Драги Тасић, књижевник: „Преподне окренуто поезији“

(25. априла 2021). Ујутру ми јави Милица, прва сусетка у Бору, да је ноћас у ковид болници умро њен муж Ђорђе. Четрдесет година делимо плодове из наших башта (орахе, брескве, шљиве, вишње, дуње, лешнике). Из башта куће нам се гледају улазним вратима, очи у очи, изнад танких чешљева ограде. Посећујемо се, или разговоре водимо, стојећи на терасама пред кућама, ето мало гласнијим тоном.

Напољу су априлско сунце и рано зеленило, али ја отказујем Моми јуче договорени излет у парк Ђурђев Поток, отказ правдам лошим расположењем.

Преподне посвећујем француској поезији.

Мој пријатељ из Крезоа, Макс Дешан, године 1992 поклонио ми је замашну лепо укоричену књигу „Најлепше странице француске поезије“, 800 страница, 300 илустрација црно белим или у боји, фотографијама, цртежима, вињетама – без ознака њихових аутора. Књига је импресивна, обухвта песнике од оног непознатог који је спевао Песму о Ролану до пред крај двадесетог века – до Сент-Дени Гарноa, дабоме на француском је језику; могу је читати с гимназијским знањем тог лепог језика, који, и поред  дуготрајне воље, нисам никада научио ваљано, користим речник.

Кадгод  књигу отворим, прво погледам „Пијани брод“ Рембоа, дечак песник геније, ушавши у младост нестао је, оно што је дотле спевао, вечито је. Када је листам, летим преко песничких имена, све бих написано да одмах прочитам, то не могу, изаберем једнога песника, па уживам с њим, док се не заморим.

Читајући француске стихове са осећањем њиховог мелема, помислим на своју епопеју „Јестонију“ ( 1999) и „Поетски зборник“ (2011), и питам се без стида – нико ме не чује, – јесам ли и ја песник, наравно српски? Одмахнем главом, нико то није утврдио, и прећутане су обе моје песничке књиге, прихватио их само Милош Ристић, мислим сјајан песник и књижевни критичар, једини је писао о мом „књижевном делу“, али и он је прећутан стваралац, још је недовољно познат.

Данас изабрах да читам Бодлера, песничку окосницу европске поезије деветнаестог и двадесетог века, (живео је само 46 година, од 1821 до 1867), колико и наш Ђура Јакшић ( 1832 – 1878 ), кога ја хоћу да сматрам, имам за то и довољно разлога, окосницом српске поезије, али се то у нас оправдано сматра Бранко Радичевић, мада је Ђура, баш као Бодлер, импулсиван, жесток, пијан или опит, растргнут и самовољан, бунтован и у немилици власти; сличан Бодлеру. Уз то Француска је ваздан европска па и књижевна сила, батали Србију, мала је премала, у 100 година по једном одјекне, па се угаси и нигде је нема међу онима који свет имају.

Читам Бодлерово „зло цвеће“, звоне ми дивни помамни стихови, и сетим се да имам „Цвеће зла“ на српском, превод Коље Мићевића, па узмем ту књигу („Нови глас“, Бања Лука 1989), читам песму „Албатрос“, упоредо, на оба језика, и осећам и треће танано задовољство, које лебди између оригинала и превода, извора и протока, чине га двојне рече, исте гласовне интонације, у истоме ритму.

Благословен је преводилац Коља Мићевић (1941 – 2020, ковида 19, Бања Лука). Википедија о њему: преводилац је, песник и публициста, живео је у Паризу, превео је Дантеову Божанствену комедију на француски и српски језик, многе француска песничка дела, писао поезију на оба језика, есеје, чланке, огледе.

У Летопису Матице српске ( март 2021) налазим оглед Марије Живковић „Наштимана нит маште у поезији Коље Мићевића“, читам га помно, о Кољиним приступима песницима, које је преводио и о писању поезије, којој је припадао, и питам се, није ли та Марија, која се јавља, вероватно први пут у Летопису, моја педесет година млађа виртуелно стечена књижевна пријатељица, која је (гледај мене сада), написала приказ мог и братовог романа „Између два бела брега“, Марија Пргомеља, 2014 године студент српског језика и књижевности у Новом Саду, уредница рубрике за књижевност часописа „Афирматор“, на порталу „Конкурси региона“?

Није она. Она  се удала, означила се као Марија Белица, и сина је родила и доктор књижевности је постала. А ја је занемарио, фејсбуком смо везани, нити пратим развој пријатељице, нити јој се гласим. Она ме повремено  имејлом пита, како сам и пишем ли штогод.

