Драган Радовић рођен је 1955. године у селу Добра Вода. Основну школу и гимназију завршио је у Лесковцу. Као ученик гимназије био је стални сарадник Дома пионира од његовог отварања 1973. године. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Бави се поезијом, прозом, књижевном критиком и рецитовањем. Објављивао је радове по књижевним часописима и листовима. Највише радова било је на страницама Змаја, књижевног часописа за децу. Добио је неколико награда за књижевно стваралаштво. У Гимназији, књижевност му је предавао чувени професор и песник Бора Здравковић. Од њега сам научио, говорио је Радовић, песничку школу живота. Већ у првом разреду, 1970. године, добио је прву награду на школском конкурсу и почео да сарађујем у школском часопису Ми, чији је први број штампан 1970. године, за Дан школе. Први приказ објавио је у том часопису о свом другу, песнику Војиславу Истатковићу. Током студија објављивао је песме у Књижевној речи, Студенту и часопису Филолошког факултета Знак. Свих протеклих година пише и објављује у Градини, Помаку, Нашем стварању , а био је изузетно успешан уредник часописа Помак и Наше стварање. Преминуо је 3. јануара 2021. године. Бавио се поезијом на дијалекту, прозом, књижевном критиком и рецитовањем.
АНА Н. ЈОВИЋ: ПУТОВАЊЕ ЗЛАТНИМ КОЧИЈАМА ДРАГАНА РАДОВИЋА
Драган Радовић је читалачкој публици пре свега препознатљив као песник, ређе као прозни писац. Романом Златне кочије он нам се открива у једном новом светлу и доказује да је подједнако талентован и за писање прозе, као и за писање поезије.
Радња романа Златне кочије започиње још у петом веку наше ере у Таурисиону недалеко од Лебана где је рођен цар Јустинијан. На непуних три стотине страна обухваћен је период од 14 векова, тако да је радња последњег поглавља смештена у 19. век. Место радње се мења: из Царичиног града, преко Раса, Јерусалима, Црне Горе… али је тема романа уско везана за Србију, за околину Лебана, за Радан планину.
У Златним кочијама је заступљено преко 40 ликова. С обзиром на то да је романом обухваћен дуг период од преко 1000 година, не можемо издвојити један лик као главни јер сваки сегмент романа има нове ликове као своје носиоце. Међу ликовима се налазе и неке историјске личности: Стефан Немања, Свети Сава, Стефан и Вукан Немањић, кнез Лазар, Милош Обилић, Арсеније Чарнојевић и други.
Оно што је посебно битно јесте чињеница да је Драган Радовић у галерију ликова уписао и неке своје претке и тако оставио спомен својој прошлости и својим коренима.
Животне приче измишљених ликова испреплетане су са животима ових историјских личности тако вешто да се тешко запажа граница између историје и фикције.
Прве кочије у роману настале су из љубави, као плод жеље да један обичан свињар Димитрије својим златарским умећем задиви Биљеницу, сестру цара Јустина. Упркос класним разликама, између њих двоје се рађа љубав која је овековечена у златним кочијама које је свињар Димитрије направио за своју драгу. Сматрајући да је недостојан Биљенице јер је она царева сестра а он сиромашни сточар, Димитрије бежи, али иза те љубави остају исковане златне кочије и дете – будући цар Јустинијан.
Међутим, прича о цару Јустинијану само је увод у комплексну радњу која ће се потом разгранати у више љубавних и породичних прича које повезује једна иста нит – трагање за тајном златних кочија.
Путовале су те кочије из руке у руку, из породице у породицу, кроз векове, прича о њима преносила се из генерације у генерацију…
У роману су се векови гомилали попут шумског лишћа на Радановој планини, а тајна златних кочија непрестано је скривана и за њом се трагало. Ко разоткрије тајну, страдао би. Ко тајну чује, оболео би. Ко кочије пронађе и покуша да их изнесе са светог места – семе би му се затрло. А опет се тајна преносила с колена на колено, уз велике жртве и страдања.
Трагајући за тајном златних кочија, ликови непрекидно наилазе на неке знакове на путу. Врло битан мотив у роману јесу мапе. Оне су исцртане на прагу куће, по људским телима, под камењем, на иконама… На њима су обележени сви путеви, све стазе, реке и дубодолине којима се могло доћи до Радан планине. Следећи мапу, ликови су следили своје судбине, које су, попут тих мапа, унапред биле исписане.
