Нина је тог поподнева остала до касно на послу. Дан је био напоран и углавном се од раног јутра бавила цифрама и папирима. Ипак, последњих сат времена, поглед јој је углавном лутао кроз огроман прозор готово највише пословне зграде у граду. А поглед је био очаравајући. Умор се већ прикрадао у ситним корацима, вукући са собом њена рамена и капке на доле. Црта њених усана јој се благо надоле повијала. Стопала су јој већ предуго пркосила природном положају, у неудобним високим потпетицама. Листови ногу су јој постали тврди и отежани. Испила је невољно још један гутљај кафе, како би посао привела крају. Одлучила је да посао не оставља за сутра.
- Телефон је завибрирао поред њене шољице кафе. Нина се тргнула на звук мале електронске справице. Сигурно је Лела, њена другарица. Шаље јој још један филозофски закључак о животу и људима, након чега би се Нина весело прикључила дискисији, уз обострану поправку расположења. Пријало би јој Лелино друштво сада. Филозофска разбибрига, како су умеле често да је окарактеришу. Ипак, порука је са броја који није имала у именику. Успела је, на први поглед, само да разазна дугачак низ бројева без имена пошиљаоца. Цифре су јој се ионако врзмале у глави цео боговетни дан. Али након једног трена, након њеног кратког напора да се фокусира на овај бројчани низ, срце је залупало. Николас! Порука!
- Срце се протресло. Боцнула га Нинина мождана маса. Вратио се из Шпаније и чекаће је у њиховом кафићу на углу. Вечерас. Вечерас? Шта то значи, запитала се.
- Небитно је, протресе Нина главом, а шишке јој падоше на извијене трепавице које су уобличавале широм отворене очи. Наравно да ће отићи. Једва чека да га види. Прошло је превише времена од њиховог последњег сусрета. Време, сада већ испуњено нескладом мисли и осећања. Тако недефинисани односи постају као танка копрена која замагљује вид.
- Предуго су се копрцали у жилавој мрежи неразумевања и инаћења. Али прошло је доста од тада, помисли. Време је учинило да растера измаглицу сопствених хтења. И сада је знала. Жели њега. Баш тагвог какав је. Чудан, неухватљив, са њом неусклађен. Овај пут (како људи из очаја често посмисле), биће све другачије. Она, Нина, престаће да буде компликована. Неће се превише Николасу супротстављати, приволеће га да јој постане привржен и само њен. Зна Нина да ће успети у томе. Прошло је доста времена (а како људи из очаја често посмисле), она је схватила неке ствари. Сазрела је. А схватио је и Николас. Зато је позвао.
- Погледала је брзо ручни сат на левој руци. Има времена да остави посао (за који је тврдила да ће га завршити), и одјури до стана да се спреми. Мораће да заблиста. Због њега, због себе. Потрпала је ситнице у торбицу и зграбила блејзер са чивилука. Напоњу је ветар најављивао промену времена. Септембар је умео да изненади.
- Док се спуштала лифтом, срце јој је још јаче лупало. Зато што ће видети Николаса. Зато што ће му пасти у наручје и љубити га дуго, дуго. Нервозно је цупкала ногом у лифту у жељи да се што пре заустави. Када су се врата лифта отворила, лупкала је потпетицама о под, јурећи према свом аутомобилу. Ауто је кренуо, Нина је појачала музику која је још више повукла скалу њеног расположења на горе. Гласно је запевала, како иначе ради када је у одличном моod-у. Испред своје зграде, Нина је једва нашла слободно место за паркинг. Наравно, сада када жури, места нема. Лупила је врата на аутомобилу. Није их закључала. Поново је лупкала потпетицама до лифта, цупкала ногом у лифту, бројећи наглас спратове.
- На брзину се истуширала, поправила шминку, разбарушила косу и штрцнула парфем испред себе, не би ли коракнула у невидљиве честице заводљивог мириса. Све време је тихо певушила. Обукла је раскошну сукњу са великим ружама која је шуштала при сваком кораку. Волела је овај раскош и елеганцију звука. Навукла је на себе једноставну црну ролку и црне ципеле са високом потпетицом. Зграбила је малу црну торбицу и телефон, на чијем дисплеју се поново појавио дугачак низ бројева. Писало је: Чекам те.
- Нина је брзо одговорила: Стижем.
