Kada se ekran pretvori u optužnicu.
Postoje slike koje se vraćaju. Ne zato što je istorija ista, već zato što su obrasci ponekad zastrašujuće slični.
Kada se javni servis, umesto da objasni šta se dogodilo, postavi kao tumač „opasnosti“ koju predstavljaju građani na ulici, onda više ne govorimo samo o jednom prilogu ili jednoj emisiji. Govorimo o načinu na koji vlast i institucije žele da oblikuju sliku stvarnosti.
Devedesetih godina, neposredno pre velikih protesta, televizijski ekran često nije bio prozor kroz koji građani vide događaje, već filter kroz koji im je objašnjavano šta treba da misle o njima. Protest nije bio izraz nezadovoljstva, već „pokušaj destabilizacije“. Građani nisu bili učesnici, već „akteri iza scene“. Kritika vlasti nije bila političko pravo, već sumnjiva aktivnost.
Zato mnogi danas prepoznaju neprijatan osećaj kada se umesto pitanja „zašto su ljudi izašli na ulicu?“ postavlja pitanje „ko ih organizuje, ko ih podržava, ko ih finansira?“.
Naravno, svaka država ima pravo da istražuje konkretna krivična dela. To nije sporno. Sporno nastaje onda kada se granica pomeri pa se čitava grupa građana posmatra kroz prizmu sumnje samo zato što su učestvovali u javnom događaju ili koristili svoje pravo da izraze stav.
Posebno zabrinjava kada se govori o „utvrđivanju identiteta svih učesnika“, kao da je samo prisustvo na protestu nešto što zahteva evidenciju. U demokratskom društvu građanin nije sumnjiv zato što koristi svoje ustavno pravo.
Najopasnija propaganda nikada ne počinje rečenicom „ukidamo prava“. Ona počinje promenom rečnika. Ljudi postaju „grupe lica“. Građani postaju „organizatori i realizatori“. Nezadovoljstvo postaje „akcija“. Javna reč postaje predmet istrage.
Javni servis bi morao da bude mesto gde se društveni sukobi objašnjavaju, a ne gde se proizvodi strah od njih. Njegova uloga nije da bude produžena ruka bilo koje politike, već korektiv svih politika.
Jer država nije ugrožena time što građani pitaju, protestuju i traže odgovore. Država je ugrožena onda kada građani počnu da veruju da ih zbog pitanja mogu čekati posledice.
A istorija nas je već naučila koliko je malo potrebno da se od informisanja pređe u disciplinovanje.
IZVOR: FB DRAGAN STOŠIĆ