Да ли су злато и благо синоними, или та два појма треба разлучити? Где нас води потрага за својим пореклом, а где знатижеља шта ће се збити у будућности? То су све питања која овај роман отвара и над којима, након читања, останемо замишљени.
Златне кочије су роман о пореклу, прошлости, борби за опстанак у суровом свету у коме се чини да не можемо држати све конце у својим рукама. У роману има и много елемената народне традиције: снови као предсказање, видари који лече лековитим биљем, амајлије које штите, пророци који виде далеку будућност… Кроз народне обичаје Радовић сликовито описује менталитет српског човека кроз векове, његове стрепње, жеље и унутрашње борбе.
Посебно је Драган Радовић био везан за Радан планину, зато јој је и у овом свом роману дао значајно место. У Златним кочијама пише: Раданова планина је најпитомија гора која Србију краси. Она има све: и небо, и шуме, и пашњаке, и њиве. Има своје звери, своје птице, своје траве, своје воде; гује у недрима, звезде у ноћи и тајне. Тајне у ваздуху, у земљи, у води. Све што је бог створио дао је овој планини: и лековите и отровне траве, лековите и отровне воде, лековите и отровне људе… руднике злата и зла…– А кад би планина проговорила? Шта ли се све на њој догађало; које ли тајне чува у грудима? – Толико мало људи има на планини, а толико чуда…
Драган Радовић није изоставио ни Лесковац у свом роману. Најпре спомиње како је је византијски цар Манојло Комнен дао у посед Глубочицу, област с обе стране плавне Мораве, некаквом мудром, моћном и душевном Стефану Немањи. А о самом граду Лесковцу у роману пише: Лесковац је лепа варош окружена палисадима. Са обе стране Ветернице раштркале су се ниске куће покривене ћеремидом, трском и сламом. У даљини се налазио минарет Бајазитове џамије, а у његовој висини, тамо далеко по бреговима, видели су се редови брижљиво обрађиваних винограда. Прашњав друм је обишао гробље испод Хисара и помешао се са блатњавим потоком који је пут претворио у смрдљиву каљугу. На периферији насељеној турским живљем није било много света. С десне стране потока или пута, тешко је рећи, чула се песма дервиша из оближње текије.
У Златним кочијама Драган Радовић је оставио спомен свом завичају и својим коренима, наследницима староседелаца Радана и својим прецима. Роман је писао дуги низ година, стално уносећи измене, а коначну верзију објавио је Лесковачки културни центар.
Растанком двоје заљубљених у роману почео је живот златних кочија, а нашим физичким растанком са Драганом Радовићем почиње живот романа Златне кочије.
У роману аутор пише: Ви своје благо рађајте, упркос смрти! Тако је и овај роман начин да смрти пркосимо и да докажемо да ће кроз своја дела Драган Радовић живети занавек.
Вешто преплићући историју и имагинацију, писац је успео да испреде причу о кочијама које путују кроз време, места и људске животе. То путовање превазилази границе физичког и стално изнова почиње.
Кочије у овом роману далеко су од обичног превозног средства, напротив – настале су као плод креативне енергије љубави која ствара надљудска дела.
Као што су некад славног цара Јустинијана златне кочије водиле на пут ка вечности, тако ће и Златне кочије Драгана Радовића сваког читаоца одвести у једно незаборавно читалачко путовање.
