ЛЕСКОВАЦ – У Књижари „Стошић“ одржана је промоција књиге Љубомира Стојановића „Селска тетка визитарка“. О самом делу и животу аутора Стојановића надахнуто су говорили Никола Милићевић, новинар, главни и одговорни уредник Нове наше речи, и мр Перица Пешић, песник и афористичар. Уводно слово имао је Драган Стошић, власник Књижаре „Стошић“, која је и организовала ово занимљиво књижевно вече.
НИКОЛА МИЛИЋЕВИЋ, новинар, главни и одговорни уредник недељника Нова наша реч: Комплетно излагање на промоцији књиге Љубомира Стојановића „Селска тетка визитарка“ у Књижари „Стошић“
Драги пријатељи,
уважени домаћине и гости,
поштована публико!
Са нама је вечерас Љубомир Стојановић, мој дугогодишњи добар другар и човек који се, поред егзистенцијалне професије инжењера, повремено лати пера, на изглед релаксације ради. Али, пред нама је, такође вечерас, и његова књига, слободно бих да кажем – терет његов преголем, са којим се, показаће се, успешно, носи деценијама.
За овај свој урадак, коме је Љубомир дао име „Селска тетка визитарка“, он каже да је роман, и ја немам разлога да му у то не верујем. Онај ко нешто прави, најбоље, ваљда, зна шта прави. Мада… од свега тога може и свашта да буде.
А ево и зашто. Осим што је то ретка звер написана у стиху, била би још ређа ако се изузме онај Енглез који је писао на сличан начин, али су његови ликови били дворске, а не селске тетке, – „Визитарка“ је рукопис исписан у форми дијалога, реплика, и оног помало заборављеног „надгорњавања“, облика разговора својственог овом народу и овим крајевима, па би од сочињенија чију прву страну отварам, могла да настане и драма. Или комедија, ако се у обзир узме и њена, секундарна додуше, намера да засмеје, па онда гротеска, за оне који у поетици апсурда не виде ништа смешно, чак и кад духовитост, иронија и сарказам, којих у овом рукопису има подоста, не изостају.
У дилеми – одакле да кренем своју причу о Љуби и његовој књизи, од протагонисте дела, или од језика којим се аутор служи, одлучујем се према наслову. А намера ми је да објашњавајући ове две равни, по којима се креће радња књиге, објасним заправо самог аутора. Љубомир, наиме, никако није могао да избегне последичну закономерност која тврди да аутор својим делом представља себе. Дакле – прво лик, после језик.
Они, који нису стари, него дуже памте, знају да су, до скора, пре него је кренуло изумирање, у нашим селима постојали егземплари необичних људи, утолико необичнијих уколико је заједница била развијенија, богатија и јача. Неизоставни су, дакле, по растућој скали значаја, били сеоска луда, локални шпијун, (има ли кога да му је Алекса Жунић стварно непознат!?), Радио Милева и – селска тетка визитарка. Сви заједно, били су независни од владајућег система, нека врста претече невладиног сектора.
Онај први несрећник, имао је улогу некаквог пајаца, припадао је категорији људи са посебним потребама, па га је заједница за севап (добродушност) чувала.
Локални шпијун је глуматао величину насупрот чињеници да је обичним људима некористан, али и личног умишљаја да је нужно потребан властима чијег би парчета силе да се (узалуд) домогне.
Радио Милева је била бенигни аброноша, добошар, опет нека врста претече данашњих друштвених мрежа, коју би свако да чује, али мало ко да схвати озбиљно.
Селска тетка визитарка је једина међу њима била стварна институција, појава заиста вредна социолошких истраживања јер… Сви су знали да она заиста постоји, али нико није могао да тачно објасни нити њено порекло, нити њену појаву. Одлично упућена у сва догађања у заједници, у којој обитава, али и око ње, а да се при том нису тачно могли да утврде извори њених сазнања. Интуитивно интелигентна, али обично без формалног образовања, са тачним прогнозама и јасним саветима за поступање у компликованим животним стањима и ситуацијама, оштра језика и директног наступа. Дијалози у Љубиним стиховима се крећу од расправа о космичким нанотехнологијама, до решавање проблема о томе – коме припада већи део јалове шљиве на заједничкој међи. Селска тетка је изазивала приличан степен, додуше неодређеног, угледа у заједници, али, и страх, и страхопоштовање. Због свега тога, њене визите и њена појава у дворишту домаћина изазивала је нервозу, али је, због људске глади за информацијама, њено дуже изостајање у нечијој кући будило још већу зебњу. Не због оног – није ли јој се десило штогод, већ због оног – није ли се мени десило штогод.
Брзог и бритког ума, оштра на речима и директна у наступу, селска тетка визитарка је не у једном случају била мост између завађених, делујући, кад треба, и псовком на буђење свести, отрежњење и „спуштање“ на земљу усијаних глава заплетених у сопствене безизлазе, нудећи до тог часа неслућене компромисе са уверењем да су сви на добитку. И не једном се догађало да савете од ње затраже и они који су, на помен њеног, сад да ли је звања или надимка, реаговали са подсмехом.