А зар сам ја једног фејсбук пријатеља занемарио? Има их на више десетина, млате ме фотографијама и тривијални трицама, као ови из моје бројне фамилије у земљи и иностранству, о којима као пишем роман. (Бог зна да ли ћу га икад завршити, остарио сам, успорио се, олењио и мислим – баш ме брига да се млатим писањем, не постадох писац до 89 године, зар ћу то постати у наредне три-четири, које ме спремају за коначан одмор, који се неће никад завршити.

Почех преподне да се бавим корона смрћу драгог суседа у Бору, наставих после  француском поезијом, при читању које, открих да је и врсни преводилац те поезије, Коља Мићевић, умро од короне прошле године. И још да додам тТВ вест, да је ових дана умро од короне српски и светски сликар Милош Шобајић.

И на крају  дана да закључим објашњењем,  зашто сам ја избегао корону.

Зато, ваљда, што корона није заинтресована за непознате уметнике.

Dragi Tasic

 ДРАГИ ТАСИЋ – ДЕЛОВИ ИЗ СТУДИЈЕ Д. КОЦИЋА: „ЛЕСКОВАЧКИ ПИСЦИ – ТРАГОВИ И ТРАГАЊА“

I

Драги Тасић рођен је 1933. године у Белом Брегу, засеоку мале Копашнице, на улазу у Грделику клисуру. Гимназију је учио у Лесковцу, последњу годину у Нишу. Правни факултет завршио је у Београду, магистрирао је у Нишу. Правним пословима бавио се од 1954. године у Лесковцу, Грделици, Нишу, Кладњу (БиХ) и Бору. Пензионисао се 2006. године. Петнаест година пре пензије био је борски адвокат. Живи током лета у Бору, а затим у Јагодини. Припада тим градовима (Бору и Јагодини, али и Лесковцу). Они су обликовали свет којим се бави у својим књигама.[1]

II

БИБЛИОГРАФИЈА – У најновијој књизи Драги Тасића „Окрњене биографије јахача пањева“ (Пресинг, Младеновац 2015), наведени су следећи Тасићеви радови:

1. „Марија“, збирка песама, Бор 1997. (потписана псеудонимом Стеван Ћирковић);
2. „Јестонија, Атлантиди и Балканиди“, издање током НАТО бомбардовања, Бор 1999. (потписана псеудонимом Стеван Ћирковић);
3. „Јестонија, Атлантиди и Балканиди“, „Еп о изгубљеној савести“, у 132 певања, 5.544 стиха, Бор, Јагодина, 1999. године (потписана псеудонимом Стеван Ћирковић);
4. „Крња биографија јахача пањева“, козерични роман о лесковачким матурантима из 1952. године, Ваљево 2003. године , а објављен и у Лесковцу и Бору;
5. „Између два бела брега“, роман о српској породици, пре, током и после Другог светског рата, Бор, Ниш 2006. године (као дело браће Радивоја и Драгог Тасића);
6. „Жункељи и Гигиљери“, сатирични роман о судничарским страстима и напастима (Бор), проглашен „Књигом борског аутора 2010. године;
7. „Поетски зборник“, збирка поема и песама, Бор 2011;
8. „Саваполис“ – Љубав у Саваполису“, роман о љубави и политичким страстима и напастима, сатирична слика српске политичке елите прве деценије 21. века, Бор 2011;
9. „Потиснути – Узвремене приче“, Бор 2012;
10. „Адвокатске приче“, Бор 2012;
11. „Под сенкама Јестоније“, роман о Србији и судбинама људи за време НАТО бомбародавања Србије и Црне Горе, Бор 2012.[2]

     III

ДРУГИ О ТАСИЋУ – О Тасићевом стваралаштву, поред бројних информација и чланака у листовима и часописима, објављене су и две књиге:

1. Милош Ристић: „Тасићево књижевно дело“, Пресинг, Младеновац 2013;
2. „Млади о прози и поезији Драгог Тасића“, Пресинг, Младеновац 2014; књигама.[3]

IV

МЛАДИ О ПРОЗИ И ПОЕЗИЈИ ДРАГОГ ТАСИЋА Читајући приступе, осврте и критике петнаесторо професора, па и студената књижевности и језика – радове посвеће мојим књигама прозе и поезије – са задовоњством сам закучио да пред собом имам инвентивну критичарску читанку. Написали су је млади ствараови који себи отварају врата српске књижевности испитујући књиге старог писа, који није успео та врата ни да одшкрине.