СТВАРАЛАШТВО: ДРАГАН РАДОВИЋ
I
Драган Радовић рођен је 1955. године у селу Добра Вода. Основну школу и гимназију завршио је у Лесковцу. Као ученик гимназије био је стални сарадник Дома пионира од његовог отварања 1973. године. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Бави се поезијом, прозом, књижевном критиком и рецитовањем. Објављивао је радове по књижевним часописима и листовима. Највише радова било је на страницама Змаја, књижевног часописа за децу. Добио је неколико награда за књижевно стваралаштво. У Гимназији, књижевност му је предавао чувени професор и песник Бора Здравковић. Од њега сам научио, говорио је Радовић, песничку школу живота. Већ у првом разреду, 1970. године, добио је прву награду на школском конкурсу и почео да сарађујем у школском часопису Ми, чији је први број штампан 1970. године, за Дан школе. Први приказ објавио је у том часопису о свом другу, песнику Војиславу Истатковићу. Током студија објављивао је песме у Књижевној речи, Студенту и часопису Филолошког факултета Знак. Свих протеклих година пише и објављује у Градини, Помаку, Нашем стварању , а био је изузетно успешан уредник часописа Помак и Наше стварање. Преминуо је 3. јануара 2021. године. Бавио се поезијом на дијалекту, прозом, књижевном критиком и рецитовањем
II
КЊИЖЕВНИ РАД: Добра Вода, збирка песама за децу (КК „Глубочица“ и Народна библиотека, Лесковац 1982), Купен петл (Туристичке организације Лесковца и „Филекса“, Лесковац 2013) и монографија о Лесковцу Ћуприја над светом (Мали Немо, Панчево 2003) у којој „Радовић, као на заустављеном сату, говори се о најтужнијим и најлепшим појавама, догађајима и личностима који су обележили вековни живот Лесковца, илустрована је фотографијама и старим разгледницама Лесковца. Посхумно ЛКЦ објавио је његов роман Златне кочије 2021. године.
У књизи, Купен петл, у наслову „Подаци од мене“, песник је записао: „Мајка ме родила на пунлетан дан у девети месец у годину иљаду деветстотина педесет и (Ахилову) пету (19. 9. 1955) у селу Доба Вода. Школувао сам се у Лесковац и Београд. Там сам завршио белосвецку књижевност на ФилОлошки факултет. Преминули рад стицао сам у културне установе по Лесковац: Боблијотеку десет године, Позориште још толко и у Културни центар еве више од десет године прођоше. Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Уређувао сам лис за књижевност и уметност „Пом(п)ак“ и саг су ме турав на уређујем „Нашо стварање“. У „Посвети“ те књиге, Радовић у шаљивом тону записује: „Не се препоручује на малолетни, малоумни и малодушни. (А кој нормалан ће чита овој?)“
„Драганово перо“, у част великог песника, припало је Власти Ценићу, познатом песнику, на првој манифестацији „У ритму дијалекта“, која је, у организацији Културног центра, одржана у Лесковцу. Драган Радовић био је дугогодишњи уредник књижевног програма Лесковачког културног центра, професор књижевности, књижевни критичар, песник и писац, и уредник „Нашег стварања“, најпознатијег и најдуговечнијег лесковачког часописа за књижевност, уметност и културу. Покренуо је научни скуп „Дијалекти српског језика: истраживања, настава, књижевност“ и у својим делима неговао специфичан лесковачки говор.[1]
III
ДОБРА ВОДА – У савременој поезији је тушта и тма стихова који се не могу најбоље разумети и протумачити, што је врло невесело за читаоце, песнике и поезију. Драган Радовић, аутор зборке песама „Добра воде“[2] ни у ком случају не доводи читаоце у недоумицу. У његовој поезији нема места питању „шта је писац хтео…“
„Добра вода“ је књига немењена највише деци. То се у првом реду види из фабуле узете из дубине дечјег света и доживљаја, ненаметљиве и неусиљене поенте. На то упућује и лакоћа којом песник уме да приђе дечјем свету и извуче из њега грађу и обради је језиком дикцијом који најбоље одговарају малом читаоцу – и да се у свему томе одржи на висини уметничког и песничког говора. Стихови „Добре воде“ са много маште и емоције уносе животну радост и ведрину у душу детета–читаоца, а естетски доживљај који стварају по своме ефекту није тренутан ни ограничен догађај. Свака песма ове танушне књиге у читаоцу измамљује осећање ведрине и радости: лаким и лепршавим ритмом њени стихови изазивају осећање за леп израз и звук. Као права поезија проширују круг дечјих сазнања. При читању Радовићевих песама дете има непомућену илузију да се пред његовим очима одвија једно животно збивање у коме и само учествује. Песме „Добре воде“ имају личан, индивудуални нагласак и одговарају узаврелој, жедној дечјој природи. Писана маштовито, са интуицијом и опсервацијом, и смислом за детаљ и нијансу, стихови Радовићеве збирке привлаче пажњу својом лепотом. Понеки од њих чине мала ремек-дела савременог песништва. Врло успела својом ритмичком организацијом „Добра вода“ у свему испуњава захтеве добре поезије за децу: поступност увођења у свет уметности, педагошко усмеравање дечје психе и, свакако, развијеање осећања за лепим. У Радовићевим песмама нема смелих склопова речи, смишљених артистичких састава, али у њима има музичког у ритму стиха и размештају речи; у његовим песмама нема лепореке интерпретације, продора у ирационално, али има поетске свежине; немају савремену, урбану тематику, али имају моћ да озаре душу читаоца; немају врхунски, опсењујући квалитет, али имају снагу да уједине осећања и мисли читаоца. Готово да је тако: и оно што имају и немају, допринело је да има своје читаоце. Песник стихова: „Молим те снађи се некако/ и наћи ми негде једног малог брата,/ ја бих теби пронашао лако/ да сам, тата, ја твој тата“ обрадоваће читаоце свих узраста. Радовићева књига заслужује да стоји у истој полици са књигама познатих савремених песника.[3]
