ЛЕСКОВАЦ – Драган Радовић (Добра Вода, 1955) – Драган Радовић рођен је 1955. године у селу Добра Вода. Основну школу и гимназију завршио је у Лесковцу. Као ученик гимназије био је стални сарадник Дома пионира од његовог отварања 1973. године. Завршио је Филолошки факултет у Београду. Бави се поезијом, прозом, књижевном критиком и рецитовањем. Објављивао је радове по књижевним часописима и листовима. Највише радова било је на страницама Змаја, књижевног часописа за децу. Добио је неколико награда за књижевно стваралаштво. До сада је објавио збирку песама за децу ,Добра Вода, у којој Радовић пева о детињству. Има у рукопису неколико књига. Посебно му је драга необјављена књига песама за децу Најсиромашнији краљ.[1]
Драган Радовић, професор књижевности (…) пише песме још из школских дана. Основна школа ,,Коста Стаменковић’’ издавала је средином шесдесетих година лист Хисар и он је ту објављивао, а када се његова патриотска песма о Кости Стаменковићу нашла на првој страни, био је пресрећан.[2]
Потом, у Гимназији, књижевност му је предавао чувени професор и песник Бора Здравковић. Од њега сам научио, каже Радовић, песничку школу живота. Већ у првом разреду, 1970. године, добио сам прву награду на школском конкурсу и почео да сарађујем у часопису ,,Ми’’, чији је први број штампан 1970. године, за Дан школе. Прве есеје и приказе објавио сам у том часопису, писао сам о свом другу, песнику Воји Истатковићу. Током студија објављивао је песме у Књижевној речи, Студенту, часопису Филолошког факултета Знак. По завршетку студија, Радовић долази у Лесковац, у Народну библиотеку са основним задатком да популарише књигу. Уз помоћ библиотекара организовао је стотинак књижевним сусрета годишње како у матичној библиотеци, тако и у истуреним одељењима и школама у најудаљенијим местима у општини.
Свих протеклих година пише и објављује у Градини, Нашем стварању, Помаку и другим листовима и часописима. Неке су му песме преведене на италијански језик.
Драган Радовић, опширан приказ у PDF
КЊИЖЕВНИ РАД: Добра Вода, збирка песама за децу (КК „Глубочица“ и Народна библиотека, Лесковац 1982), Купен петл (Туристичке организације Лесковца и „Филекса“, Лесковац 2013) и монографија Ћуприја над светом.
%
У савременој поезији је тушта и тма стихова који се не могу најбоље разумети и протумачити, што је врло невесело за читаоце, песнике и поезију. Драган Радовић, аутор зборке песама Добра вода[3] ни у ком случају не доводи читаоце у недоумицу. У његовој поезији нема места питању „шта је писац хтео…“
Добра вода је књига немењена највише деци. То се у првом реду види из фабуле узете из дубине дечјег света и доживљаја, ненаметљиве и неусиљене поенте. На то упућује и лакоћа којом песник уме да приђе дечјем свету и извуче из њега грађу и обради је језиком дикцијом који најбоље одговарају малом читаоцу – и да се у свему томе одржи на висини уметничког и песничког говора. Стихови Добре воде са много маште и емоције уносе животну радост и ведрину у душу детета–читаоца, а естетски доживљај који стварају по своме ефекту није тренутан ни ограничен догађај. Свака песма ове танушне књиге у читаоцу измамљује осећање ведрине и радости: лаким и лепршавим ритмом њени стихови изазивају осећање за леп израз и звук. Као права поезија проширују круг дечјих сазнања. При читању Радовићевих песама дете има непомућену илузију да се пред његовим очима одвија једно животно збивање у коме и само учествује. Песме „Добре воде“ имају личан, индивудуални нагласак и одговарају узаврелој, жедној дечјој природи. Писана маштовито, са интуицијом и опсервацијом, и смислом за детаљ и нијансу, стихови Радовићеве збирке привлаче пажњу својом лепотом. Понеки од њих чине мала ремек-дела савременог песништва. Врло успела својом ритмичком организацијом Добра вода у свему испуњава захтеве добре поезије за децу: поступност увођења у свет уметности, педагошко усмеравање дечје психе и, свакако, развијеање осећања за лепим.
У Радовићевим песмама нема смелих склопова речи, смишљених артистичких састава, али у њима има музичког у ритму стиха и размештају речи; у његовим песмама нема лепореке интерпретације, продора у ирационално, али има поетске свежине; немају савремену, урбану тематику, али имају моћ да озаре душу читаоца; немају врхунски, опсењујући квалитет, али имају снагу да уједине осећања и мисли читаоца. Готово да је тако: и оно што имају и немају, допринело је да има своје читаоце. Песник стихова: „Молим те снађи се некако/ и наћи ми негде једног малог брата,/ ја бих теби пронашао лако/ да сам, тата, ја твој тата“ обрадоваће читаоце свих узраста. Радовићева књига заслужује да стоји у истој полици са књигама познатих савремених песника.[4]
%
Збирку песама Драгана Радовића Купен петл (2013), писану у духу говора југа Србије, појавила се у издању Туристичке организације Лесковца и „Филекса“.[5]
У књизи, како стоји у наслову „Подаци од мене“, песник је записао: „Мајка ме родила на пунлетан дан у девети месец у годину иљаду деветстотина педесет и (Ахилову) пету (19. 9. 1955) у селу Доба Вода. Школувао сам се у Лесковац и Београд. Там сам завршио белосвецку књижевност на ФилОлошки факултет. Преминули рад стицао сам у културне установе по Лесковац: Боблијотеку десет године, Позориште још толко и у Културни центар еве више од десет године прођоше. Објавио сам једну малецку књигу за децу и приредио једну од Лесковац за големи. Уређувао сам лис за књижевност и уметност „Пом(п)ак“ и саг су ме турав на уређујем „Нашо стварање“.