Непосредност и искреност, стручност и рзноврсност, критичност, па и повремена пристрансност писаца ове књиге – уверили су ме да њихове радове треба објединити ради њихове афирмације, па и излагања јавности мог мало познатог књижевног дела.

Поносан сам својим првим критичарима и захвалан „Пресингу“ што објављује њихово заједничко дело о моме делу.[4]

V

ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА – „Окрњене биографије јахача пањева“ тематски се настављају на дванаест година старију књигу Драгог Тасића и зато и носе сличан, готово идентичан наслов. О односу књиге „Крње биографије јахача пањева“ и ове књиге говорићу даље у самом тексту.[5]

Дело лебди између мемоарског романа и сећања. Сећања чије су главне одлике искреност, хумор, аутоиронија, итд. Оно што одликује ову књигу је одсуство самосажаљења, што зна често бити мана књига оваквог типа, сећања и мемоара. Насупрот томе налазимо једну фину, еланхоличност и радост сећања са примесом туге као потписом уметничке слике. Прота Матеја Ненадовић је написао своје „Мемоаре“ и они не би било оно што данас јесу да лично не прелази у опште, сећања у друштвено, национално и историјско, чињенично памћење у хумор, а емпирија у мудрости, изреке и вечне истине. Нешто слично срећемо у овој књизи: „Знамо ли ми Лесковчани да смо Лесковчани?“ или „Парадокси се играју временом, институцијама и људима“.

Ово није настака романа мемоарског типа „Крњих биографија јахача пањева“, нити је ово пуко, друго њено издање. Ово је нова књига, потпуно проширен роман, допуњени, освежени и наново изграђени мемоари са много више детаља, нових прича, проширени и просторно са литерарне историје старог Лесковца, и на савремени, и на Бор и на целу Србију у визурама новог, прошлог и средине прошлог века.

То није обична мемоарска књига где су циљ само сећања, чување чињеница и другара од заборава, меланхолија и само то… Она, кроз све то, сагледава и одређене друштвене феномене као што су животна и духовна егзистенција, развој земље и личности, старе, класну подељеност, градизацију и урбанизацију сеоског народа, борбу за опстанак Србије и супротстављање свету, лепезу свести и савести кроз душу и меморију малог, обичног, појединачног човека који је живео и у комунизму и социјализму и неокапитализму и глобализму, рођеног осам година пре Другог светског рата, који улази у старост у предвечерје новог немачког бомбардовања Србије и трећег рата у XX веку, само годину дана пре краја II миленијума нове ере. Како се радње развијају, мемоари се селе у време одрастања, педесете и шесдесете године XX века, а касније се време враћа у сада, чини се, далеку 2003. годину, чиме се показује да је време релативно. Једино опстајемо јер су ту сећања, време проведено у искуству живљења, упамћено и урезано у души. И почетак XX века,али и почетак XXI века чине се реално далеким, блиским само у сећању, у коме су пластично живи, као да се догађају данас.

У „Окрњеним биографијама јахача пањева“ наићићете на многе ствари… Од животних, историјских и других пикантерија, до финансијских малверзација Стипе Месића по ондашњој Србији ко има жељу да прочита ову књигу кроз сва њена три компактна дела. Наравно, меланхолије има, али је она умерена и мемоарско се више ближи час чињенично-историјском, час лирском и фикцијском континууму, него патетичном које је, опет понављам, често одлика мемоарских књига. Жанрови који се преплићу у овом претежно мемоарском роману или сећањима романеског типа јесу биографија, роман, мемоари, историја и путописи. Самим тим, ово је и путописни, биографски, мемоарски и историјски роман. Назвао сам га мемоарски јер је то најприближније.

Као аутор књиге, „Тасићево књижевно дело“ подстакао сам га да напише много бољу књигу од претходне са истом темом. Не само проширену, већ наново створених сећања из корена. У том смислу, прва књига, „Крња биографија јахача пањева“, од неких сто петнаест страна, не може се мерити са новом од тристапедесетак страница.

