ЛЕСКОВАЦ – Ускоро би могла да падне прва клапа дуго најављиваног филма о златном добу, економског развоја Лесковца, између два светска рата, јер је Градско веће дало зелено светло потписивању уговора о сарадњи града Лесковца и продуцентске куће „Ле филм’’ на снимању филма и тв серије ‘’Златно доба српског Манчестера’’.
Како јавља сајт „Дневник југа“, у протеклих неколико година објављена је монографија, приређена изложба фотографија и снимљен документарни филм. Почетак снимања играног филма и серије више пута је одлаган, иако су средства за реализацију обезбеђена. Део ће финансирати Филмски центар Србије, а град је продуцентској кући ‘’Intermedia Network’’већ платио 100.000 евра за овај посао.
Читав пројекат су пратиле и бројне контроверзе , нагађања о локацијама на којима ће се снимати, глумачкој екипи и осталим детаљима. Оно што је извесно, а о чему говори уговор са којим се сложило Градско веће, јесте да се договори и припреме за почетак снимања приводе крају.
Биће то, како се наводи, уметнички, филмски и друштвени споменик подухватима и људима који су их предузимали, у епохи која је за Лесковац и Србију представљала борбу за модернизацију и прилагођавање историјским потребама времена. То је и одговор на питање ко су и од каквог материјала Лесковчани, који су заосталу касабу, претворили у најпросперитетнији град на југоистоку Европе.
СИНОПСИС ЦЕЛОВЕЧЕРЊЕГ ИГРАНОГ ФИЛМА
Пошто је Аустро-Угарска објавила рат Србији, у српску војску одлазе и двојица младих побратима из Лесковца, Цоне и Дине. Не много пре тога, Цоне је од свог газде Живка, испросио руку ћерке Зорке, а Дине помагао својој породици у вођењу скромног биоскопа у кафани „Париз“. Сад обојица остављају пређашње животе и одлазе у Велики рат.
Четири године касније, у Лесковац се враћа Дине. Како се о Цонету већ годинама ништа не зна, Зорка се недавно верила са Аћимом Прокићем, Нишлијом, способним и углађеним трговцем, који својим иметком може да покрије дугове Зоркиног оца Живка, од када му је у пожару изгорела магаза. Под притиском Прокића, али и Зоркине породице, организује се сахрана несталог Цонета, на којој се у земљу полаже празан ковчег, а од Цонета опраштају и Зорка и његов побратим.
Дине у Лесковцу покушава да оживи и модернизује биоскоп, при чему мора да се носи са публиком која тражи свеже филмове, али и са својим оцем Трајком, штедљивим кафеџијом, који мисли да се биоскопа не може живети.
Кад неко време после сахране, Дине оде на Цонетов гроб, тамо ће се неочекивано сусрести са „покојником“ – Цоне се управо вратио у Лесковац, дошао да мајци запали свећу и на гробљу запањен затекао крст са својим именом. Дине му објашњава да се Зорка верила са Прокићем, а Цоне побратиму открива своју ратну причу – преживео је потапање британског брода и од тешких повреда и амнезије опоравио се у болници у Енглеској, где је потом од једног ратног друга изучио и ткачки занат.
Већ сутрадан, Цоне у пратњи Динета одлази у посету Зорки, те њеног оца Живка подсећа да му је пре рата обећана Зоркина рука. Живко му одлучно одговори да је то било док је био жив, а „ено га сад сарањен на гробље“. Он одлази разочаран, али Динету ипак открива да од Зорке не намерава да одустане, и да планира да се обогати.
И док Дине полако успева да свој биоскоп модернизује, и да својеврсним уличним перформансима у њега привуче публику, те да потом и сними и прикаже прве лесковачке краткометражне документарце, Цонету у међувремену помоћ нуди газда Мита, који има на располагању и новац, и везе са другим лесковачким газдама; он осећа да се Аћим Прокић богати на њихову штету и сад жели да помогне младом и енергичном Цонету, у намери да у Лесковцу направи модерну фабрику текстила, те да варош на Хисару претвори у „српски Манчестер“.
Да би у томе успели, Цоне треба да одважну групу младих Лесковчана поведе преко бугарске границе, где би откупили пропалу тамошњу фабрику и кришом је пренели преко границе до Лесковца. Целу акцију при томе морају извести у потпуној тајности – сваки њихов покрет прати Аћим Прокић, који надметање са газда Митом и Цонетом схвата и као борбу за Зорку.
Цоне са својом групом одлази преко границе. У ноћном мраку, умало да грешком падну у руке бугарских граничара – спашава их чињеница да препознају граничаре, који су Велики рат, уместо на фронту, провели у лесковачком куплерају. Потом успевају да у деловима пренесу фабрику у Лесковац. Мита и друге лесковачке газде улажу новац и Дине је ускоро у прилици да сними отварање модерне фабрике текстила у Лесковцу. И кад изгледа да је Цоне на прагу великог и пословног и животног успеха, фабрика неочекивано изгори у пожару. Цонета хапсе под лажном оптужбом за превару и изазивање пожара, а Динетов отац, који је у фабрику уложио велики новац, умире не успевајући да сину открије где је сакрио остатак своје уштеђевине.
Превара се открије, Цонета пуштају из затвора, али изгледа да више ништа не може да спаси идеју о „српском Манчестеру“, пошто су Мита и лесковачке газде остале без средстава, која би могли да уложе у обнављање изгореле фабрике. У међувремену, Аћим Прокић користи ситуацију да позајмицама задужене газде претвори у своје невољне сараднике. Онда Дине успева да нађе Трајкову заоставштину – штедљиви газда „Париза“ оставио је иза себе, поред новца потрошеног за фабрику, и много златника сакривених иза једног од зидова његова кафане. Истовремено, до Зорке стижу докази да њен вереник Аћим Прокић, не само што је преко својих нишких веза покренуо лажну оптужницу против Цонета, већ је пре тога и организовао паљење магазе њеног оца и Цонетове фабрике текстила.
Дине предлаже план, сличан једном од уличних перформанса какве је приређивао уочи премијера у свом биоскопу – уместо да се венча са Зорком, Лесковчани Прокићу организују „венчање са законом“, после чега Зорка коначно може да се врати Цонету. Уз новац који је Дине наследио од оца Трајка, Цоне поново отвара фабрику текстила.
Лесковац као „српски Манчестер“ коначно живи своје златно доба.
А онда долази нови светски рат, и исти онај Цонетов ратни друг, који га је својевремено у Енглеској научио ткачком занату, на Лесковац баца прву савезничку бомбу.