IV
КУПЕН ПЕТЛ – Збирку песама Драгана Радовића „Купен петл“ (2013), писану у духу говора југа Србије, појавила се у издању Туристичке организације Лесковца и „Филекса“.[4]
У књизи, како стоји у наслову „Подаци од мене“, песник је записао: „Мајка ме родила на пунлетан дан у девети месец у годину иљаду деветстотина педесет и (Ахилову) пету (19. 9. 1955) у селу Доба Вода. Школувао сам се у Лесковац и Београд. Там сам завршио белосвецку књижевност на ФилОлошки факултет. Преминули рад стицао сам у културне установе по Лесковац: Боблијотеку десет године, Позориште још толко и у Културни центар еве више од десет године прођоше. Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Уређувао сам лис за књижевност и уметност „Пом(п)ак“ и саг су ме турав на уређујем „Нашо стварање“. У „Посвети“, Радовић у шаљивом тону записује: „Не се препоручује на малолетни, малоумни и малодушни. (А кој нормалан ће чита овој?)“ Збирка песама Драгана Радовића има пет поглавља: Сиротињска патка, Тристаћ на клоцне, Мушице под реп, Чорба без ич и Угасла скара. Песничка збирка Драгана Радовића објављена је у 300 примерака, а илустрована је радовима преминулог Слободана Костића – Косте, познатог писца из Лесковца. Илустрације су, иначе, преузете из „Баџиних новина“ захваљујући његовој деци.
V
ДРАГАН ТАСИЋ О ЗБИРЦИ „КУПЕН ПЕТЛ“ – Драган Радовић, лесковачки културни радник и песник, писац приказа и рецитатор, обрадовао нас је ове године новом збирком песама на дијалекту под насловом „Купен петл“. Радовић је један од оних писаца који сматра да је прави матерњи језик за људе Југа Србије њихов дијалекатски, јужњачки говор. Радовић воли, премда добро познаје књижевни језик и, штавише, зна да говори са правилним акцентом, без примеса неправилног локалног акцентовања, да се изражава на дијалекту и у стварном животу, нарочито када се шали и покушава ведрим тоном да освоји свога саговорника. Он тада опонаша необразованог али изворног Лесковчанина и сам је једном приликом изјавио да ће му се то осветити неки пут када буде потребно да се правилно изражава, тако да ће му се пред публиком омакнути дијалекатски крња и изобличена омашка. Но, то не значи да Радовић, премда дијалекатске омашке делују ружно у поређењу са чистим и правилним књижевним извором, мисли да је дијалект само ружна или комична појава. Када се у целини развије са својом иманентном логиком, када песник развије причу или лирско ткање, види се да дијалект има своју звучност и мелодичност и да може да пренесе све врсте књижевних порука, па и оне озбиљне. Комика којом одише певање Драгана Радовића на дијалекту, има дубуку хуману вредност и нуди нам, попут неке монодраме у стиху, главног лирског јунака који пркоси невољама и недаћама живота тако што признаје свкоме право да буде другачији и тера по своме, ма каква да су искушења пред њим, те на тај начин и сам постаје озарена појава неког ко таму живота, коју не жели да негира и заобиђе, преображава у илуминацију звонког и пуног римованог стиха оденутог у рухо слатког матерњег језика јужносрбијанске говорне области.[5]
Истина је да су људи са Југа Србије често муцави и крњи у погледу нагласка или падежа, али песници с Југа Србије, када пишу правилним језиком, доказују да је и код јужњака живо осећање за језик и језички слух, па тако остаје утисак да људи с Југа могу изврсно да говоре књижевним језикоми да истовремено буду на трагу својих језичких корена. Радовић црпе из врела народа мудрости и наставља оно што је започео Раде Јовић својим „Ћоравим златом“, спевом у дијалекту испеваним слободним стихом, који има фрагменте обележене бројевима као да је састављен од неке врсте пословица нанизаних у целину. Но, те пословице су алогичне и намерно банално одсикавају оно здраво неповерење у велике мудрости какво одликује увек шеретски настројене Лесковчане. Радовић тако, у две песме износи аргументе за и против женидбе, као да два лирска јунака говоре у прилог и против исте ствари, или се његов пркосни и некада побеђени јунак шали са читаоцем нудећи му са подједнаким жаром у доказима, две опречне перспективе на једно исто питање. Радовићев лирски јунак се шали и са смрћу, као што чини и са толиким другим стварима у животу:
„На бандеру теј се сенке сретну.