- Кафић се налазио у близини њеног стана, те се одлучила да пешачи, како би охладила горуће образе и сабрала мисли. Ноћне светиљке су се полагано палиле, ноћ је смењивала дан, који је достојансвено предавао своју смену. Ветар се поигравао шуштајућом сукњом. Нина је весело грабила кораке напред. Непосредно пред улазом, Нина је на тренутак застала, како би умирила Импулс. Желела је да буде прибрана и сталожена. Не треба да је види овакву, готово хистеричну од среће.
- Одлучно је отворила врата и погледом тражила Николаса. Испрва није мога да га види а онда јој је поглед привукла групица гласних посетилаца, међу којима је био и Николас. Седео је њој леђима окренут, уживајући у жустром разговору свог друштва. Нина тек тада схвати како је Николас позвао све њих, заједно са њом. Није чекао Нину. Саму. Промењену. Николас је, као и увек, чекао и тражио пажњу, свих око себе.
- Гласно се смејао, млатарајући рукама, уживајући у сопственој представи у којој је главни кокетни лик. Листови ногу јој постадоше тешки. Умор се прикрао крупним корацима, вукући са собом њена рамена и капке на доле. Црта њених усана се благо надоле повијала. Сукња више није шуштала. Раскош и елеганција остале су испред улазних врата кафића.
- Нина је невољно пришла окупљеном друштву. Николас је татрално устао, пољубивши је у оба образа. Нина се лажно осмехнула. Ништа. Велико ништа је било између њих. Остала је сат времена, слабо учествовајући у разговору. Затим се неприметно искрадала из све већег друштва и изашла на улицу. Као да је по први пут удахнула свежи, хладни ваздух истине. Недефинисани односи су путоказ за неуспех. Лаганим кораком, лупкајући потпетицама, кренула је кући. Телефон завибрира. Знала је да је Николас.
- Мала, ухватићу те. Смајли.
- Нини се развуче осмех на лицу. Очи се испунише ведрином. Испуни је невероватна енергија, те лагано, са извесним уживањем одговори: Можеш да ме ухватиш за прамен заборава[1].
- Уснама јој се проломи слатки, пакосни осмех. Тешко да ћу се икад променити, помисли. Хладан ветар захуча.
- Сукња поново зашушта.
др Наташа Димитријевић
Др Наташа Димитријевић: БИОГРАФИЈА
Наташа Димитријевић рођена је 16. марта 1979. године у Лесковцу, где је завршила осмогодишње и гимназијско образовање. Дипломирала је на Економском факултету у Нишу 2004. године. На истом факултету 2010. године одбранила је магистарску тезу под називом „Значај друштвене одговорности предузећа у савременим условима пословања“. Докторат економских наука стекла је одбраном докторске дисертације 2016. године на тему „Пословна етика, друштвена одговорност и конкурентска предност предузећа”, на Факултету за финансије, банкарство и ревизију, Универзитета Браћа Карић у Београду.
Др Наташа Димитријевић тренутно је шеф рачуноводства у Прекршајном суду у Лесковцу. Од 2005. године ради у ОШ ’’Коста Стаменковић’’ у Лесковцу на рачуноводственим пословима. Након тога, запошљава се 2006. године у средњој Трговинско-туристичкој школи у Лесковцу, где обавља послове професора економске групе предмета. Од 2008. године ради у Регионалном гаранцијском фонду за јужну Србију где обавља функцију в.д. директора. Од 2009. године обавља послове сарадника директора за економска питања у Агенцији за локално економски развој у Лесковцу.
Похађала је 2010. Универзитет социјалдемократије (UNISD), у организацији Центара за студије социјалне демократије и Fondacije Friedrich Ebert Stiftung. Током 2012. године учествовала је у образовном програму „Управљање пројектним циклусом у пројектима финансираним од стране ЕУ“, Београдске отворене школе. Теме са ових студија су уско повезане са етиком и друштвено одговорним пословањем.
Ангажована је у оквиру USAID пројекта за реформу судства као члан радне групе за Приступ суду. У оквиру овог пројекта учествовала је на студијском путовању у Америци на тему управљања судском администрацијом. Такође, учесница је студијског путовања у Брижу (Белгији) у оквиру пројекта Speak European – Канцеларије за европске интеграције, при чему је три недеље похађала наставу о Европској Унију на Европском Колеџу.
Наташа Димитријевић удата је и мајка двоје деце.
[1] Васко Попа – Врати ми моје крпице
