LESKOVAC. – Dr Nataša Dimtrijević, poznaa leskovačka književnica, poslala nam je priču „Ljubav“. Objavljujuemo je u celini. Posvećena je ogromnoj tragediji koja je potresla Srbiju.
DR NATAŠA DIMITRIJEVIĆ: LJUBAV, PRIČA
What do I say? (What can I say?)
Where words have failed me before
What do I do when I’m feelin’ so blue?
And there’s no place for me to run and hide
Često, kada me obuzme plavetnilo duha (melanholija), pevušim u sebi ove stihove. Lagano, tiho, prepuštajući se rečima. Rečima koje izdaju.
Ja, koja sam reči smatrala svetinjom, od juče sam ostala nema. Reči su me izneverile. I odgovorno tvrdim da smo se svi prevarili kad smo pomislili da nas ništa više ne može iznenaditi. Jer takva su vremena, kažemo.
Slagali smo. Slagali smo da smo sve čuli i videli. Juče je nastao tajac u Srbiji. Muk. Činjenice ne samo da su nas iznenadile nego su nas i šokirale. Nišanili su na sve nas kada su pogodili našu decu.
Ubili su nas. Sistem, društvo, vera i nevera. Jer kada se nišani srce, ono prestaje da kuca.
Jedino što može da ga oživi je vera u Ljubav. Ta moćna sila koja prevazilazi razum. Kojoj ne trebaju reči, bar ne one koje izdaju. Ta mistična snaga koja nas spaja onda kada smo nespojivi. Slomljeni i krhki. Jača od smrti jer je smrt kukavica.
Ne klevetajmo jedni druge, ne prosipajmo otrov i mržnju koja se sada, tako lako proliva kad nam srce krvari. Krenimo od sebe, za druge možda kasno je. Njih ne možemo da promenimo. Zato čuvajmo se, čuvajmo jedni druge. Ljubavlju i toplinom. Jer tamo gde je ljubav, zlo ne može da pobedi.
Ljubav rastače i najtvrđa srca ako je nesebično podelimo. Ona se ne umnožava čuvanjem, već se preliva darivanjem.
I saw the sun inside your smile
And wished for more than just a while…
Za decu čije je sunce u osmesima ugašeno.
Za nas, koji od tuge večeras stojimo nemo, kao presavijene ugašene sveće.
Podelimo ono čega najviše imamo.
Ljubav.
Dr Nataša Dimitrijević
