Poslednji dani moje blistave karijere. Ovo su moji, poslednji dani, pred selidbu, bližih nebu.
Godina je 1977. godina, SFRJ, doživela je procvat.
Standard, zahvaljujući drugu Starom.
Koga su zvali i „ćopavi“ , baš oni zavidljivci, koji, u to vreme, i povoljnom periodu, nisu mogli da podignu, velelepne kuće, kao tvoj otac, Dušane, nego su živeli u stanovima socijalističke izgradnje!
Uljuljkani u bajku o bratstvu i jedinstvu, jeli su baklave, tulumbe i sladolede s limunadom u poslastičari.
I verovali, u socijalizam, bez klasnih razlika.
-Znam da neću videti domovinu, Srbiju, za kojom toliko patim!!!
-Ova soba u bolnici „Dragiša Mišović“ me guši, kao teška memla i vlaga, obolelog od tuberkuloze.
-Kao magla, astmatičara.
-Kao sestre i doktori sa neurologije.
-Srce mi leprša, daha mi ponestaje.
Iz ruku mi ispada knjiga Meše Selimovića Derviš i smrt.
-Uvek mi je bio bolji od Ive Andrića kao pisac.
-Bez obzira na njegovu Nobelovu nagradu.
-Mlađim generacijama sam manje poznat, oni su na društvenim mrežama, znam, ah, znam!
-Fejsbuk, Tik tok…
-Selfi devojaka, na Trgu.
-Selfi u autu, zakačen na instangram profil…
-Gledam iz bolničkog kreveta, TV Slagalicu, i pita TV voditeljka, :“Nabrojte najpoznatija dela Miloša Crnjanskog!? …“
-On, ni da bekne.
-U poslednjim sekundama, seti se drugi takmičar: Dnevnik o Čarnojeviću, Roman o Londonu, Seobe.
-Bravo!
-Slatkorečiva lepojka mu reče, to: „Bravo!“
-Meni je šećer skočio na dvadeset.
-Lice mi dobija grč, vilica se grči, a jezik lepi za nepce.
-Hteo je da vidi moj poslednji dan profesor doktor Aleksandar Jerkov … – U Vašoj Gradskoj biblioteci „Radoje Domanović“, pri književnom susretu, u Leskovcu.
Kako znate, gospodine Crnjanski!?
-Ah! Prosto znam.
Ljudina je gospodin Aleksandar Jerkov!
-Baš kao tvoj otac, Dušane!
Ljudina!
-Eno ga s Nikolom Teslom crtaju planove, za visoki napon! – kaže mi Miloš Crnjanski.
I još ovo mi priznaje.
-Odbijam da jedem i pijem, danima.
-Baš kao tvoj otac, Dušane, dok je još bio kući, dok ga nisu prebacili u bolnicu, te februarske večeri, 11. februara 2022. godine.
-Ostali su književni kritičari, da žive od moje slave.
-Izdavači i štampari.
-Profesorice i profesori srpskog jezika.
-Prevodioci i lektori.
-Bolje je tako.
-Ja ne bih umeo tako.
-Ja nisam umeo sa novcem.
-Padam, na pločice u kupatilu.
-Umirem.
-Samo što sam se obrijao, i samo što sam dobio grčeve.
– I nisam znao gde se nalazim…
-Izgubio sam svest.
-Onda je nastala neka svečana tišina.
-Ravnica Ilanče, ili Temišvara, žito u klasu ljuljuška vetar, i Bog.
-Služe mu anđeli i poju: Aliluja!
Gomila ljudi na opelu.
-Zagledam ih odozgore kao sa Petrovaradinske tvrđave sa sata.
-Sahranjen sam u Aleji zaslužnih građana.
-Tamo mi sad prave, društvo, gavrani, psi lutalice, kradljivci cveća, udovice, članovi porodica ožalošćenih i prodavci sveća, fitilja i korpi sa cvećem.
-Ja i Mika Antić igramo šah.
-On kaže da smo mi besmrtni pesnici.
-Šta bi radio da si po drugi put u Srbiji, sa Srbima, ove 2022. godine, pita me Mika Antić.
-Pa grobarski posao.
-Pogrebno preduzeće.
-Sanduk i krstače, umrlice i mirna Bačka!
-Na zicer Miko, druže moj.
-Smrt je jedino sigurna!
-Ha, ha, ha!
-Gorko kiselo se nasmejah i ja
Miloš Crnjanski.
Dušan Dojčinović