Туј кад умрем плакат ће ми метну.“
Као у „Гаргантуи и Пантагруелу“ Франсоа Раблеа, где се раскалашни весељаци хвале да су мокрећи изазвали прави потоп, Радовић пише песму у којој лирски јунак, пошто се олакшао, изазива велики талас на реци, који се разорно шири све до ушћа двеју Морава, код Сталаћа. Таква хипербола говори о неразоривој утврди пркоса и доброг расположења, коју сваком својом речи и гестом подиже Радовићев лирски јунак. Пада нам на памет још један драгоцени лесковачки аутор, такође покојни Слободан Костић Коста, са својим изврсним кратким романом „Коста ђубре“ на дијалекту, налик на некакав пикарски роман о једном пробисвету, који је можда грешан, али није лицемеран и зао. И Радовићев лирски јунак презире лицемерје и цинизам које сусрећемо код оне врсте перфидних људи које друге оптерећују моралним захтевима, у које сами верују, и понашају се тако као да за њих морал не важи. Радовићев лирски јунак, ако није алтруиста који је способан да настрада ради туђег добра, ако неће и не сме да се жртвује у свом нескривеном и живијалном егоизму, бар неће никад ни напакостити и наудити другоме зато што је злобан и покварен. У песми „Дзивка“ лирски јунак се жали да му снага отиче кроз малену рупицу, „дзвирку“, да га неко посматра и надгледа, а он не зна ко је то, Али, он и томе може дадоскочи тако што ће „дзвирку“, рупицу кроз коју неко мотри на њега, залепити и затворити „с пљунку“ (пљувачком). Има ли истинитије ситуације него што је ова? Могима се чини да их неко стално посматра, смејући се њиховим узалудним напорима, да им снага отиче сваки дан помало, кроз некакву рупицу. Радовићев јунак ће поправити тај кобни удес тако што ће пљувачком зачепити гладни отвор кроз који нам живот исисава вољу и моралну чврстину. Наравно, ту је и једна аутентична лесковачка пословица, изрека: „Плашити мечку с речето“.
Када би се таква звер дала збунити шупљикавом кухињском алатком, у таквом говорном обрту заиста не би било здравог хумора који краси Лесковчане и њихова је главна врлина. За Радовићевог лирског јунака живот је борба непрестана. Ипак, док може да иде на гробље да покојницима запали свећу, овај лирски јунак са смерним поносом моћи ће да закључи како је жив: „Даклем, ја постојим“. И то је оно што је кључно. Лирски јунак није допустио да га савладају невоље, те иако је свестан тежине препрека које су пред њиме, верује у то да ће упркос свему наћи неки свој пут. Треба још похвалити звучност и звонкост стихова испеваних на дијалекту, јер, као што је речено, када се граматика лесковачког народног говора испоштује и развије у свој целовитости, постаје јасно да у томе нема ничег ружног ни накарадног и да зналац дијалекта може да ужива у пуноћи израза оствареног на такав начин. Ако невешти спој књижевног и дијалекатског, као и разне омашке изазване дијалекатским склоностима у говору, делују одбојно, развијени језички систем дијалекта у рукама зналца, који, попут Радовића, признаје да понекад не зна који је израз аутентично лесковачки, постаје извор префињеног уживања у једној особеној мелодији која краси матерњи говор јужњака.