У уз све то, постаје јасно откуд у њеном примеку – тетка.
Литота, чак и кад је подсмешљиво изречена.
Живим у поднебљу надимака, па сам годинама имао уверење да надевање подсмешљивих додатака правом имену, као истинска сублимација карактера личности сабијена у једну или две речи (а у Љубином случају у питању су чак три), представља једно од великих достигнућа духа нашег народа. Међутим, у сусрету са Љубиним ликом морао сам да од таквог убеђења одустанем, увидевши да сам се ја тиме бавио само као мени забавним хобијем, а да је у питању озбиљан истраживачки посао.
Из описаног, јасно је да у појму селска тетка визитарка има посла и за социологе, и за психологе, и за језичаре, и за све оне друштвењаке који би да живот људи подведу под стандарде. Било је посла и за Љубомира, који се одлучио да један овакав егзотичан лик опише језиком посматрача, осликавајући јунакињу свог дела веома рељефно, веома слојевито и веома сликовито до те мере да сам се, читајући књигу, не једном запитао – није ли Љубомир познавао више од једне селске тетке визитарке. (Не мора сада. Одговор очекујем у неком од његових наредних дела).
Језик којим Љубомир пише, тачније којим разговара са својим главним ликом, је дијалекатски, наш, овдашњи, сочан и раскошан толико да нуди прави избор за градњу, низање његових китица. Осим што је својим записом Љубомир урамио и од заборава ставио на чување појам селске тетке визитарке, као синонима једног времена, људи и догађаја који су кроз њега пролазили, он од заборава склања и језик изложен поједностављивању, туђицама чије се значење може дефинисати тек описно, што опет значи богатијим и китњастијим језиком, у коме нема места дифолтизацији.
Љуба храбро употребљава и речи које су по савременим стандардима постале архаичне, али без којих би његове реченице изгубиле ток, укус, биле осуђене да буду састављане од поновљених речи и израза.
Користећи своју селску тетку визитарку као медијум, Љубомир користи и псовке, и непристојне речи, и деликатне глаголе, стављајући их у функцију ласцивног, одвајајући их понекад духовитом репликом или сценом од границе која би представљала вулгарност. Оправдање за то налази и у чињеници да је селска тетка визитарка обилато користила тај језик и пред децом, и да јој то никада није замерено као непристојност… Такав језик не би требало да буде сметња у читању, осим ако читалац не припада лицемерној аристократији српског језика, која анатему псовке сматра врхунском чистотом. И која ће се побунити против употребе псовке у писаном језику, у књижевности, али ће ваздан и без побуне држати упаљен телевизор са порнографским садржајима српских ријалитија.
Oд времена до времена (о се још данас сећа Црвеног бана Вука Караџића, и ко се још бави тиме?) промене се стандарди, па оно што је жива ствар доживи своју метаморфозу на начин да се псовка не посматра више као део језика кога се треба у писаној речи клонити, већ она јесте језик, непорециво наслеђе, етнолошка и литерарна вредност. Моје је уверење да српски језик не загађују псовке, под условом да нису малигне и претеће, већ га загађује све присутнији надрикњижевни новоговор, неподношљиво досадна, празна и лексички на смрт загађена писанија оних који се заледе кад их упитате – шта су у средњој школи имали из српског, и ко им је предавао језик. Добро формулисана псовка или на право место смештена реч проистекла из поменутог Вуковог Црвеног бана је лековита у неизбежном судару са поменутим метастазама. А селска тетка визитарка, односно Љубомир, њен у овом случају творац, их користи. Стављајући их у правом тренутку на право место. У реченицама, мислим.
Рекох већ, па сада само да поновим: Љубомир „Селску тетку визитарку“ пише дијалектом, и то не увек оним градским варијететом. У његовим се реченицама могу наћи присуство и трагови и других дијалеката које користе (додуше све мање) људи из Поречја, Јабланице, или крајева уз Мораву (што опет имплицира питање – није ли Љубомир познавао више од једне селске тетке).
Али, и то иде њему на славу. У најезди свега и свачега под појмом глобализације, унијаћења, треба и снаге и воље за ухватити се у коштац са одбраном нечега што је било средњевековни службени језик Србије, а тај тимочко-призренски, четворопадежни језик, јесте језик којим су писани документи деспота Стефана Лазаревића, на пример.
У ту сврху, а и у сврху бољег разумевања језика који је користио, Љубомир је на крају своје књиге поређао сву силу речи из дијалекта које би могле да изазову забуну, или књигу учине нечитљивом, стављајући уз сваку од њих и превод, значење у језику којим се данас колоквијално говори. Па, коме треба…
И, ја овде завршавам отварање прве стране. За затварање последње стране, задужени сте ви, поштована публико. Хвала на стрпљењу и пажњи.