Luj Vilton po prvi put u Beogradu. Dočekah Luisa Viltona, na Železničkoj stanici u Beogradu. U jesen 2021. godine, tu gde je Muzej, tu gde će biti Muzej, tu..Zadremao na drvenoj klupi, čujem na staničnom razglasu,ali više, kao, Izveštavanje Maksima Filipovića, emisija Dobro jutro, i Dejana Čarapa, :Kolekcija jesen 2021/zima 2022. Luisa Viltona! „Kežl😃, fensi, šik! Ono što vidimo na ovoj ženskoj čantri:torbi, original Luis Vilton! Sa etiketom na ručki.-E to je plagijat! – Kako znaš m’sje Luj!? – Pa, znam pro-sto! – O, ho, ho, ho! – Vi ste pešice došli, u Beograd!? – pita me, m’sje, Luis Vilton. Baš kao Vi, kada ste prepepačili 250 km, 1837.godine,da bi došli u Pariz, grad svetlosti, lakih žena i mode. O, la, la! – kaže mi, vrcavi šesnestogodišnjak. Spusti mi prtljag, m’s je, Dusje! – Oui m’sje Loui. Tvoj kufer ima ravno poklopče, pipam onako sanjiv, tašnu gospođe na klupi do mene, ne propušća vodu, pipam se po pantalonama dole, jesu li suve, jer mi se strašno piškilo u snu, od drvo je iskovan metalne nitne, na ćoške, ko kod Šilju obućara!? – Pipam svo vreme one ivice na drvenoj klupi, na peronu, i buncam.Trućam li trućam.-A ima i džopke za pribor, za mackanje s puder i gadeži, rumenilo, maskara, pomade, ete takoj! – Oui m’s je Dusje o, la, la, pa, kako si to obučen, ko za Cirkus M!? – Misliš na moje kockasto braon odelo, i košulju bez šare!? O, la, la! – I ja se budim na peronu naše železničke stanice, poput, čuvenog putnika, Luisa Viltona, jednog jesenjeg, gotovo prolećnog jutra.
Dušan Dojčinović
P.S.
Objavljujemo priču bez intervencija!
