ЛЕСКОВАЦ – Ово је прво поглавље романа Данила Коцића „Светионик“. Мото: Живот је превише важан, /а да би био схваћен преозбиљно (ирска изрека)
I
Повремена скитница. Говориш себи. Не сећаш се када си први пут осетио страх. Али, знаш да те пратио као подивљала зверка. Памтио само неке дане. Најмање срећна јутра. Разумео свој живот као поруку да стихове великих песника не треба тумачити!
Био је то твој став од када си написао прву песму. Знао да није најбоља, али си је волео. У песми тражио сродну душу спаса. И повремено налазио. Балови те ниси занимали. Они су само за господу. То ниси постао када је било важно. Твој стални дом и теби није био познат. Мењао си адресе још у средњој школи. На студијама још више! Много читао и лако памтио. Али, био си без идеја о својој будућности. Постоји другачија реалност од свакодневља. Путоваo кроз глуве године живота. Ниси се чиниле изгубљеним. Научио да будеш сам и када ниси! Схватио да усамљеност може да буде лековита. Тада нормално разговараш и читаш добру лектири. Довољно да дан добије боју незаборавног тренутка. Био креативан када је било најпотребније. Опомене те дозивале повремено. Веровао им, јер си био убеђен да нису лажне. Путовање на крају ноћи нису била досадна.
У младости, ниси се бојао смрти. Можда, само повремено. Када си први пут видео шта она доноси. Живот ти је понекад био препун апсурда. Зато си повремено осећао кривицу у себи и око себе. Желео за тренутак да се вратиш у детињство. Да будеш срећан у сиромаштву. Водио белешке својих успомена. Оне су те спашавале заборава и суноврата. Сусретао повремено алкохолисане, дрогиране путнике. И бојао да и твоја сенка не добије одвратни мирис.
Ниси имао неуредни студентски живот. Био је само сиромашан. Спасило те да не залуташ странпутицом. Сумњиви су ти били дрогирани певачи. И њихова музика која је тровала околину. Долазила је са оне стране света где залази сунце. Тражио и налазио оно што те одушевљавало. Повремено!
Опомене те трезнила од поразног свакодневља. Некада се најважније ствари догађају у истом дану. И рођендани. И венчања. И смрт. За боемски живот сазнао си касније. Тада то више није ни било важно. Повремена путовања те трезнила од сивила дана.
Највећи део живота провео учећи уз снове. Презирао малограђанштину. Ниси знао за луксуз. Научио да живиш као твоји сељаци. Ћутао, ћутао, ћутао због времена у коме си живео. Само си повремено говорио – кроз гласове тишине.
Заљубио се као гимназијалац – на први поглед. Друге, од тада те нису интересовале. Неки су успомене одлазиле у смрт као у шетњу. Можда ће и твоја таква бити. Кафане, само ти повремено биле други дом. Када си био изгубљен случај. Тада се надигравао без речи. Ти и ти! Свака изговорена мисао била би сувишна. Свако нови дан био је стари. И свака прича понављала се као да је непозната.
Између живота и писања граница је била непровод. Покушавао си да речима удахнеш живот. У томе си био на почетку сна. И то је успех. Биографију си претварао у непрочитану метафору.
Повремено си спавао гледајући звездано небо. Копирао сопствена искуства. И повремено због тога побољевао. Углавном безуспешно. Био си здрав дуже од деценије. У смрт си веровао због уверења. Понекад је лековитија од живота.
Готово без изузетака, схватао си људе погрешно. Три пута за редом! Разумео си несхваћено: жив си, јер си грешан! Одједном си решио да више не пишеш. Прочитао границу свога талента. Други су мислили другачије, али те није занимало. Сада си покушао да будеш део ловаца снова. Без писања. Без дневника. И без речи!
Највише си научио посматрајући себе. Друге, друге и друге. И реку! То је изазов живота. Речи су нешто друго. На мапи света гледао далеке крајеве. И маштао о другима који имају такође своје снове. Тада су пристизали само дивни одломци трајања.
Повремено добијао праве шансе. Нарочито на испитима. Важно је било да будеш добар, сада и никада више! Можда једино још једном. И на крају последњи пут. Научио од старијих, када долази крај. Ако се на време оде, дуже се памти. Тако се ствара слика о властитој реалности.
Порази су те само подсећали да мораш бити бољи. Тако је и било. Угледао на боље. И од бољих, има бољих. Да није тога, не би било такмичења. Упамтио да тај редослед није вечити. И то је нада да ће увек бити боље. Порази те научили да не будеш увек тужан и сам. Ниси све приче за ово време. Нису ни све књиге за ово трајање. И нису сва умирања за ово доба године!
По изразима лица мерио си снагу написане речи. И у чему је мисленица апсурда самоће. Ту загонетку никада до краја ниси одгонетнуо. Заокупљала те као нерешени ребус у новинама. Изгубио смисао за детаље. Сматрао да нису важни. За сликаре је, касније си разумео, то украсница. Детаљ. По томе се препознају велики уметници. Твој рукопис био је нечитак, стил за памћење. Тешки речници били ти страни. Као да су доносили трајне ожиљке.