У „Посвети“, Радовић у шаљивом тону записује: „Не се препоручује на малолетни, малоумни и малодушни. (А кој нормалан ће чита овој?)“ Збирка песама Драгана Радовића има пет поглавља: Сиротињска патка, Тристаћ на клоцне, Мушице под реп, Чорба без ич и Угасла скара. Песничка збирка Драгана Радовића објављена је у 300 примерака, а илустрована је радовима преминулог Слободана Костића – Косте, познатог писца из Лесковца. Илустрације су, иначе, преузете из Баџиних новина захваљујући његовој деци.
%
Драган Радовић, лесковачки културни радник и песник, писац приказа и рецитатор, обрадовао нас је ове године новом збирком песама на дијалекту под насловом Купен петл. Радовић је један од оних писаца који сматра да је прави матерњи језик за људе Југа Србије њихов дијалекатски, јужњачки говор. Радовић воли, премда добро познаје књижевни језик и, штавише, зна да говори са правилним акцентом, без примеса неправилног локалног акцентовања, да се изражава на дијалекту и у стварном животу, нарочито када се шали и покушава ведрим тоном да освоји свога саговорника. Он тада опонаша необразованог али изворног Лесковчанина и сам је једном приликом изјавио да ће му се то осветити неки пут када буде потребно да се правилно изражава, тако да ће му се пред публиком омакнути дијалекатски крња и изобличена омашка. Но, то не значи да Радовић, премда дијалекатске омашке делују ружно у поређењу са чистим и правилним књижевним извором, мисли да је дијалект само ружна или комична појава. Када се у целини развије са својом иманентном логиком, када песник развије причу или лирско ткање, види се да дијалект има своју звучност и мелодичност и да може да пренесе све врсте књижевних порука, па и оне озбиљне. Комика којом одише певање Драгана Радовића на дијалекту, има дубуку хуману вредност и нуди нам, попут неке монодраме у стиху, главног лирског јунака који пркоси невољама и недаћама живота тако што признаје свкоме право да буде другачији и тера по своме, ма каква да су искушења пред њим, те на тај начин и сам постаје озарена појава неког ко таму живота, коју не жели да негира и заобиђе, преображава у илуминацију звонког и пуног римованог стиха оденутог у рухо слатког матерњег језика јужносрбијанске говорне области.[6]
%
Драган Радовић је, нема никакве сумње, вишеструко талентован и образовани стваралац. Још у гимназијским данима исказао се и као песник и као књижевни критичар. Написао је занимљиву анализу песама свог школског друга Војислава Истатковића, који ће касније постати једно од најзначајније имена лесковачког песништва.[7]
Радовићево ангажовање у лесковачкој Народној библиотеци и Народном позоришту, његово драмско стваралаштво (неке драме се изводе на српским сценама), такође завређује пажњу и детаљнију анализу. Године 2006. Драган Радовић је уредник листа за књижевност, уметност и културу Помак, гласила Удружења писаца.[8]
Ипак, ма колико вишеструко Радовић био талентован у бројним областима (одличан је, на пример, рецитатор), чини се да је посебно вредно његово песништво за најмлађе и по томе је апсолутно на самом врху у Лесковцу.
[1] Пионир, „Наши суграђани ствараоци“, октобар 1982, бр. 4 (21), стр. 10.
[2] Верица Баторевић-Божовић, Живот пише приче, Лесковац, „Удружење писаца“, 2001, стр. 226.
[3]Драган Радовић, Добра вода, Књижевни клуб „Глубочица“ и Народна библиотека „Радоје Домановић“, Лесковац 1982.
[4] Проф. др Тихомир Петровић, „Огледи и критике из књижевности и језика“, приказ, Књига завичајних писаца, „Нова просвета“, Београд, 1994, стр. 134-135.
[5] Промоција збирке песама Драгана Радовића Купен петл одржана у Културном центру Лесковац поводом 1. априла – Светског дана шале.
[6] Драган Тасић, „Лирски јунак и пркос“, приказ, Драган Радовић, Купен петл, „Туристичка организација“, Лесковац, „Филекс“, Лесковац 2012), Помак, бр. 61/64, јануар – децембар 2013, стр. 49.
[7] Ми, часопис лесковачких гимназијалаца, нова серија, бр. 11, 1999. године, стр. 30-33.
[8] Помак, јануар-март 2006, стр. 2. Напомена: Радовић је уредник у ЛКЦ и уредник часописа Наше стварање
