- У четвртак, другог септембра 2021. године, у вечерњим сатима, угасио се живот професора српског језика и књижевности у Металној и Пољопривредној средњој школи у Лесковцу – ЈОВИЦЕ ГРУЈИЋА, познатијег као ПРОФЕСОР БАТА.
- Јовица Грујић, рођен је 16. септембра 1949. године у Доњем Коњувцу код Бојника. Осмогодишњу школу и Гимназију завршио је у Лесковцу. Дипломирао је, у првој половини седамдесетих година, на Филолошком факултету у Скопљу, група: Историја књижевности народа СФРЈ са српскохрватским језиком.
- После отслужења војног рока, као млади професор српскохрватског језика и књижевности, засновао је радни однос у средњој Металној школи, из које је, касније, прешао у средњој Пољопривредној школи у Лесковцу.
- Упоредо, из сталног радног односа, више година, држао је наставу курсистима полазницима дактилографског курса, на Радничком универзитету у Лесковцу. Поред дактилографије, курсисти су стицали неопходна знања из граматике и правописа, неопходна за посао дактилографа.
- Генолошко стабло Грујића потиче из Херцеговине. Када су Турци протерани са ових простора у Другом српско-турском рату, на „празаном“ простору Топлице, Пусте Реке и Јабланице насељено је више хиљада породица из Херцеговине, Црне Горе, Шоплука и других крајева. Међу досељеницима, у Коњувцу, са породицом, доселио се Јовицин предак Груја, по коме ће се, касније, наследници презивати.
- Сви Јовицини преци, генетски рођени као борци за „слободу свету“, учествовали су у ослободилачким ратовима и дали више жтрава. Тако му је и отац био официр ФНРЈ. Почетком педесетих година, када је означен као „информбировац“, смењен са дужности и убрзо пензионисан. Силом прилика, из места службовања, породица Грујић враћа се у Лесковац.
- Они који познају професора Грујића, кажу да се је за време професоровања борио да сваки ученик стекне што више знања, да што мање има поноваца, да што пре дипломирају и запосле се, да нису на улици као дискриминисани и социјални случајеви. Да, због слабе оцене из његовог предмета, ниједан ученик није понављао. А, у оно време, због једне и две слабе оцене, непоправљене у августу, понављало се итекако.
- Осим харизме и умећа излагања у настави, и више пријатељског односа према ученицима, ученици су га обожавали и волели као наставника васпитача и педагога.
- „Оца, отац Бата је волео да путује, па је пропутовао целу Европу, стекао је доста својих пријатеља. Волео да се дружи са људима, имао је доста пријатеља. У Лесковацу је имао репутацију једног сналажљивог . часног, паметног, образованог, начитаног , поштеног човека , који је свакоме излазио у сусрет. Бавио се и спортом: дизањем тегова и боксом.“ – каже његова старија ћерка.
- После дужег радног односа, професора Бату стиже невоља. Као последица дијабетиса, након тешке операцоје ноге, одлази у инвалидску пензију 2011. године. И у депресивном стању, живот је испуњавао кретањем и комуницирањем са људима, читањем и другим активностима. Услед дијабетиса, отказују му и функције бубрега, те због тешке болести нефропатије морао је сваког другог дана да проведе 4-5 сати на апарату за дијализу.
- С обзиром на опште стање у земљи и свету, био је скептичан, нарочито за будућност деце. Био је свестан и тежине болести која га је све више везивала за постељу, али имао је јаку вољу да живи, борио се свесно, до смртног часа, на одељењу нефропатије лесковачке болнице.
- Сахрањен је на породичној парцели на Светоилијском гробљу. Од Професора Бате опростио се велики број његови рођака, комшија, пријатеља, бивших ученика… Иза Бате, осим супруге, остале су неутешне и две ћерке и двоје унучади. Последњи њихов поздрав: „Заувек ћеш живети у нашим срцима. Нека ти господ Бог подари рајска насеља.“
Аутор: мр Перица Пешић