Док је прва обухваћена Лесковцем и нешто Бором, друга, односно нова књига, равноправно исликава Бор, колико и Лесковац и родни Бели Брег крај њега, али исто тако и целу Србију у малом, и Европу, тај Запад и лепоте путовања. У питању су интимна сећања, али је кроз њих и преко њих дато опште. У том контексту говорећи, то нису јефтини мемоари, само ради факта и забележја, већ и шира слика него породична, пријатељска, градска, родна, друштвна и национална. Све то их чини мемоарским романом о животу, а дистанцом и личним односом остварене су две перспективе – субјективна и објективна и прожете козеријом. Главни лик романа је живот.[6]

VI

У Књижари „Стошић“ у Лесковцу 10. марта 2016. године приређено је књижевно вече посвећено прози и поезији лесковачког песника и писца Драгог Тасића. Taсић живи у Бору, зиме проводи у Јагодини, а завичајни Лесковац походи по зову ђачког доба и одмакле младости.

Међу полицама с књигама издавача из читаве Србије, на скупу двадесетак поклоника књижевне уметности, уз писца се нађе и петоро старих Лековчана, припадника генерације матураната из 1952. године. Сви су ликови његовог романа „Окрњене биографије јахача пањева“. Та опсежна прича, ђачка козерија, мемоарско казивање, у тврдом повезу, са албумом фотографија насталих у шест деценија, сликовито је захватила животне путеве шездесет двоје лесковачких матураната, протегнуте после матуре у 63 године уздизања и падова родног Лесковца, Југославије и садашње Србије.

Дружење с писцем и разговор о његовим књигама отворио је лесковачки песик Зоран Јовановић. Професор књижевности Милош Ристић, из Крушевца, песник и критичар, који је написао вредну књигу „Тасићево књижевно дело“, представио је речито и рељефно, одлике Тасићевог опуса у 13 књига. Књиге су, макар и у скроним тиражима, „угледале свет“ у периоду од 19 година. Последња – трагикомедије „Полиграф и Баре“ – изишла је из штампе 2015. године.

Међу оценама младог и познатог критичара, необилазне су бар четири. Прва, да је Тасићев еп „Јестонија“, Балканиди и Атлантиди, у 132 певања и пет хиљада петсто четрдесет и четири стиха, „српска Илијада о пропасти Југославије“. Спевана епско-лирским стихом. „Јестонија“ је „еполирика“ о изгубљеној светској савести у време распада државе, у којој је српски народ живео и напредовао седам деценија 20. века.

Романом „Под сенкама Јестоније“ Драги Тасић је прозно наставио спев „Јестонију“ казивањем о светском насиљу и страдању српског и црногорског народа током Нато-бомбардовања 1999. године.

Трећа оцена професора Ристића ослоњена је на ромене „Саваполис“ и „Жункељи и Гигињери“. Први је представом драме борбе за власт српких политичких партија и странака, тачније причом о српској политичкој елити прве деценије овог века, сатирично-социолошки исказао траги-комичну историју савремене српске политике. Онакве, каква је српском народу у тој деценији донеле нове поразе, после уништавања српске привреде и Нато-бомбардовања земље. Роман је означен под именом као љубавна прича „о политичким страстима и напастима“. У ствари, он је прича о пораженој политичкој свести српског народа.

Пораженој, пак, правној свести народа, писац је посветио роман „Жункељи и Гигињери“, под именом да је прича „о судничарским

страстим и напастима“. Спор ради раздвајања гробова двоје прељубника одсликава апсурде судских поступака, спорог остваривања права, неефикасност и корумпираности у правосуђу, који скупа поричу право и правду, без којих нема друштвене стабилности.

Изузетан и сигурно највише лесковачки роман Тасића „Између два бела брега“ (једног у Србији, другог у Француској), осликао је занатлијско-чаршијски свет Лесковца тридесетих година прошлог века, и страдања српске породице у Другом светском рату, у расколу између партизанске и недићевске борбе за ослобођење Србије од фашистичке Немачке и Бугарске. Роман је и „одисеја“ главног јунака (коаутора Тасић Радивоја Роберта), лесковачког абаџије и српског емигранта, који је прешао „пут у Европу“ преко немачког концлогора, био жандар на западној страни Берлинског зида и постао фармерски радник, пекар и коначно француски кројач. После 30 година од рата посетио је родну Србију и завичај, са српско- фарнцуском породицом.

Тасићеве књиге, закључује се по налазима Милоша Ристића, исцрпљених малих тиража, нису досад нашле издаваче и остају у архиви писца, недоступне читаоцима.

