Како је Лесковац изгледао након турског освајања?
Након пада под турску власт Лесковац постаје касаба и седиште нахије Дубочице као и седиште кадије (судије). О Лесковцу под влашћу Турака знамо захваљујући турским пореским списима Тапу тефтерима. По тефтеру из 1516. године град је имао 121 муслиманску кућу и 62 хришћанске куће, а вероватни број становника се кретао око 1000. У овом периоду у Лесковцу је постојало пет махала, три турске и две хришћанске.Турци су највероватније после освајања Лесковца почели да насељавају леву обалу Ветернице на којој се налазило хисарско подграђе јер је тај крај био узвишен и оцедит. Турци су живели у махали Џамије султана Бајазита, махали мевлана Абид Челебије и махали Хасан- бега. Хришћани су живели на десној обали Ветернице у махали поп Јована која се налазила у данашњем центру града и махали Николе, сина Милошевог, која се налазила у данашњем Подворцу. По каснијем попису, из седамдесетих година XVI века, у граду је било 270 муслиманских кућа, 27 хришћанских кућа и по први пут 13 кућа Рома муслиманске вероисповести. Број становника града у том периоду је био вероватно између 1500 и 2000 становника.
TУРЦИ ОСМАНЛИЈЕ
Турци су били једно од племена које је потицало из равница Туркменистана у централној Азији. Простор на коме су живели временом је постао сушнији тако да су турска племена кренула према западу тражећи нова станишта. На свом путу сусрели су се са новом религијом, исламом, који су прихватили. У војскама муслиманских калифа досељени Турци углавном су служили као плаћеници. Једно од турских племена било је и племе Селџука које је на челу са Тугхрил- бегом успело да успостави власт на простору Персије и Ирака око 1055. године. Селџучка краљевина се ширила по Блиском истоку и Малој Азији све до појаве Монгола 1243. године. Селџуци су, поставши делом исламског света, прихватили и обавезу борбе против неверника. Владари из ове династије насељавали су на границама према хришћанским државама пограничне поглаваре који су носили титуле газија или ратника за веру. Сврха постојања тих поглавара није била само чување граница, већ се претворила у пљачкање и продирање у немуслиманске земље које су окруживале њихове поседе. После пада Селџучке државе газије су биле ослобођене обавеза према краљу, па су почеле да освајају територије за свој рачун и у једном тренутку њихове границе нису више имале контаката са немуслиманским територијама, све осим територије којом је управљао газија Ертогул, а која се налазила у самом залеђу Константинопоља. Територију којом је Ертогул владао после његове смрти наследио је његов син Осман, способни војсковођа који је искористо прилив великог броја муслимана на своју територију жељних даљих освајања хришћанских земаља.Владар Осман (1258 – 1326) потукао је Ромеје у неколико битака и тако је ударио темеље да мали погранични емират прерасте у силу која ће се простирати на три континента, велико Османско (Отоманско) царство.
Опширније: Лесковац 101, аутор Небојша Димтријевић
Nebojša Dimitrijević, direktor Narodnog muzeja: „Leskovac 101“, predgovor
