ДАНАС је у Лесковцу сахрањен познати лесковачки књижевник Михајло Дојчиновић (Брод, 1934, Лесковац, 2021), члан Удружења књижевника Србије, један од најталентованијих писаца, који је учествовао у оснивању Удружења писаца Лесковца и часописа Помак.
- О његовом раду Д. Коцић објавио је више прилога, а заступљен је и у Коцићевим студијама „Лесковачки писци-трагови и трагања“ и Лесковачки писци – библиографије и коментари“.
- МИХАЈЛО ДОЈЧИНОВИЋ (Брод, Црна Трава, 29. IX 1934). Основну школу учио је у Броду и Предејану, а гимназију је похађао у Лесковцу, Чачку и Шапцу. У Новом Саду је завршио средњу медицинску, а у Београду Вишу медицинску школу. Студирао је филозофију у Београду и Скопљу. Правни факултет завршио је у Нишу. Као средњошколац, у Шапцу и Новом Саду привлачи пажњу књижевне јавности. Његов књижевни рад заступљен је у заједничким збиркама: Песмопис (Лесковац 1977), Глубочица између обала (КК Глубочица, Лесковац 1986, 1988, 2003 и 2004) и Збирци радова лесковачких писаца (Удружење писаца општине Лесковац, Лесковац 1988). Песме су му превођене на француски и македонски, а приче на руски језик. У раду књижвних клуба био је ангажован као члан Управног одбора КК „Светислав Вуловић“ у Лесковцу, члан Управног одбора и председник КК „Глубочица“, члан Управног одбора Удружења писаца општине Лесковац и члан редакције листа за књижевност, уметност и културу Помак. Од значајних књижевних награда треба поменути Октобарску награду Лесковца и Златну значку КПЗ Србије.[1]
- КЊИЖЕВНИ РАД – Дојчиновић је објавио следеће књиге песама: Сунчева река (Социјален борец, Битољ 1971), Звездане кише (Просвета, Ниш 1974), Шапат бреза (Културни центар Лесковац 1977), Заустављено време (Литера, Ниш 1979), Вертикале (Нова просвета, Београд 1988), Помоћни зов (Књижевни клуб Глубочица, Лесковац 1991), Одбегле тишине (Књижевни клуб Глубочица, Лесковац 1994), Љубав на мрављи поглед (Удружење писаца општине Лесковца 1998), Уштапове шуме (Филекс, Лесковац 2004) и Додири (Филекс, Лесковац 2006). Објавио је збирку прича за децу и младе Венац од звезда (Удружење писаца општине Лесковац 2004), и романе Требежина (Филекс, Лесковац 2008) и Мртвица (Филекс, Лесквац 2011).[2]
- Михајло В. Дојчиновић је песник који је своју присутност у поезији потврдио са седам збирки песама. Овај песник је од почетка бављења поезијом изабрао сажет песнички израз, онај чија су изворишта у поезији Момчило Настасијевић и Васко Попа. Поезија овог песника окренута је човеку и животу, дакле оној непоновљивој и божанској лепоти којој нема прамца. Отварајући се према свету, овај песник истовремено одређује свој однос према њему и однос света према оним загонеткама које би песник да разреши и осмисли.
- Песник је свестан да му је суђено да дели судбину свог народа и отуда чини покушаје да јасније дефинише координате оних веза којима су људи крвно везани за постојбину.
- Посебно ваља указати на слојевитост поезије Михајла В. Дојчиновића. Покаткад осетимо у његовим стиховима и благу печалбарску тугу и сету, ону коју је понео од детињства из црнотравских успаванки. Каткод се овај песник окрећепрошлост, он то чини једино из разлога да боље протумачи стварност, јер тешка је и неописива грешка заборавити корене.[3]
- Михајло Дојчиновић у свакој својој збирци задржава језик и ток и остварује поезију препознатљивог сензибилитета и лирског штимунга у коме се мисаона нит провлачи једним снажним током, али и садржи нове акценте и нове валере. Он је у збирци Уштапове шуме препознатљив али и на известан начин нов. Он је благо замишљен, увек отворен према доживљају, али и склон необичним језичким склоповима, ствара углавном лирске минијатуре које се одмах не отварају поимању и које захтевају пажљиву сарадњу читаоца, изазивајући асоцијације на дубоко запретене доживљаје и осећања.
- У овој збирци Уштапове шуме, чији и сам наслов изазива различите асоцијације и позива на размишљање, Дојчиновић је нешто отворенији, ако се тако може рећи, према читаоцу и сам открива смисао и дубоке токове своје песме, али ипак углавном остаје у оним пределима духа, сензибилитета и осећања која су га карактерисала и раније.[4]
- Збирка Уштапове шуме, девета у низу Дојчиновићевих песничких књига, садржи 63 песме испеване у потпуно слободном стиху.[5]
- Ако је наслов збирке срж смисла целине, онда су Уштапове шуме срећно изабрани наслов, јер ова, на први поглед, загонетна синтагма озрачује целу збирку, дајући песмама које је чине кохезивно својство. Уштап, пун месец, и шума имају мноштво симболичких значења и буде различите асоцијације. Упућују, најпре, на песников додир са природом, на његову блиску везаност за њене феномене кроз чије испреплетане слике и спрегове он одгонета свет и суштину човековог постојања. Дојчиновићеви стихови купају се у сјају ,,тек запаљених уштапових шума’’, разиграни су облаци, зоре, брзаци, птице, макови, разиграно је ,,око дана’’, кише су раскалашне, ветрови пребрзи, врлетни, кршни; таласају ,,златне влати траве’’, обале су зажарене, планине раскошне, крв узаврела; у располућеном дану царује биље, горобиље – руже, булке, јаглике, маслачак, ђурђевак, божури, траве. Царују и зоре, кад се дан буди, зоре плаве, заплавеле, запаљене, ужарене, заискрене, седефасте, зоре потопа, пропланци зора. Песник ,,Уштапованих шума’’ осећа природу живом, динамичном, доживљава је као непресушну животну радост.