VI
УРЕДНИК И КРИТИЧАР– Драган Радовић је, нема никакве сумње, вишеструко талентован и образовани стваралац. Још у гимназијским данима исказао се и као песник и као књижевни критичар. Написао је занимљиву анализу песама свог школског друга Војислава Истатковића, који ће касније постати једно од најзначајније имена лесковачког песништва.[6]
Радовић је такође објавио више приказа дела лесковачких писаца. Издвајамо оцену о збирци песама Светолика Станковића ,,Последња лука’’ (Удружење писаца Лесковац 2003). Драган Радовић на почетку тог осврта пише: ,,Када би нам се дало да књигу песама Светолика Станковића ,,Последња лука’’ прочитамо онако како он сам чита (дакле, без професорске хладноће, без рутине и без обавеза), могли бисмо се понадати да смо они због којих постоји уметност писања.’’[7]
Радовићево ангажовање у лесковачкој Народној библиотеци, директоровање у Народном позоришту, његово драмско стваралаштво (неке драме се изводе на српским сценама), такође завређује пажњу и детаљнију анализу.
Године 2006. Драган Радовић је уредник листа за књижевност, уметност и културу ,,Помак’’, гласила Удружења писаца.[8]
Ипак, ма колико вишеструко
Радовић био талентован у бројним областима (одличан је, на пример, и рецитатор), чини ми се да је посебно вредно његово песништво за најмлађе и по томе је апсолутно на самом врху у Лесковцу.
VII
ДРАГАН РАДОВИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
ПЕСМА КОЈА ЈЕ РАСЛА ЗАЈЕДНО СА ДОБРОМ ВОДОМ
Зелени се гроб старих вулкана
У кошуљи од столетних шума,
Тамо дошли људи са свих страна,
И побегли Турку од зулума
Планина је порасла од туге
Па долине сузом напојене,
Зажалила ливада попруге
Од откоса и од зеленила,
Скинула је пуловер од грана
И сад небу гола недра нуди;
Недра су јој кишама опрана,
По њима се населили људи.
Људи с небом тајну љубав воде
И само се вечном сунцу диве,
Благо њима! Деца из слободе
Три живота кроз њих један живе.
ТРИ ПАМЕТА
У Лесковац једна прича проста
Настанула кад је све пропало:
Срећан онај ком је малко доста,
Тешко на тог ком је много мало.
У речи старинске овој да се метне,
(Мудар да научи, а луд да се стиди):
Кој од лоше бега, срећу нека сретне.
Кој од арно бега, срећу да не види.
Најголему мудрос зборио је деда
Док кореше мога џандрљивог татка:
Главу неће дигне нити ће прогледа
Тај ког је правила сиротињска патка
МОЈА ДАЛЕКА
Твоју ћу косу нешишану
виткост недирану
љубав закључану
да мрсим
и увијам
Тебе ћу лепу насмејану
љупку уплакану
смеђу раздрагану
да љубим
да тешим
да смешим
Твоје ћу ноћи да даним
нашу ћу љубав да браним
тебе ћу лудо да волим.
РУЧНИ РАД
Леп сам и мудар, помало млад,
Са чудним цртама на лицу.
Деца ме правила за ручни рад
И за то добила јединицу
Алал им вера на носу;
Чврст је и крупан, ко мацола.
Баш су мајстори тако што су
Нос направили до пола.
Уши су ко две лопате исте
Или ашова стари пар.
Њима комшије авлије чисте
Или заврше сличну ствар.
Коса ми је ко свила мека,
Али кудрава ко бесан пас,
Помало личим и на човека,
Али зато имам диван глас.
СЕЋАЊЕ
Не сећам се сунца
а лето ми о омчи јесени виси
заједно с водом слапа не скачем
већ реком течем у хлад свирача
м у з и к о
моје руке певају њено тело
нека се врате
близанци дани
и зној нек се сети
како је падало ужегло воће
врати ме сено на покољ траве
зимус ћу је озеленити
да чувају моје усне
п л а к а њ е
њене косе играју нашу смрт
ПРЕ ПРВЕ ЉУБАВИ
У основној школи
Мислио сам да ме воли
Једна Љиљана.
Она ми је писала задатке,
И уздахе кратке
Причала ми о свом брату.
Прича како има дивног тату,
Како је њен деда у рату
Убио много Шваба.
Волео сам је
Све док јој нисам рекао да је волим.
Тада је она подигла прстиће
И рекла: ,,Учитељу, овај ми виче
Да ме воли.’’
Више никад нисмо заједно сели,
Да се волимо више нисмо смели
ЧИТАЊЕ
Решио сам књиге да оставим,
Да баталим учење и школе.
