Breathless
Свежину надолазећег јутра испуњавала је потпуна тишина. Иако је почетак маја, зора је увелико чекала прве сунчане зраке. Ема је седела за столом, леђима окренута дану који се буди. Испред себе је, као и сваког јутра, поставила стоно огледало којим је вештим, уиграним прстима пролазила кроз умршену косу. Прсти су јој будили рашчупане увојке.
Вртела је угловима уснама несвесно. Затим се умирила, оставила косу и усне на миру, тражећи левом руком маскару из несесера. Трепавице су јој се час спуштале, час подизале, док су јој очи биле упрте право у огледало. У себе. Светлост иза ње, промањала се кроз њену косу. Ема је начас померила главу улево, остављајући поглед и даље усмерен у истој тачки у огледалу. Светлост се поигравала са њеним лицем. Ема се поигравала са светлошћу.
Допала јој се та игра сенки. Лице би јој наједном добило светле обрисе, а очи би посветлеле. Светлост би заискрила у њене кестенасте очи, жедне сјаја, те би се преламала боја црвенкастог одсјаја у њима. Светлост јој је даровала ведрину. Не само њеном врцавом оку, јагодицама на образима, већ би јој и кожа лица постала искричива.
А онда би, онако из чисте радозналости, померила главу у страну како би јој светлост побегла. Сенка би јој само нежно прешла преко лица. Нечујно и лењо. Као свака невоља. И како су јој сада очи прогутале комад мрака и сивила! Црвени би одсјај из ока одмах нестао, као да је скочио у бездан са врха трепавица. Као да се мрака уплашио. Сенка би јој опколила лепо лице, усне би јој посивеле у обрису огледала. Нестао је и младеж на левом образу који се до малопре на светлу шепурио. Тама је прогутала сваку одважност на њеном лицу.
Ема спусти маскару из руку. Остави шминку коју је намеравала да нанесе на лицу. Нашминкаће се светлошћу, одлучи. Те поново ухвати светлуцави зрак, решена да га овог мајског јутра зароби. Поново јој доскакута црвени одсјај у очима. Усне се заруменише. Сада се нехајно развукоше у благи, иксрени смешак.
Сада Ема одгурну огледало и лаганим кораком крену из куће. Док се спуштала степеницама испред улаза, благи јутарњи ветар јој је крадом обујмио цело тело. Руб лагане, летње сукње, заголицао јој је колена. За радост и ведрину каткад не треба много. Цвркутаве птице поздрављале су јутро у не баш ритмичном хору. То ипак није сметало Еми да у својоој, маштовитој глави, призове стихове Ника Кејва ‘’The wind circles among the trees, And it bangs about of the new made leaves, For it is breathless without you..’’
И док се мајско јутро будило, Ема и Ник су корачали једно уз друго, уживајући у ово необично, измаштано савезништво. Јер магију стварамо сами када год пожелимо.
‘’Still your hands and still your heart, For still your face comes shining through, And all the morning glows anew..’’
др Наташа Димитријевић