- Природу, испуњену сјајем и мирисима, Дојчиновић слика разним бојама, али превлађујућа боја његовог лирског универзума је бела. Бели су облаци, галебови, облуци, беле су брезе, руже, реке, голубице, лабудице’’ (на прсима белих лабудова љуљашка усамљеног месеца), беле су белине. Доминација белог има очито сврху да се призори сјаја и светлости јаче нагласе у збирци.
- У песмама Михајла Дојчиновића приметно место добија небески свод, уз месец, и звезде, тако да песник проширује свој доживљај природе на целу васиону. Плутају, у стиховима, космосом звезде захуктале, заблуделе (,,сјајне кугле неба’’) ,,разлама се запаљено небо’’, ,,са неба силазе громови’’, ,,камен двори сунцем потопљени’’, ,,на разиграним жицама пукотине сунца’’.
- Кроз бројне метафоре и персонификације васиона се оживљава, постаје блиска, уплива се у земне ствари (,,Залудела сазвежђа/ нестају у бури недогледа/ и уплићу душу/ у непознате ветрове’’). Успоставља се нераскидива веза, бришу се границе између небеског и земаљског. Тако се у Дојчиновићевим песмама смењују и преплићу светлост и тама, као два вида самог живота, сатканог од среће и несреће, радости и туге. Јарки, пак, призори природе, од којих су саздани песникови стихови, оквир су за његове лирске рефлексије о судару два животна принцима, о времену, вечности, пролазности, смислу живљења.
- Збирка Уштапове шуме, сликовита и мисаона, приказује Михајла Дојчиновића као песника особеног стваралачког формата. Мада стилски-језички сва у модерној фактури, Дојчиновићева песма изненади нас и неким елементима романтичарске експресије, наговештајем тихе клонулости и стрепње, страсти трајања и повргавања страсти у самој клици, у стрмљењу ка вишем избављењу. Песник је час брижни пастир тужних успомена које раздиру душу, час себар изгубљен усред свог завичаја, скамењен, нестао ,,у вучјем гласу’’ у самоћама које ,,другују по трагу несна’’. И тако се у бескрај пред нама одвијају секвенце сна и јаве, ти покидани делови филмске траке, једног осећања’’.[6]
- Дојчиновић отвара врата живој поезији рефлексивним тоном лирике, његов језик чини литературу, облик песме, изворишта подстицања на размишљање. Поетска реч у доброј спрези са рефлексивним, са животом из којег извире инспирација’’.[7]
- Песник Михајло В. Дојчиновић, познат је широј читалачкој публици, јер поодавно објављује песме у многим листовима и часописима. У збирци ,,Одбегле тишине’’ опевају се разноврсни трептаји немирне људске душе. А песник све то повезује са кретањима у васиони. Све је уперено против застоја и тишине.[8]
- Мртвица је други по реду роман истакнутог српског књижевника Михајла Дојчиновића.У њему се Дојчиновић, после првог романа Требежина, и надовезујући се на њега, предаје евокацији давно прохујалих времена испуњених вековном борбом народа црнотравског краја за слободу.[9]
- Слично поступку који примењује у Требежини, писац овде испреда причу поштујући историјске догађаје и ослањајући се на релативна документа,записе и предања, али минули стварност дочарава кроз вешто срочене дијалоге и описе којима повезује нити романа састављеног од низа испреплетаних повести и људских осбина у временском распону дужем од једног столећа, од деведесетих година 19.века до краја Другог светског рата.
- Роман је широка, епска слика народних буна и устанака, неугасивих тежњи Црнотравац да опстану, да се избаве из канџи окрутних завојевача, турских и бугарских. То је потресна драма о житељима овог дела југоистичне Србије изложених покољима и нечувеним зверстивима. Мртвица, која је, као и Требежина, стратиште, губилиште, место свирепих злоћина, у роману постаје симбол страдалништва једног народа, али и отпора његовом затирању.
[1] Михајло Дојчиновић, Мртвица, „Филекс“, Лесковац 2011, стр.120.
[2] Михајло Дојчиновић, Мртвица, „Филекс“, Лесковац 2011, стр. 120.
[3] Др Славољуб Обрадовић, „Траг у времену“, Зборник радова лесковачких писаца, „Удружење писаца Лесковца“, Лесковац 1998, стр. 13.
[4] Н. Тимченка, рецензија, Уштапове шуме, Лесковац 2004.
[5] Др Душан Јањић, „У знаку светлости и тајанства“, Помак, 29/30, јануар-јун 2005, стр. 24-25.
[6] Зоран Чановић, „Самоћа и лелек душе“, приказ, Лексикон писаца лесковачког краја, стр. 33.
[7] Станкo Ђорђевић, „Звездана зрења укључалих немира“, Лексикон писаца лесковачког краја, стр. 34.
[8] Проф. др Момчила Златановића и проф. др Тихомира Петровића, „Одбегле тишине трептај душе“, Лексикон писаца лесковачког краја, стр. 35.
[9] Проф. др Душан Јањић, рецензија, Мртвица, роман Михајла Дојчиновића, Михајло Дојчиновић, Мртвица, „Филекс“, Лесковац 2011, стр. 119.
