СТАЊЕ СТВАРИ: УМЕТНОСТ, ДРУШТВО И АУТОР У ЊЕМУ
Јавни разговор: Урош Ђурић, уметник, и Стеван Вуковић, критичар и кустос, 27. јул, 18 часова, Велики хол Лесковачког културног центра-
Овај програм је конципиран као отворен дијалог о уметничком раду Уроша Ђурића, његовом приступу стваралачкој пракси и промишљању позиције аутора у савременом друштву. Разговор са уметником водиће кустос и теоретичар уметности Стеван Вуковић, који у континуитету прати, анализира и контекстуализује Ђурићев рад још од објављивања „Манифеста аутономизма“ почетком деведесетих година.
Урош Ђурић спада међу оне ретке личности српске културе које успевају да буду истовремено веома локално укорењене и међународно препознатљиве.
У фокусу овог разговора биће кључни нодуси Ђурићевог вишедеценијског уметничког истраживања, продукције и излагања и јавног деловања:
1. Аутономизам и „лични принцип“: Како је у условима друштвене кризе деведесетих настала стратегија активног ескапизма, у којој је аутопортрет постао полазна тачка у грађењу паралелне, аутономне реалности.
2. Избегавање „натуралистичке грешке“: На који начин Ђурићева фигурална представа надилази пуку биографију и микро-историју емпиричног аутора, претварајући сопствени лик у концептуални инструмент за деконструкцију визуелног језика савремене културе.
3. Пројекат о популизму: Како се кроз серијале као што су „Дечаци из краја“ или радови са медијски познатим личностима, преплићу елита и масовна култура, спорт, естетика медија и поткултуре, те на који начин уметник преузима улогу „синтетичког интелектуалца“ у савременом друштву?
4. Личне и колективне архиве: Од позивања на историјске авангарде (попут руског експеримента и Казимира Маљевича) до поткултурне сцене СКЦ-а, панк и новоталсног наслеђа, коа и редефинисања формата саме изложбе као медија уметничког рада.
Разговор у Лесковцу пружиће публици прилику да из прве руке, кроз дијалог уметника и кустоса које повезује вишедеценијска пракса заједничког деловања, зађе иза медијске површине Ђурићевог лика и сагледа сложене концептуалне, стратегијске и сликарске поступке који чине срж његовог рада.
За публику у Лесковцу овај сусрет има посебну тежину. У време када Лесковац носи титулу Националне престонице културе Србије, а Ликовна колонија Власина наставља традицију уметничког окупљања ван центра, Ђурићева прича показује да се релевантна уметност може стварати било где где се створи критична маса аутора који не желе да буду пуки потрошачи културне понуде, него активни учесници стварања живе културне сцене, те да се на основу тога може градити мрежа аутора и контекст њиховог рада у култури, упркос свим ограничењима. Његов „уради сам“ приступ, надограђен уметничким образовањем и активном излагачком праксом у локалном, као и у међународном контексту може бити подстицај многим младим уметницима из региона.
Урош Ђурић је због вас у Лесковцу. Не пропустите прилику да чујете уживо његову причу, и да ступите у непосредан разговор са њим.
