Из града текстила,“Српског Манчестера“, из града Лесковца у којем је рукомет најуспешнији спорт, у легенде одлази Петар Вељковић, популарни Пера Бенедек (1941-2021).
- Лесковац је изгубио великог човека, привредника, спортског радника, поносног Лесковчанина и Србина. Одлази легендарни директор недостигнутог гиганта југословенске и српске текстилне индустрије, Комбината „Летекс“ у којем се производио „најубав штоф на цел свет“.
- Град на Ветерници остаје без једног од најутицајнијих рукометних функцинера и рукометних ветерана, који је у најтежем периоду најбољег клуба у граду, као председник поставио темеље клубу који је последњих година и највећи спортски ауторитет на југу Србије. За понос и памћење је несебично ангажовање популарног Пере Бенедека, у функцији председника Управног одбора Радио Лесковца, у времену када је ова радио станица била међу водећима у радио дифузном систему Србије. Сведочим, као тадашњи директор, да није пропустио дан да упркос великим обавезама у Летексу, сврати и из прве руке чује за радости и проблеме најстаријег радија на југу Србије.
- Преко пута радија, у елитном ресторану „Кондир“, са новинарима и најближим сарадницима, прославио је прву „Златну кошуту“ у историји лесковачке текстилне индустрије, добијену на Међународном сајму моде у Београду. Поштовали смо се и искрено волели, јер су нам породице живеле у истом сокачету, једна преко пута друге. Ословљавали смо се, „по лесковачки“ са буразеру, што јесте одраз сјајних односа породица Стаменковић и Вељковић. Били смо баш браћа по млеку наших мајки, наше Мире и његове Настасије, које су у време окупације родиле и дојиле мог рођеног брата Момчила (фебруар, 1941) и мог буразера Петра (април, 1941). Не треба подсећати како су мајке уз сирене немачких „штука“ често остајале без млека за тек новорођене дечаке. Верујем да то јесте објашњење за све оне који су годинама били сведоци наших топлих сусрета, поштовања, дружења, разговора, али и поздрављања: уместо руковања, обавезно би се братски загрлили.
- Пре него што је започео последњу битку, дан пре него што га је на моје очи возило хитне помоћи пребацило до болнице, темељно смо у кафићу „Недођија“ разматрали реалне могућности да његова мезимица и спортски понос Србије, пливачица Нина Станисављевић, свој пливачки максимум достигне и наступом за три године на Олимпијади у Паризу потврди најбољим резултатом у историји лесковачког спорта и пливања. Закључили смо како Нину ништа неће спречити да се окити једном од медаља и већ планирали како ћемо то прославити. Нажалост, од двојице „матораца“ који јој од срца желе сву срећу овога света, остајем сам. Мада убеђен, како ће многи са неког „вишег места“ пажљиво пратити медијске информације о успесима српског и светског пливања.
- Хвала ти буразеру за сате и године искреног пријатељства, дружења и непомућене братске љубави. Хвала ти што си генерацијама које су расле и школовале се у породицама текстилних радника (из једне такве сам и ја), оставио да се поносимо лесковачким текстилним гигантом Летексом. Хвала ти и у име бројних генерација спортиста које се кроз донације и спонзорство помагао, посебно рукометаша. Хвала ти што је Лесковац и данас међу водећим рукометним центрима.
- Била је велика часта бити твој пријатељ и сарадник. Збогом поштовани пријатељу и вољени буразеру, збогом господине у елегенатним оделима са обавезном краватом. Сигуран сам да се тек тако не одлази од оних који те воле. Зато молим Господа да ти подари место у рајском насељу, које си по свему заслужио.
