Систем југословенског гулага „Голи оток“ је једно од најбруталнијих и најефикаснијих мера за обрачун са политичком опозицијом који је икада забележен у историји.
Бруталност Титовог система логора се не огледа толико у физичком мучењу (кога је било у изобиљу и на ком је сваки такав систем логора заснован), већ више на менталној тортури која је унижавала људскост до највећих замисливих граница.
Голи оток је значио смрт за људско достојанство!
Шта је Голи оток?
Резолуцијом Информбироа из јуна 1948. у Букурешту, Тита су остале комунистичке земље оптужиле да се приклања империјалистичким силама.
Информбиро је био политичко тело које је настало из Коминтерне, укинуте 1943. године као услов западних савезника за помоћ Стаљину током Другог светског рата и имало је за циљ ширење комунизма у свету.
Резолуцијом Информбироа из јуна 1948. године у Букурешту Тито и његова власт очекивали су сукоб са Стаљином и другим земљама Источног блока, а стизали су и позиви из Москве да се народ у Југославији побуни против Титове империјалистичке власти.
Тим поводом секретар унутрашњих послова Александр Ранковић позива свог помоћника Јова Капичића и каже:
——“Јово, имаш један посао, узми неколико људи, једнога геолога и иди у Далмацију. Има једно остврце које се зове Голи оток…“
Након извршења тог задатка, уз сугестије Моше Пијаде и Едварда Кардеља и по обуци хрватско-нацистичког полицијског стручњака из совјетског заробљеништва Јураја Шпилера, југословенски комунистички диктатор Јосип Броз Тито формира најмрачнији комунистички логор-гулаг на нашем поднебљу.
Голи оток је формиран по узору на Стаљинов систем гулага „Соловки“ (ГУЛАГ — „Главное управление исправительно-трудовых лагерей“) који је такође формиран на архипелагу острва у Оњешком заливу Белог мора, на самом северу Русије.
На месту првог Стаљиновог гулага се налазио чувени историјски Соловецки манастир, основан 1436. године, који је вековима био једна од највећих светиња руског народа. Ту је Стаљин побио бројно православно монаштво и од некадашњег руског манастира, изолованог на острву, направио први велики гулаг за кажњавање непослушних, по чијем моделу је Тито скројио и свој гулаг Голи оток.
Сам Голи оток је острвце врло ретког растиња, на ком се налази искључиво камен који нема никакву употребну вредност. Ту се налазило најстрашније мучилиште Титовог комунизма и „братства и јединства“.
Голи оток је направљен тако да буде гладијаторска арена у којој је Титова полиција Удба тј. Озна организовала међусобна мучења и убијања изгладнелих и преморених затвореника, аплаудирајући таквим спектаклима.
По узору на совјетске гулаге, Титова Удба је у систем Голог отока доводила праве убице и затворенике, најпре из Сарајевског затвора, који су као затвореници мучили, силовали и заводили ред новопридошлим политичким затвореницима.
У времену од 1948. до 1956. године кроз Голи оток је прошло око 16.000 политичких затвореника који су ту стизали без суђења и права на одбрану.
У систему логора Голи оток налазили су се и женски логор острво Свети Гргур, као и логори Угљан, затим Билећа, Столац и Рамски рит, а ту су прикључени и затвори у Пожаревцу и Старој Градишки. Након 1956. године Голи оток је претворен у обичан затвор.
Просечна старост голооточана је била 36 година, а географски највећи број затвореника је био из република Црне Горе, Србије и БиХ. Више од 80% голооточких заточеника су били етнички Срби.
Стопа смртности је била веома велика, а према сведочењима, само у једној години је умрло 260 затвореника.
Велики број умрлих је био и од епидемије тифуса 1951. године.
О узроцима смрти се није водила никаква евиденција, али је чињеница да је било и много оних који су, не могавши да издрже тортуру, сами себи одузимали живот.
На Голом отоку је било пет категорија затвореника.
У првој су били стари комунисти, шпански борци и учесници совјетске Октобарске револуције.
У другој, високи партијски функционери, а у трећој политички затвореници ниже категорије.
Четврту су чинили апсолутно невини, који нису имали никакве везе са политиком и комунизмом нити о томе било шта знали, али су осуђени на основу нечије пријаве, односно, клевете. Дешавало се да потпуно невини људи због причања вицева или неког коментара или гледања неког руског филма или писања састава у школи заврше у том најмрачнијем мучилишту.
У пету категорију су спадали затвореници које је убацивала полиција као шпијуне, а њихова улога није била позната ни иследницима.
Удба је затворенике превозила на Голи оток бродом везане у ланце и нагуране у скучене просторе као црнце из Африке у доба кад су их превозили као робове преко Атлантика.
Избацивали су их из брода тако што би затворенике зграбили за косу и за ноге и пребацивали на обалу.
Онда би кренуло пребијање као загревање, па кад добро изгазе затворенике од батина креће скидање па без одеће, онако плави, зелени од удараца свако пролази кроз шпалир као добродошлицу.
