KONJČE
Kad padnem od umor i
iznemoglos’,
na raskrsje
ko stari tatko,
nemoj ni dan da me žališ,
da, kukaš i viješ
što sam ostanuja
pustod(*pustinjak)
siroče u boga
neuhranjen, ko od tešku boljku
ko tuberkulozu,
uz njuma pridruženu da imam.
jer boles’ se ne krije…
Još te snimam…
Još te šacujem,
ko tvoji ortaci.
A ti ič aber nemaš.
Deca ti već golema
priporasnuli đaci.
Kad torbe, cegeri, zembilji
iz ruke, isfrljim, bacim.
Ti mi bar pomogni
da se pridignem,
dok mi se niz grbinu
spušća jeza
i polagačke
pridizam, k’o konjče
kraci!
Dušan Dojčinović
