ЛЕСКОВАЦ – Недавно је изашла из штампе најновија књига проф. др Драгомира Радовановића, најплоднијег лесковачког писца, писана на дијалекту. Назив је занимљив: „Јели смо паприке и градили фабрике, а сад се једемо изнутра.“ Објављујемо у целини критички осврт проф. др Живана Стојковића, познатог лесковачког историчара, који се последњих година успешно бави и књижевном критиком.
Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик,
докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и
пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и
украшавамо, дотле живи народ“
Вук Караџић
Неисцрпна стваралачка енергија Драгомира С. Радовановића, Лесковчанина, никад не престаје и изненађује виртуозношђу идеја и изузетним смислом за не доживљене књижевне изразе. Угледни књижевник и академик СКАНУ, један од водећих српских афористичара, не оставља свој родни крај на миру ни кад је у питању локални говор, односно дијалекат, па своја књижевна умећа жели да потврди и на тај начин.
Без локалних дијалеката не би настао и књижевни српски језик, који с правом, доминира у свету својом савршеношћу, како у правопису, тако и способношћу да се свом снагом одупире страним туђицама, али често и попуштајући савременим притисцима да се због ко зна каквих интереса, а посебно политичких и економских, све више обезличи од свог првобитног савршенства и тобоже „модернизује“ што се означава такозваним савременим језичким и културним трендом. У време постојања Римске империје у старом веку светом је доминирао латински језик, али, ипак, није успео да затре постојање језика сваког потчињеног народа без обзира на дуги период владања. Оставио је само белеге који су могли да се међународно прихвате (посебно у медицини). Слично је и са турским владањем на нашим просторима. Познавање страног језика данас, у првом реду енглеског, ознака је посебног статуса у друштву, али и потребе друштвеног, културног и економског развоја. Али свака помисао да се њиме скоро потпуно потисне домаћи српски језик за кога се слободно може рећи да је „хранитељ народа“ је недопустиво, без обзира на било какве економске потребе. Тако се обичан човек у најмању руку осећа понижено, да не кажемо јадно, ако треба да у свом рођеном граду, доказујући ваљда међународну зрелост чита фирме радњи и предузећа на страном језику једва сричући слова, јер нема превода и на важећи, достојанствен и савршен српски језик. Младим генерацијама то постаје сасвим уобичајено, па чак и пежоративно да то изговоре или виде написано на важећем и најсавршенијем српском језику. Претпостављамо да је и то један од мотива аутора да се са пуно поноса и научне подлоге врати на нуклеусе званичног српског језика, које су чинили локални дијалекти од којих је он настао. Највећа срећа сваког народа је управо то да су ти локални говори очували српски језик и никад се према њима не смемо односити као говорима нижег реда или са израженим подсмехом, већ да знамо да су управо они одржали идентитет српског народа. Класици наше књижевности су управо своја дела окитили оригиналним изразима дијалеката по којима се препознавао сваки крај. Они су и били основа Вуку Караџићу да створи најсавршенији језик на свету са, нажалост, врло сложеном граматиком. Лесковчани су зато љути на њега што није боравио у њихове крајева, па бар би сада имали само два падежа.
Међутим, Лесковчани се нису тако лако предали. Не мирећи са тим да њихов дијалекат падне у заборав професор књижевности у Лесковачкој гимназији Брана Митровић, у издању Библиотеке Народног музеја, под уредништвом Хранислава Ракића, написао је РЕЧНИК ЛЕСКОВАЧКОГ ГОВОРА, 1984. године у формату Б-5. Речник је прерађен и допуњен и поново штампан у издању САНУ 1992. године.
Јован Михајловић и значајан број других аутора штампали су књиге о лесковачком говору, што се највероватније ретко среће у дијалектологији. Вредну пажњу заслужује и обиман осврт на ову тематику лесковачког писца и новинара Данила Коцића „Говор Лесковца“, у књизи објављеној 2016. години писаној аналитички и врло стручно.
