi u Regionalnom garancijskom fondu za južnu Srbiju gde obavlja funkciju v.d. direktora. Od 2009. godine obavlja poslove saradnika direktora za ekonomska pitanja u Agenciji za lokalno ekonomski razvoj u Leskovcu.
Pohađala je 2010. Univerzitet socijaldemokratije (UNISD), u organizaciji Centara za studije socijalne demokratije i Fondacije Friedrich Ebert Stiftung. Tokom 2012. godine učestvovala je u obrazovnom programu „Upravljanje projektnim ciklusom u projektima finansiranim od strane EU“, Beogradske otvorene škole. Teme sa ovih studija su usko povezane sa etikom i društveno odgovornim poslovanjem.
Angažovana je u okviru USAID projekta za reformu sudstva kao član radne grupe za Pristup sudu. U okviru ovog projekta učestvovala je na studijskom putovanju u Americi na temu upravljanja sudskom administracijom. Takođe, učesnica je studijskog putovanja u Brižu (Belgiji) u okviru projekta Speak European – Kancelarije za evropske integracije, pri čemu je tri nedelje pohađala nastavu o Evropskoj Uniju na Evropskom Koledžu.
Nataša Dimitrijević udata je i majka dvoje dece.
