Na pola puta između Leskovca i Niša nalazi se Brestovac. Hrabri ljudi već treći put organizuju protest u znak podrške studentima.
Važno je ohrabriti ljude u svim mestima, pogotovu u onim malim gde su pritisci sa svih strana. U tim malim sredinama žive veliki ljudi. Ljudine.
Čast mi je da sam večeras mogao da ih podržim i osnažim! 
Hrabri ljudi, hrabri studenti, hrabri srednjoškolci, hrabri profesori, hrabri umetnici, hrabri građani – neka vam je večeras dobro svetlo!
Jer, svetlite.
Pozdravljam vašu spremnost da svetlite, da budete svetlonošci u vremenu tame, da ne pristanete na ćutanje, na pokornost, na mrak.
Davno je Sveti Sava naišao na ljude koji su, verujući da tako treba, pokušavali da svetlost unesu u svoju kuću sa četiri vola. Dani su prolazili, ali kuća je ostajala mračna, jer nije imala prozore. Sveti Sava im je tada pokazao jednostavnu istinu – svetlost ne dolazi spolja, ona se ne unosi silom. Potrebno je napraviti prozore.
A mi? Koliko smo dugo živeli u kući bez prozora? Koliko dugo smo pristajali na mrak? Godinama smo živeli bez prozora. Zidali smo kuću bez svetla i pristajali na to. A u mraku se uvek gradi isto. Strah. Ćutanje. Laž. Bespomoćnost.
Pristali smo na ono što se u mraku gradi, na ono što se u mraku radi. Izgubili smo dostojanstvo, zaboravili na hrabrost, na zajedništvo, na empatiju. U mraku smo polako prestali da živimo.
U tom mraku, strah nam je postao vodič, a ljubav – zaboravljena reč. Davanje je postalo strano, sebičnost uobičajena. I Bog nam je postao samo neko kome se obraćamo sa „daj“. Daj, Bože! Jesmo li se pitali šta mi možemo da damo jedni drugima – svojim bližnjima, svojoj zemlji? Šta možemo da podelimo sa drugima?
A onda su došli studenti. Oni su se uspravili, izneli svetlost na trgove, podigli ruke i sagradili prozore! Udarili su pesnicama u zidove nepravde i kroz svaku pukotinu je provirila svetlost. Bili su i ostali Prometeji, oni koji donose vatru, koji ne pristaju na mrak, koji ne dozvoljavaju da tmina prekrije budućnost.
Danas smo ujedinjeni pod jednom zastavom – zastavom slobode i prava! Počinjemo, baš kao što bi rekla naša književnica, Jasminka Petrovic, da svetlimo i letimo.
Godinama smo se delili – podelili smo se po svemu što nas je moglo razdvojiti. Deobe su bile dublje od reči, od uverenja, od geografije. Nosimo na sebi rane koje ni sami više ne vidimo. A sada, kada su studenti osvetlili ovaj prostor, vidimo i rane – ali vidimo i nešto drugo. Vidimo da su se te rane pretvorile u zvezde. I sada te zvezde sijaju! Osvetljavaju nam put, put u budućnost.
Podržati studente znači podržati veru da možemo živeti u društvu u kojem mladi nisu problem, već snaga. U kojem je obrazovanje svetionik, a ne teret. U kojem je odgovornost obaveza, a ne opcija. Zato je važno da svi, i svuda, stanemo uz njih – jer tako ne branimo samo njih, branimo i sebe, i svoju decu, i svoju budućnost.
I nije nas malo. Mnogo nas je! I neka svako od nas danas otvori bar jedan prozor – neka pusti svetlost da uđe. Neka svaka rana postane zvezda. Neka svetle, neka obasjaju put svim onim studentima koji su krenuli ka Nišu. Onima koji su krenuli po mraku, jer oni nose svetlost.
Zato večeras svetlimo.