Од читање вид ми олабави,
Од читано глава ме заболе.
Из књиге сам понешто дознао,
Нешто арно, више лоше беше.
Кад помислим шта сам прочитао,
Нерви ми се влакна накостреше,
Одбивам се од лоше навике,
Па се бакћем са дангубе друге.
Саг из књиге гледам само слике
И луфтирам мождане вијуге.
АКЦЕНТИ
Мени су ми речи теше,
Као и на нама свима,
Па док зборим правим грешке
По питању акцентима.
Ја разумем тог из Чачак,
Тај кад збори, он се пази,
Зна за кратак и дугачак,
Кој улази, кој силази.
С тог сам ствари раскрстио
И сг другу бригу водим.
Од јучер сам сретан био
Кад си успем реч да згодим.
УЧЕЊЕ
Учим дању, учим ноћу
Волим школу, знам шта хоћу.
Учим, учим, учим сам,
Све да могу, све да знам.
Књигу волим, књигу ценим,
Поносим се знањем њеним.
С књигом сванем, с књигом мркнем,
Над књигом ћу и да цркнем.
Наслов песме још да кажем
А наслов је: ,,Ја не лажем.’’
[1] За ову манифестацију пристигло је 78 радова и представило 20 најбољих аутора. Селектор манифестације је професор српског језика и књижевник Дејан Ђорђевић, а чланови жирија: проф. др Тихомир Петровић, историчар књижевности и професор Педагошког факултета у Сомбору, проф. др Миливоје Павловић, књижевни историчар, истраживач културних и медијских токова, ректор Факултета за културу и медије, Виолета Јовић, књижевница из Ниша. Манифестацију су подржали Министарство културе и информисања и град Лесковац. Професорица Лесковачке гимназије мр Биљана Мичић говорила о значају стваралаштва на дијакету, а Сања Цонић, директорица Лесковачког културног центра. У камерној сали Лесковачког културног центра, 12. фебруара 2021. одржан је програм „Сећање на Драгана Радовића“. Драган Радовић је био дугогодишњи уредник књижевног и издавачког програма ЛКЦ, а у пензију је отишао септембра прошле године. Преминуо је 3. јануара 2021. године. Бавио се поезијом на дијалекту, прозом, књижевном критиком и рецитовањем.
[2]Драган Радовић, „Добра вода“, Књижевни клуб Глубочица и Народна библиотека „Радоје Домановић“, Лесковац 1982.
[3] Проф. др Тихомир Петровић, Књига завичајних писаца, приказ, „Огледи и критике из књижевности и језика“, Нова просвета Београд, 1994, стр. 134-135.
[4] Промоција збирке песама Драгана Радовића „Купен петл“ одржана је у Културном Центру Лесковац поводом 1. априла – светског дана шале. Једна је од ретких на дијалекту, којим се чува мелодичност језика. “Књига садржи сву лепоту лесковачког дијалекта, а сво богатство показано је кроз анегдоте и сочне псовке нашег краја“, каже аутор Драган Радовић. То је једна од ретких књига написана на дијалкту, а познати лесковачки песник, књижевник и књижевни критичар, аутор дела написаних дијалектом, тежи да очува идентитет једне заједнице. Он је идејни творац Научног скупа Књижевност на дијалекту.Убеђена сам да ће поред роштиља и паприке, књига Купен петл постати нови бренд Лесковца и нашег дијалекта. Искрено се надам да ће и поезија постати наше обележје града” – рекла је Цветана Радивојевић, уредница у ЛКЦ. Напомена: О збирци песама „Купен петл“ писали су, између осталих, проф. др Тихомир Петровић, Драган Тасић и Данило Коцић.
[5] Драган Тасић, приказ, Лирски јунак и пркос, Драган Радовић: „Купен петл“, Туристичка организација Лесковац, Филекс, Лесковац 2012), Помак бр. 61/64, јануар – децембар 20013, стр. 49.
[6] Ми, часопис лесковачких гимназијалаца, нова серија, бр. 11, 1999. године, стр. 30-33. Део те анализе налази се у поглављу о Војиславу Истатковићу.
[7] Помак, бр. 25/26, јануар-јун 2004, стр. 27.
[8] Помак, јануар-март 2006, стр. 2. Напомена: Радовић је уредник у ЛКЦ и уредник Нашег стварања.