На свечани начин обележавао и своје неуспехе. Признавао пријатељима да су те опаметили. Док си писао, противио се смрти. После њеног доласка, неко ће прочитати бар редак. Та сенка живота бранила те од сунчанице. Ишао си само на изабране литерарне вечери. Више волео мирисе старих хартија. Маргине на књигама сматрао дивном опоменом. Помогле ти да будеш другачији.
Бришеш сувишне речи да не би другима сметао. Шта ће ти дуге мисли када су и кратке довољне. Био си редитељ свога говора. Сузе долазиле ненајављено. Због нечега што је било. Због нечега што се дешава. И нечега што ће се, засигурно, догодити!
Радили сте заједно: ти и ти! Сада, повремено на истом послу. Писали сценарио свога трајања. Углавном половично. Нисте успевали да пронађете танане речи утехе. Можда и нису биле потребне. Можда ће доћи. И можда ће тада бити најбоље време за писање.
Биографије је лажна историја сећања. Биографија је нада. И биографија је бег од заваравања. Зато ниси писао праву биографију. Само слике које су остале из затуреног времена. Младост. Средње доба. Време јесење сете. И крај свих – крајева! Тако иде редослед сценарија. У животу. У књизи, може и другачије.
Ако кренеш од почетка, сетићеш се само нечега. Из студентских дани, душа ће ти бити рањена. Ововременско трајање није погодно за маштање. Нестало је оно што ти се чинило посебно вредним. То је та заблуда свих живота. То је сета која те гуши. И то је оправдање за неуспех.
Ниси тачно пребројао дане вредне памћења. Није их превише. Других је много, али их се не сећаш. Тешко је било почети. Знао си: ако прва реченица буде добра, успећеш! Само, не можеш да се сетиш те прве, добре реченице. Смишљаш је данима. Смишљаш је и ноћима. И не успеваш да је смислим. Зато, бојиш се да нећеш успети. Уосталом, не пишеш да би успео. Хоћеш само да запишем две-три успомене.
Најважније је изабрати праве речи. У твоме календару речника, нема их превише. Хваташ се туђих мисли. Ни ту нема наде да ћеш успети. Све је отишло у недођију. Уосталом, јављаш се из таквог предела трајања. Овде не би било тако да нису смишљали пакости. Сељаци су им веровали. И оној. И претходној власти. И овој. Вероваће и наредној. Доста су их проглашавали неверама. Због тога су платили високу цену своје вере. Када се поднапију, поново се куну Богу. Друга им вера није потребна. И славе нису заборавили. Чак и када су морали да буду трезни. Да их не би похапсили.
Ограђени ћутањем, научили су да ћуте. И када нису морали, нису чули ниједан глас. Нису се бојали нововерника него невере. Зборове су посећивали. Поздрављали нову власт, али псовали у себи. Када би они сазнали, цело село би похапсили. За све су морали да се изборе. И успели су. Нова власт је поражена.
Али, ни новој, новој власти, није било боље. Стари греси су само пребачени у нову преграду. Остало је записано: њиме и теби не треба веровати. Можда ће се то променити. Ипак, у то не верују. Једино им је сигурно да чувају своје обичаје. Да се сећају старих, макар гробови били зарасли. Намерно, да новој власти заметну траг.
Ниси од оних који су давно прележали страх. Побољеваш повремено. Толико добро да се то памти. Не бојиш се неиспричаних прича. Више те муче изговорене речи које немају смисла. Неке заборављене дане никоме нећеш описати. Ни себи, ако се будеш договорио да то почнеш.
Не кривиш себе иако си заслужио прекор. Макар властите тишине. И ненаписане праве биографије. Покушаваш да помириш оно што је било и ово данас.
Сутрашњи дан није у твојој моћи. Ниси био позван на многе свечаности. И због тога се не љутиш. Чак ти је било драго што се то догађало. Морао би да слушаш прегласну музику. И људе у новим оделима који оговарају друге. Због неиспеглане кошуље. Или кравате која није прикладна боји одела. Покушавао си у оквир сећања да сместиш три приче. О првој. О другој. И својој генерацији.
Да си знао одавно би све било лепо спаковано. Сада се мучиш како да почнеш, а да не буде лажно. То те највише погађа. Туђа. Твоја. И заједничка лаж! Баш тако.
Не говориш о туђој неистини. Твојој! И заједничкој истини која је неистинита. Тврде су ти мисли. Желиш да испиташ снагу свога гласа. И своје истине.
Ако положиш први испит, иде наставак приче. Догађала се не једном иста прича. Многи су умирали од муке – од бруке! Ниси увек имао седамдесет година. Ни педесет. Само једном осамнаест. То може бити и привилегија. Нарочито ако те памет добро служи.
Лутање ти више није у опису посла. Ни пола сата хода није довољно да се види пожељно. Неке приче одавно нису за новине. На ТВ се могу видети усред дана! Бринеш за последње дане своје тишине. Зато ти није неугодно када си потпуно сам.
