Душко Трифуновић о Власотинцу и о књизи проф. Станислава Станковића “Границе призренско-тимочких говора у власотиначкоме крају“
На моју радост, редак примарак ове књиге са посветом, другоме намењен, али није коме је речено него …
од данас у мојој библиотеци.
од данас у мојој библиотеци.„Некада је на картама писало Власотинци. На географским. Сад пише Власотинце. Мој професор Јован Вуковић још онда је говорио да треба поштовати призренско- тимочки језички простор и речи које се тамо чују. То су стари обичаји. Тако су наши краљеви говорили. Тамо се поштује casus generalis ,акузатив за све: У Ниш, из Ниш! То је језички узус којим људи из тога краја знају да кажу сву своју муку и сву љубав своју-без падежи, али страсно! Треба говорити Власотинце-Власотинца-Власотинцу… Као Цетиње-Цетиња, као Jајце-Jајца; Требиње, Ужице, Врање….Лако ми је сада када све знам, а кад ми ништа не треба да бих био паметан и срећан. Једини трачак среће јавља се кад се сетим да идем у Власотинце на манифестацију у спомен учитељици Даници Горуновић Тасић, а на позив професора Станислава Станковића. Па погледај како се одвија ланац и како, погледај, улазим у Лесковац одакле се с лакоћом стиже тамо куд си пошао. У Власотинце.“
