Драган Величковић рођен је 1963. године у Великој Сејаници. По занимаљу је ликовни техничар дизајна. Писањем се бави од ране младости, а песме објављује у бројним часописима и интернет порталима. Члан је КК Дервен из Грделице. УСУД Поезија 016из Лесковца и Удружења писаца Чегар из Ниша. Објавјио је збирку песама „На хлебу и води“ у којој теме из завичаја, љубавне и песме социјалног карактера.
Прве песме је објавио у двадесетој години у листу “Наша реч” и југословенском часопису за културу “Младост”, Добитник је бројних награда и признања на конкурсима за поезију. Његове песме су превођена на руски и енглески језик. Веома похвану рецензију о овој збирци написао је Слободан Ристовић, а дизајн корица је део самог песника. У рецензији књиге, песник Слободан Ристовић је Драгана Величковића назвао чуварем нашег језика: Он не чува било коју реч, већ оне од зрневља жита, соли, пчелињих и мајчиних суза. Свака реч је умивена зебњом. Његова песма је цеђ родних слова, жива икра српска. Обележен је песмом као река извором”, записао је рецензент Слободан Ристовић.
ДРАГАН ВЕЛИЧКОВИЋ: ИЗБОР ПЕСАМА
БРАТ БЛИЗАНАЦ
Чујем путем новоселце, мељу да ми обруч рђа
Таваница као туђа, нечешљана никад грђа
Паљевина, мутна вода, на темеље плитке брег
За протуве и крпаре бринем ко за лањски снег
У шаци му грудва глине, преко уста ретко платно
Здравимо се на промаји штендер, фиронга, и клатно
У незнано неко доба у сусрет ми иде странац
Трљам очи не верујем, моја сенка, брат близанац
До перчина је у трави од појаса грање приде
Свуд по њему тврдокрилци, тек по негде вире гњиде
А ноћ звони моје име, ошштар песак, трн у гласу
Ово нису моје звезде што по младом житу пасу
Кад осетим хладне жмарце, брже боље обедујем
Завежљај под мишку стегнем, сенку псујем и путујем
Кренем гордо, препоносно, грудачки без извиднице
Око мене насумице, читуље ко сликовнице
Тутњи попут брзометке, у грудима о там – тум
Уплетене у чвор стазе, збуњене ко ја и друм
Преко џаде што не воде никуда углавном
У изгнанство својевољно, моја сенка граби са мном
ДОЗЛАБОГА
Лењивице сестре гује, прећкају се преко слога
Испод гнезда по врелини пршти језа дозлабога
Кошуљицe изношене, вијугаве цикцак шарe
Трепере на трну лаке, остављене ружне старе
Од предака наслеђене, ја покорни добри гост
У камену чуваркуће, памтим стрепњу и благост
Њихов поздер, моја кућа, век самују бојажљиве
У темељу испод прага, змијареве кћери живе
Помислим у сан ћу пасти, од врелине дах дубок
Дивљом гором сунце скаче, скок по скок ко поскок
Три ливаде нигде лада, небо легло потрбушке
Уплетен у грању корак, мили попут белоушке
Не отварај, говоре ми, бритве, маказе и конце
Да не вуку се за тобом, палацају на сезонце
Него певај беж’те змије, увелико зло се спрема
Преко дола утекните у њивама нек вас нема
Можда ваља питомије да се удри у тепсије
Кад загрме Јеремеје ајд’ у море кривошије
Чак и оне што се крију крај дрвника, поред стога
Осунчаће кожу кад-тад на два шиљка црног глога
Лењивице сестре гује, прећкају се преко слога
Испод гнезда по врелини пршти језа дозлабога
КАЛЕМАРСКА
У ракљама водопија, црног трна дивље крушке
Скаче жила куцавица цвокоће к’о џепни сат
Дрхти ножић калемарски, крвари по кори дршке
Пруће кртих летораста, изџигљали к’о инат
Реже, стишће у процепу, јалов пелцер да не буја
Танак рез на покорици, исправљају руке криве
И под кором и на листу, ластар палаца к’о гуја
Увек по мало заболе, сви животи док заживе
Сву ноћ шапће бајалицe, калем све на педаљ веже
Благосиља зелен грану, ухне, хукне, челом такне
Сорте му под ребром ћуте, окца, жилице и мреже
У пазухе своје пљуне, удахне и с места макне
Од пупољка кад проклија, шапутање не престаје
Памти врисак првог реза, тек по која грана стара
Док са муком род подиже, не каје се због спознаје
Бистрог погледа што цакли, кривопрстог калемара
Ухне, хукне такне и с места се макне.
ЕВО МЕНЕ
Ево мене дошао сам по сопственом трагу
Да оплевим перунике и збуним тишину
Од сећања могу тешко
Груди да оболе
Све што имам зарасло ми
У кори тополе
До амбара преко траве газио сам стазу
Једва сам у трулом лишћу пронашао име
Од папрати још образи
Црвене и бриде
Пробао сам да оживим
Ал видим не иде
Вришти туга ко из гнезда отроване птице
Ноћ је хтела да утисне заборав на длан
Збуњене и уплашене
Тумарају сене
У ноздрве чај од липе
Накваси ми сан
А ја лајем с керовима иза задњих кућа
И режим на густу маглу јединим ми родом
Као путник намерник на
Сопственом прагу
Самог себе дочекујем шећером
И водом
У БЕЛЕГУ ЗАПИСАНО
Одвајкада у белегу леже тајне уклесане
Ушушкане маховином, ветровима ишаране
Беле виле и демони играју по баруштини
Сећања ме на трен дирну па завриште по планини
Док се боји у потаји, време ћути ослушкује
Сви страхови и ожиљци све у њему обитује
Укус земље у устима, црна смоница и глина
У трептају ока вечност, што се вуче од давнина
Али некад свану дани изнемогли, гладни, посни
Ниоткуда дође вода и облаци градоносни
Жито полегне пред жетву, буде њива болно пуста
Нечастиве силе приђу, лебац узму ти пред уста
Нема краја ни почетка, уточишта и надања
Све у једном истом кругу од рођења до страдања
Беже звери у јазбине док не прођу непогоде
Сви облаче врашке коже, рођени мој роде
Можда залуд око врата воденични носим камен
Црепуља ми поломљена, утули без жара пламен
Плави се у оку суза, на кантару мерим бриге
Добро је док мрзну ланци, Часне куке и вериге