Месец иза облака био је једини фењер твоје слике. Ово је последња ноћ пролећа када бројиш звезде. Или се вараш. Волео би да је тако! Са временом си на ти. То те само мало ослобађа нелагоде. Када пристигну непогоде, ниси толико интиман. Ти прелази у званичну форму: ви. Уз силну псовку, које оно не чује због грмљавине. Још нисам стигао да пребројим све године. Можда нећу ни успети.
Срећа је да је невреме – прошло! Време ти недостаје. Једина је утаха да је слично и другима. Ако у томе уопште има некакве наде. То је та твоја превара живита на који су се навикао. Лажни ауторитети. Лажне истине. И лажно пребројавање времена! Све посебно и све заједно: укратко ништавило дана.
Мисли су ти у завојима. У ранама. У несећању. Ово последње је најгоре. Тражиш најчистију сузу за нови дан. Хоћеш време и пределе да гледаш отворених очију.
Године замаглиле лепоту. Завладало је доба свеопште пометње. Овде! И тамо! И свуда! Од јуче. И данас! И сутра ће тако бити! Наслућујеш. Никада се ниси преварио у прогнозе. Бар када си оцењивао људе.
Гледао си прозоре иза којих се крило сиромаштво. Желео да будеш човек свога тла. Најважнија сећања чуваш у сликама. Језику. И несећању. Значење речи те понекад изневерило. Смисленица гласова је добила нову боју. Ниси успео увек да је препознаш на прави начин. На софру си стављао само познате фразе. Да би умирио своју савест. Туђу, такође. И савест свих савести! Али, знао си да је то немогуће.
Између тебе и тебе није увек знак једнакости. Када те наљуте, не препознајеш своје поразе. И победе су ти далеко. Тада си други човек: из сенке своје сенке! Знаш да ће овога маја у твоме завичају замирисати. Биће то најлепши мирис свеже покошене детелине. Где год да си био, носио си га у себи. Када је претило да будеш поражен, допловио је. Као лек од најтеже болести која се шири ненадано. Као шумски пожар усред лета. Или хладноћа усред храпаве зиме.
Повремено си лагао: био, дакле, искрен ако можеш да оцењујеш поруку својих речи. Изговорених! Затурених! И наслућених! Неке ниси могао ни да предвидиш. Неразумни за твоје рањено тело. И оглувели због прегласне музике. Као да си на вашару крај старе цркве. Покрај реке. И у шуми згодној за склањање. Чини се да је све близу. Далеко – близу. Само да пређеш мост преко набујале реке. Са друге стране обале. Недостаје ситница: нема чак ни брвна! Вода надолази.
Више оно далеко није – близу. Невреме је све опасније. Потрошио си најважније одлуке. Бар привремено. За сва времена. Помогни себи. И ономе ко бежи. И ономе који трчи за њим. Док ти лењо долазе мисли. У сумрак дана који нећеш памтити. Ништа значајно се није догодило. Боље, него да је обележено ожиљцима.
У учмалом селу само се умире. Рађања су реткост. Као премија на лутрији. Постао си подстанар свога сећања. И свога садашњег дана. Нећеш стићи да допишеш заборављени рукопис. Због руку које дрхте. Несталог памћења. И сазнања да то и нема некаквог смисла! Уобразио се од сопствене стварности. Умислио да си некоме важан. Кад сазнаш да није тако, заћутиш. Тако ти неизговорена реч постаје једини лек.
Најважније од свега је где си сада. У месту носталгије и повратка у прошлост. Ту си упознао богатство немаштина. Уписао емоције. Своја сећања. И прве љубави. Понекад, годином све чешће, мисао ти била брза. Бржа од памети!
Од праве слике коју си хтео да створиш. И праве поруке коју си намеравао да пошаљеш. Једна добра домаћа ракија није ти била довољна. Да будеш бољи него што си. Да сањаш боље него што си мислио. И уверавао себе: све што је вредно, написано је! Иако је то, говорило ти друго ти, било лажно! Ти јеси ти, али си хтео да будеш део множине. Да верујеш у неизговорену мисао. И у сумњу која те повремено дробила јер је – лажна! Нервирала те охолост. Посебно оних који су тврдили да су победници. Признавао да си сурово искрен. Да то боли. Знао си да је искреност особина наивних. Али те тешила давно изговорена реч твоје мајке: „Искреност је нешто што ћу ти дати! Када кренеш у далек свет да нас памтиш!“
Када су други хтели да те омаловаже, био си храбар. Сетио се мајчиних речи и ниси се предавао. Ниси се бојао оговарања. Презирао си ту изговорену реч. И људе који су казивали уз подругљив осмех!
Фуснотама си објашњавао неизговорено. Описивао људе и догађаје. Да се зна како је то некада било макар као неистина. Не, ниси се бојао опасних мисли о себи. Мисао није погубна док не постане глас. Док не постане реч. И док не запрети дубином и бојом гласа.
