Између економије и књижевности Наташа Димитријевић је пронашла сопствени глас. Њене приче су игра и интроспекција – борба човека у безнађу, али и тражење светлости у људској души.
Oдувек сам волела да читам – а како више пишем, постајем слободнија, опуштенија, речи саме долазе. Речи су моћне – у комуникацији, разумевању и лечењу душе. За писање је потребно да познајеш себе и да учиш цео живот – и о себи и о другима. Треба да се чита пуно, али писац треба да се бави и сам собом. Ја то чиним у тишини, ноћу. Тада размишљам о томе ко сам и проналазим се изнова – прича за Југмедиу Наташа Димитријевић, докторка економије, која последњих година све више заузима простор на књижевном небу Лесковца.
Разговарамо у кафићу са прегласном музиком, где се једва чујемо. Кафићи су места где Наташу често виђамо – овога пута испијала је кафу са супругом, својим верним и поузданим партнером и оцем две девојчице, као и са својом другарицом. Наташа тврди да има трему, али то се у њеним одговорима не примећује. Они су инспиративни – као и њена проза – мекани и са душом.
Очи
„Волим да седим и да посматрам људе. Посматрам очи – погледе загледане у себе и друге. Очи за мене имају своју причу. И не само очи, већ покрет целог тела – руке, стисак шаке, прсти… Цело тело“.
Жена крхког тела и веселог погледа, која увек држи до себе, свог става и изгледа, почела је да пише врло млада, одмах по завршеном факултету. Писала је кратке приче за „Млади репортер“, часопис Ресурс центра из Лесковца. Не зна да ли су биле квалитетне, али се сећа да су читане на локалном Радију 016.
„Била сам срећна што слушам своје приче на радију. Била сам млада и поносна“.
А онда је уследила дужа пауза – удаја, каријера, деца, кућа… Пре четири године написала је прву причу, у време короне која нас је мењала и враћала себи и свом унутрашњем свету. У међувремену је издала две збирке. У првој – „Breathless“ (Без даха) – тридесетак прича написано је у трећем лицу. Друга, „Касно је за многе, али не и за нас“, донела је колумне које су објављиване на Југмедии и које су, како каже, нека врста личне прозе.
„Пишем у трећем лицу, али никада не успевам да изађем из себе. Успевам себе да сагледавам из других углова. Када пишем, пишем углавном о себи – али као да се то дешава другоме, као да сам ја посматрач себе. Играм се, зарањам у своје дубине – у измишљене личности са мојим емоцијама. За мене је књижевност игра“.
Иако се збирке разликују по форми и стилу, њихова тема је заједничка – човек у средишту безнађа.
„Моја тема су човек и живот – паралела. Човек је у средишту – његова борба за бољи живот. Свака прича на крају има позитивну ноту и поруку да човек треба увек да се бори, све до свог краја. Међутим, не пропуштам ни контекст друштва у коме живимо – које се крњи и пропада. Пишем о ономе што видим, што мени и другима смета, што боли – а мене боли друштво у коме живимо. Боли ме да гледам људе како пате – а патимо, патимо у овом друштву. Зато што је ситуација таква каква јесте. Некада је безнађе око нас“.
Свака њена наредна прича све је лепша, богатија метафорама и атмосфером. Њени ликови, често само пролазници на улици, имају дубину – а ту дубину црпи из њихових очију, става тела и гестова. Њене реченице у причама су поетика са душом.
„Стил се гради, мења и обогаћује што се више пише. Стиче се поуздање – опушта се ум и рука. Одувек сам волела да читам, па како више пишем – постајем слободнија, опуштенија, речи саме долазе. За писање је потребно и да познајеш себе и да учиш цео живот – и о себи и о другима“.
Роман
Наташа је својевремено почела да се изражава у прози, али јој, како признаје, није ишло. Још пре него што је објавила другу збирку почела је да пише роман под називом „Игра“.
„Роман сам почела да пишем пре годину дана, али стала сам. Завршила сам први део, кренула са другим – и инспирација је одлепршала. Чекам је – доћи ће“, смешка се док прича, а по огромној, пуној сали повремено баца поглед на придошлице и урања у њихова лица.
У њеним причама, али и у роману који чека инспирацију, има љубавних – али и еротских сцена – што им даје лепоту и снагу. Наташа се на тај корак одважила после дужег премишљања.
„Пишем доста о љубави између мушкарца и жене – а та љубав често изазива патњу, неразумевање и бол (смех). У мојим причама еротика се наслућује – али у роману је има доста. У почетку ми је било непријатно – било ми је незгодно у смислу: па то ће читати сутрадан и моја деца – али сам се временом опуштала и видела да то људи прихватају на леп начин. Нисам имала критику такве врсте и онда нема предрасуда. Мислим да је то нешто здраво и природно. Не сматрам да је то само поље мушкараца за писање – нити да су они сексуалнији од нас. То је подједнако битно и за жену и за мушкарца – и лепо је и потребно“.
Душа
Занима нас када налази време за писање поред многобројних обавеза.
„Без подршке супруга било би теже – али ја имам велико разумевање. Када пишем дању, он покупи децу и изведе их у шетњу. Он воли то што радим. Ту је и моја дисциплина из детињства – али највише пишем ноћу. Ноћ за мене има посебну магију. Пишем уз џез музику. Музика ми је, такође, веома битна – она нежна и лагана, као да сам на ћилиму који лети међу звездама“.
Она није од оних писаца који сатима урањају у ликове и ситуације па када их неко прекине – забораве где
„Изађем брзо из приче, као што могу брзо да уђем. Истренирана сам – због деце која се буде ноћу, прекидају. Не смета ми. Проблем је највише инспирација када је нема – вероватно као и код свих писаца“.
Економија, бројке, табеле, завршни рачуни и лепа писана реч можда делују неспојиво – али код Наташе се укрстило.
„Тема мог доктората била је „Друштвено одговорно пословање“. То је део који се тиче пословне етике – људскости у економији – што се на први поглед не уклапа, али мени се допало. Није ме привлачило банкарство, ни капитализам. Желела сам да проучавам осетљивију страну економије. Докторирала сам пословну етику. Радећи на докторату наилазила сам на теме које се тичу људскости, мобинга, права радника на радном месту. Емоције са којима сам се сусретала преточила сам у моје приче“.
Док чека инспирацију за наставак романа, Наташа пише нове приче – и писаће, каже, све док може.
„Мислим да ћу писати док год могу – све више и више. Све сам отворенија, искренија и самопоузданија.“
Ипак, питамо је шта, осим патње, види лепо у људима.
„Душу. Душа је најлепша. То нам је једино остало као нешто лепо. Чини ми се да у овим тешким временима она понекад потамни – али увек нађе свој пут и неку светлост. То је код човека нешто најмоћније“.
