Анегдота o Радомиру Лукићу (њега не познају ови новокомпоновани…).
- Jедан студент права сједи у Ташмајданском парку и покушава да понови лекције из Увода у право. Прилази му старији човјек и пита га да ли је слободно да сједне.
С обзиром да има још много тога да понови студент се много и не обазире на човјека који упорно покушава да започне разговор. - Како не би испао непристојан према њему, студент невољно одговара на питања. Разговор се зауставља на књизи коју чита и на томе да ли му је тежак испит, и тако креће да се жали на предмет, на књигу, а највише на аутора, професора Лукића.
- Човјеку буде помало жао, па се понуди да помогне и момка преслиша материју, пошто је и он некада био студент, па „зна које су то муке“. На крају преслишавања пензионер прекида студента: ,,Хвала вам колега, то ће бити довољно, дајте ми индекс. Ја сам Радомир Лукић“.
- Рођен је 1914. као Радомир Антонијевић у скромној сељачкој породици, а презиме Лукић је добио „на дар“ од дједа Луке који га је подигао након што су му врло млади отац и мајка преминули почетком I светског рата.
Отац одмах по његовом рођењу од тифуса, а мајка од туберкулозе, када је Радомир имао свега 2,5 године. - Већ у првом разреду је показао посвећеност и интересовање за науку, на шта је одмах указао његов учитељ, упутивши препоруке Радомировом дједу за даље школовање.
Дјед није био одушевљен, што због тешке материјалне ситуације, што због жеље да унука сачува поред себе, но ипак се сложио. Од унука је добио обећање да га неће изневјерити нити заборавити своје корјене. - Радомир је због недостатка новца на Правни факултет долазио само на испите. Дипломирао је 1937. године и касније постао редовни професор, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социологију права, написао је први домаћи уџбеник социлогије и постао члан Српске академије наука и умјетности.
- На Правном факултету се додјељују награде са његовим именом, а највећи амфитеатар носи назив по њему. Осим тога, остао је упамћен по многобројним досјеткама и анегдотама, попут оне са почетка текста.
- Да није заборавио обећање дједу показао је и на одбрани дисертације 1939. на париској Сорбони када се пред комисијом појавио у српској, шумадијској ношњи, и упитао их: Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?
