LESKOVAC – Svako ima sećanje, na detinjstvo, posebno na oca, a ova fotografija iz sedamdesetih, prošloga veka je kada je bila zima, a zubato sunce, izmamilo u šetnju, mog oca i mene u mom sokaku.
Tarabe iz komšijske avlije se naherile, kao zlatni zubi, božićnog svirača, koji, na harmonici, i pored najtužnijih osećanja, pred portom nakon krštenja, zasvira jednu pesmu na radost, „Na Uskrs sam se rodila džanum, na Đurđevdan se krstila“…
Oran za šetnju, obučen, do zuba, od brižne majčice, u šal, kapu, debele štofane pantalone, i kožne cipele i moj tatica me drži za ručicu. Jedno je sigurno, bio sam lepo i vaspitano dete, koji se svima javi i kaže bar „Dobar dan“.
Kako kud i gde, ali je, bilo to dobro vreme, kada su komšije komunicirale, čestitale jedno drugom blagdane i praznike, i kada je sve bilo nekako, čini mi se, bezbrižnije nego sada.
Dušan Dojčinović