Нису лесковачки познати ствараоци са респектабиним реномеом остали ревнодушни према великом изазову да се њихов изворни говор не очува као вредан драгуљ српске историјске баштине. Од протојереја Драгутина Ђорђевића, Радета Јовића, Слободана Костића Косте, Ненада Кражића, Томислава Цветковића, Гордане Томић Радојевић, Драгана Радовића, Зорана Јовановића Јајинског, мр Зорана Јовановића, Дејана Ђорђевића, Мире Ђермановића и многих других, настали су вредни прилози на лесковачком дијалекту, па и у телевизијској емисији „Породично благо“ са познатим глумцима Тиком шпицом и Ђошом. Не сме се дозволити младим генерацијама да потпуно забораве, без обзира на велика техничка достигнућа, на начин комуницирања њихових предака у коме једна изговорена реч, по садашњем важећем књижевном српском језику захтева шире објашњење.
Лесковачки изворни говор временом се мењао, обогаћивао речима у првом реду доласком нових становника из околних или даљих села, али поменуте књиге остају као вечно сведочанство његове вредности, а никако са пежоративном ознаком. Ако би се сви српски локални дијалекти тако посматрали не би било ни правог данашњег књижевног српског језика.
Зато је аутор јединствених књига оваквог карактера Драгомир С. Радовановић одлучио да један део своје огромне збирке афоризама презентује на лесковачком дијалекту у издању Српске духовне академије у Параћину, Удружења књижевника Србије и Подружнице Удружења књижевника Србије у Београду штампана у Београду 2021. године. Поговор је написао књижевник Мирослав Димитријевић. Тиме је наш аутор обогатио књижевну баштину лесковачког краја, а његови афоризми су већ добили врло ласкаве оцене врсних познавалаца оваквог књижевног израза.
У изворном значењу, по грчкој речи афоризмос, то представља дефинисање или одређивање неке од појава у развоју људског друштва било ког периода. То је њено карактерисање, језгровитост, мисаоност, духовност, али и изузетно тешка књижевна форма у којој се наш аутор већ увелико доказао. Сваки његов афоризам може да буде тема за вишеслојно научно објашњавање, али основна порука му је да би желео да се поједине негативне појаве реше на најбољи могући начин, али и да буду поука за позитивно деловање Онај који пише афоризме показује висок степен луцидности која не би смела да се погрешно тумачи у политичке или неке друге сврхе, већ да пружи могућност исправљања негативних појава. То су у ствари и народне мудрости које могу бити доживљене у првом реду као жеља да се живи боље и да се за то пронађу адекватна решења.
За ову прилику учинићемо само кратак коментар наслова књиге и изглед корица. Низе сувих паприка као основа напредовања Лесковца може да се схвати само симболично, али и са важном карактеристиком лесковачке умешности у пољопривреди, по којој је постао препознатљив, али је истовремено доказао да то искористи и за индустријски успон са бројним димњацима фабрика које су га означавали и као и индустријски центар југа Србије. Његов обележавање као Лесковачког Манчестера или обрада тог доба развоја као златног доба привредног успона, не би овом приликом коментарисали. Међутим, аутор овоме додаје ударни део овог афоризма „а сад се једемо изнутра“. То намеће неколико значајних питања. Најпре, да смо имали толико значајан привредни напредак, који смо после ослобођења у Другом светском рату толико уништили да морамо да се „самопоједемо“ од срамоте или што смо дозволили да сви димњаци у новим демократским условима нестану и тако одузму граду његов значајан имиџ енглеског Манчестера. Што, наравно, никако не може да се прихвати. Јер, ако је, по угледу на енглески град, Лесковац постао текстилни центар, то је потврдио и у време новог друштвеног система социјализма када је имао девет хиљада текстилних радника, да не помињемо посебно и остале гране индустрије. А ако се прихвати ауторово „једење изнутра“ у политичким или културним разликама опет се не може прихватити, јер смо се определили за такозвани недостижни демократски развој, који, нажалост, не признаје било какав напредак у претходних педесетак година. Зато овај афоризам заслужује дубљу научну анализу, али не са намером да се и даље „једемо“ већ постанемо свесни своје славне историје и наставимо, користећи претходна искуства, да заједно корачамо ка новим успонима и напретку. Лесковац је у великој мери то већ и доказао.
Лесковац, 6. децембар 2021. _______________________
Аутор приказа: проф. др Живан Стојковић
Напомена:
Град Лесковац: Пројекат из области јавног информисања за 2021. годину: ГЛАСНИК – Mедија центар 016: „Лесковац на путевима препорода.“ „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражaвају ставове органа који је доделио средства.“
