Тренутак само. – Живот се изнова рађа и умире, на шта нам природа око нас свакодневно указује. И сваки је човек попут годишњег доба, час хладан и ветровит, а онда, чини се ниоткуд, топао и пун живота. Стеван је имао већ доста година, и слободно се може рећи, животног искуства, па је већ сада могао да процени са каквим човеком разговара. Иако је волео људе, све чешће се од њих склањао. Примећивао је, невољко, како су његови пријатељи, раније ведри и весели, занимљиви људи, сада постали гунђала, пргави и свадљиви. Као да им се језик развезао, а његов власних изгубио контролу над њим.
Сваког би јутра, Стеван кренуо у тачно одређено време да попије кафу и прочита новине. Често је волео да чита и људе око себе. Седео би тако сам са натакнутим наочарама на средини носа, устремљујући поглед, час у новине а час у људе. Ни једно од та два му није било нарочито занимљиво. Али зато је волео да посматра пролазнике. Они су били занимљивији од госте кафића, јер ови други су били често извештачени. Знали су добро да су предмет посматрања. Та слика није била реална. Док ови пролазници, они су увек некуд журили, као да су сви до једног обављали животно важне послове. Млади људи, још увек премало животом окрзнути, шепурили би се у новој, светлој пролећној гардероби. Пуни ведрине и поноса што им је младост под мишицом, док им је старост наизглед предалека. Зна он, Стеван, како је то бити млад. Мислиш вечно ћеш у том колу играти. Али, није га то морило. И старост је имала какву-такву предност. Бар није дозвољавао да му дане краде било ко. Са годинама, човек добро научи шта жели, а шта не. Лекција која је тешко савладива у младом животном добу.
Дан је био сунчан и топао. Можда исувише топао за април, иако је било јутро. Мириси цвећа, траве и кафе голицали су му ноздрве. Довршио је укусну кафу, склопио новине и кренуо да прошета. Онако лагано, без журбе, како се само у тим годинама може, а не мора. Наједном је чуо да га неко дозива. Није био расположан за причу. Ипак је застао и окренуо се. Био је то Петар, његов стари познаник. Човек кога је познавао одавно, али са којим није волео много да прича. Јер Петар је, знате, био старо џангризало. Типичан представник своје врсте. Стеван се невољно осмехнуо, не превише извештачено, док је Петар, већ идући му у сусрет нешто галамљиво говорио. Тај баш није губио време, помисли Стеван. Петар га потапша по рамену и показа му десном руком да је кренуо у Стевановом правцу, дајући му немушти знак да наставе пут заједно. Стеван крену са Петром, већ помало, научено одсутан. Петар је причао и причао. А онда је мало и гунђао. Њему саговорник и није требао.
Стеван пак, није чуо Петрове речи. Оне су се некако изгубиле, растрошиле за њима. Речи, остављене као трагови у снегу. Уместо какофоније звукова из Петrових усана, Стеван је слушао птице. И одлично је приметио како се у једном крају пута којим су пролазили, јасно чују песме и игре врабаца, док се на неком другом крају препиру џангризаве вране. Подсетиле су га на Петра. Стеван примети како се птице, као и људи, групишу према припадности. Јер “сличан се сличном радује“.
Нежни је ветрић растресао гране препуне пролећних цветова. Баш у том трену, Стеван је са џангризавим Петром пролазио испод једног стабла чије су се цветне, беле латице раскошно посипале по њима. Прелеп моменат, примети Стеван. Овај осет му изазва необичан осмејак на лицу те он брзо погледа Петра не би ли препознао исто одушевљење код њега. Али Петар беше причао и причао. А онда је мало и гунђао.
Штета, помисли Стеван. Изгледа да су Петрова чула била превише упошслена његовим брзим језиком да би се у оваквом чаробном моменту пробудила. А када ће ако не сада?, окрзну ова мисао Стевана. У овим позним годинама, када живот овакве моменте, врло себично нуди.
др Наташа Димитријевић
