„Svađaju se mladi, svađaju se stari, al’ komšiluk kad zarati, nezgodne su stvari“… “Oće nekad i sekirče, da radi. Kad Vam kažem, časna reč!…”
Otpevam dvaput, ovu strofu pesme Moj komšiluk, od Čkalje, i već čujem, stop, stop, stop. Prekinu me Mija Aleksić, pa vidim ne mucaš, kaže mi Mija. Pa, kad, pe.. pe.. pe.. vam, ne mucam, a kad pričam, k’o, sad onda mucam. To si negde video, od mene gde mucam! – kaže mi Čkalja. A, jeste, u Kamiondžijama kad polažem predmete u večernjoj školi. Lepo. Dobro. Imaš plus, od mene. Za pesmu.
– A kako stojiš, brate sa imitacijom!?
– Dobro, samo nemoj političare, majke ti!
– Ok. Ajde! – požuruje me Mija Aleksić.
Evo, od Stevana Sremca, Bjela, u filmu: Ivkova Slava. Čkalja kaže: ton.. Ide! Slika!!! Ide. Kao snimamo: “Bre, bre, Kalčo, kad pođosmo u lov beše, vrućo, izgore zemlja, a kad se vr’ćamo, sneg, izmrzomo“!? .
– Da l’, je baš tako bilo? – pita me Mija.
– Pa ne, ja sam malko…
Ako, ako glumite originalno.
Originalno.
A kako stojite sa recitacijom!?
– Mogu li onu recitaciju šaljivu od čiče!? Čiča, je tako deklamovao.
-Ajde mili, počni.
– Nestrpljiv je Mija Aleksić.
– Slušaj, čiča.
– Gledajući u plafon:“Mili bože, čuda velikoga, kad pojuri ćorav sakatoga, ćorav juri, a sakat mu bega..“! -Sledeći! – čujem glas iz ordinacije, a ja zadremao ispred u čekaonici. Zakazan termin kod psihijatra, za 28. oktobar 2020. godine, pa se čekanje odužilo, k’o Markovi konaci, što se kaže, te leteći pacijenti, preko reda, pa padobranci, preko reda, pa njeni pacijenti, pa ne ide redom.
Dušan Dojčinović