У шпалиру туку они заробљеници који су већ „ревидирани“ како би на делу доказали своју промену мишљења, док они који се још нису „ревидирали“, немају право да бију већ само пљују новопридошле уз повике: „Уа бандо“, „доле издајници“, „убијте Стаљинове слуге“, „ј… вас Стаљин“…
Шпалир је обично бројао око 2500 људи поређаних као змија и физичке последице таквог пребијања су биле веома озбиљне.
Случај новинара Милована Зеца показује да је ломљење духа почињало већ тиме што их су бивали осуђени од режима.
——“После пресуде био сам очајан. У та три дана и ноћи без сна, без апетита, без бистре свијести, осјетио сам да се цијели свијет срушио у мени“, забележено је у његовим записима.
А Зец је у Другом светском рату преживео усташке логоре Јасеновац и Стару Градишку и говорио је да је баш због те психичке компоненте иживљавања и „ревидирања“ мишљења, Голи оток био знатно тежи, а са тиме су се слагали многи бивши заточеници нацистичких концентрационих логора.
Голи оток је био замишљен тако да сваки осуђеник мора да се рехабилитује тј. „ревидира“ и почне да подржава Тита, а до тога се долазило кроз најгори вид физичке и психичке тортуре, одрицање од својих ставова, чланова фамилија, одрицања чак и од своје особности, цинкарења, и разних видова проказивања других логораша.
На Голом отоку су заточеници били изгладњивани, а најгора је била жеђ, која је константно пратила бесмислени исцрпљујући рад преношења камена са једне на другу страну острва, по најгорем сунцу и без хладовине.
Ту су била и средства мучења попут „Шпанске воде“ којом се затворенику који лежи, преко повеза на очима, носу и устима, сипа вода и таквом методом човек бива свестан да умире и спрема да призна шта год.
Или метод везивања за гениталије и вуча особе тако везане по земљи.
Или метод убацивања пацова у стомак и задњицу итд.
Један од најтежих метода је била забрана спавања, путем ког су људи довођени потпуни делиријум и халуцинације које су доводиле до многих самоубистава.
Сваки голооточанин је био принуђен да призна неки свој „грех“ против Тита, да се покаје и онда стално под тортуром да се доказује како је веран Титу и партији.
Онај ко није признавао грех или ко би се на неки начин супротставио било чему у оквиру тог система логора, био би сврставан у групу „бојкотованих“ заточеника.
Бојкотоване су обележавали црвеним тракама око ногу, шишали их ван памети да изгледају као страшила и сваки павиљон је имао обавезу да бије свако вече бојкотоване припаднике тог павиљона.
Бојкотоване су такође звали „говнарска бригада“ и терали су их да сиђу у јаму која је играла функцију септичке јаме и да остали затвореници по њима мокре и врше нужду итд. И тако све док не почну да подржавају Тита и партију и певају песмице и узвикују пароле подршке Титу.
Највеће муке на Голом отоку прошао је неревидирани затвореник народни херој Петар Комненић, кога су мучили свим средствима, а нарочито у некој рупи која је постојала на острву, коју су звали „Петрова рупа“.
Посебна категорија су били заточеници „двомоторци“ које су враћали на Голи оток након првобитног пуштања и одслужења мере безбедности боравка на Голом отоку. Двомоторце је Удба нарочито пребијала, мучила и малтретирала по повратку на Голи оток.
Голооточани су се суочавали са великим породичним проблемима јер су носили жиг „народног непријатеља“. Децу су им шиканирали, жене терали да се разведу, а остављали би их без могућства запослења и проходовања дуго година након повратка и ревидирања.
У систему гулага Голог отока се нису налазили само комунисти и стаљинисти, партизански народни хероји, шпански борци, државни званичници, већ и други знаменити људи попут сина војводе Живојина Мишића, Војислав Мишић, као и деца Драже Михаиловића, Гордана и Бранко Михаиловић. Ту су били и глумци попут Власте Велисављевића, због покушаја бекства у Америку итд.
Такав систем обрачуна са политичким противницима и било којим видом опозиције није забележен до тада у свету, а Удбине методе са Голог отока су увозили и разни други диктатори попут Садама Хусеина, Хафез ал-Асада, Муамера ел-Гадафија, Пола Пота и сл.
——“Голи оток је најмрачнија и најсрамнија појава у југословенском комунизму. Голи оток је и нешто више, нешто горе и ужасније: неслућено посртање и неслућено понижавање“—написао је Милован Ђилас.
На овом линку http://online.fliphtml5.com/dskws/wtlt/#p=1 можете наћи списак 16.101 заточеника и заточеница, који су прошли кроз систем логора на Голом отоку од 1949. до 1956. године.
На слици је призор Голог отока и шпалир добродошлице, познат и као „топли зец“ кроз кога је пролазио сваки новопридошли логораш Голог отока.
IZVOR: ISTORIJA SRBA