%

Сам писац је говорио о поменутом роману „Окрњене биографије јахача пањева“. Писац са гимназијским надимком Козерија, нагласио је гимназијску генерацију као главног јунака ове књиге. Матуранти су ликови који су генерацији пренели своје одлике и мане. Поживели су свој живот остварујући се као инжењери, правници, лекари, геолози, професори наука, официри, психолози. Тасић је говорио и о делима виднијих школских другара, доктора наука, дипломата, универтитетских професора, судије, писаца и официри. Расута у земљи и иностранству, матурска генерација 52 се тихо смањује, али још постоји и срдачно негује ђачко другарство целине, које се одржава 65 година сталним контактима школских другарица и другова, најизразитије преко заједничких сусрета о годишицама, које се пењу високо. Седамнаести сусрет наредне године (2017) претходи јој, оствариће га живи на прагу Лесковачке гимназије.

%

Тасић је, говорећи о више истакнутих личности, посебном топлином говорио о пуковнику Јездимиру Лакићевићу, светлом имену Јабланице, који је, као начелник Босанско-херцеговачког корпуса са 419 артиљериских оруђа, остао без обе ноге. Пензионисани официр, у време распада, одазвао се свом народу ради очувању његове слободе.

На овој књижевној вечери писац поздрави припаднике заједничке генерације речима: „Живели смо, стварали, уграђивали се у биће свог народа, али и јахали смо пањеве друштвених и идеолошких заблуда. Радовали смо се животу и стваралаштву и тихо и природно се гасимо, остављајући нашу причу о захвалности Лесковачкој гимназији и граду, који су нас подигли да уђемо у његово сећање на ова времена Србије.“

VII

ПОЕТСКИ ЗБОРНИК – Људи, научени да буду грађани, засићени су мноштвом исповести које емитују политичари и медији. Писањем исповести песници губе право да траже од читалаца да буду свештеници. Ипак, имају права да објављују исповедну поезију у тиражу за пријатеље. У овој књизи „Мала Јестонија“ и „Мало памтило“ нису исповести. Поема „Збогом велика Јестонијо“ и „Интимна певања“ јесу. Стога је, због евентуалних читалаца, тираж ове књиге увећан је на сто примерака. Случајни Читаоче, ако ти се при погледу „Поетски зборник“ не допадне, одустани од читања. Нећеш штетити ни себи, ни песнику.

ДРАГИ ТАСИЋ – ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ

 

ИСКУШЕЊЕ НАДЕ

Зачетак обећава и усхићује.

У предворју га чекају златне круне

и препреден смисао.

 

РАТНИ ДНЕВНИК

Теку низови тачака и запета

преко развученог гротла.

Тачке се шибају и одскачу,

котрљају им се округле главе.

запете се поводи, изазови и разлози.

Несмотрене, греју се и комешају,

кључају, кипе и испарују.

 

Значи чуђења и упитници

преврћу се у својим утробама

и прскају у празно.

 

[1] Милош Ристић, Тасићево књижевно дело, Биографска бележа о Драги Тасићу, Пресинг, Младеновац 2013, стр. 143.

[2] Дрги Тасић, Окрњене биографије јахача пањева, козерија, Библиографија, Пресинг, Младеновац 2015, стр. 343.

[3] Исто, стр. 143.

[4] Млади о прози и поезији Драгог Тасића,  Предговор самог аутоа, Пресинг, Младеновац 2014, стр. 5. Напомена: У књизи су заступљени следећи аутори: Милош Ристић, Марија Пргомељи, Љиљана Тадић, Наташа Марковић, Милан Громовић, Маријана Драгичевић, Бранкица Богдановић, Марко Мирковић, Тамара Николић, Бојана Герун, Мирјана Обрадовић, Весна Тешовић, Ана Крстић, Гордана Павловић, Слађана Голијанин и Милица Ђ. Митић.

[5] Милош Ристић, Окрњене биографије јахача пањева, Поговор,  Пресинг, Младеновац 2013, стр. 337-339.

[6] Предраг Милојевић, Предговор, Млади о прози и поезији Драгог Тасића, Пресинг, Младеновац 2014, стр. 5. Напомена П. Милојевића: Прихватио сам мишљење да издавање ове књиге може да користи афирмацији младих критичара. Треба истаћи да се у њој други пут расправа о књижевном опусу истог писца, с обзиром да је критичар, песник и писац Милош Ристић објавио монографскукњигу „Тасићево књижевно дело“, у издању „Пресинга“ 2013. године.

[7] Драги Тасић, Поетски зборник, Белешка аутора, Qwerty, Бор, 2011. стр. 3. Напомена: Ова песничка збирке има четири дела: ПРВИ ДЕО – „Мала Јестонија; ДРУГИ ДЕО: „Мало Памтило“; ТРЕЋИ ДЕО: „Збогом велика Јестонијо“; ЧЕТВРТИ ДЕО: „Интимна певања“;