LESKOVAC, VLASOTINCE – Drugi septembra. Povratak u školu. Neko se raduje, neko tuguje. Slučajno zalutah baš jutros pred sam polazak ispred jedne srednje škole. Prvo vidim nasmejana lica mojih drugova i drugarica, profesora. Pristojno obučeni, poslovni… ma to su te sedamdesete, osamdesete.
Ispred škole graja odrasle dece.
Dečaci i devojčice, ko pčelice pričaju.
I sve je to bilo nalik mom prvom danu škole, da se ne desi sledeće. Ja sam inače sklona preterivanju, ali zaista sada niti lažem niti preterujem.
Uparkiram lagano auto i dok da sačekam drugaricu, navirim glavu kroz prozor da bih uživala nostalgiju…
Kad ono preokret. U trenutku ne znam da li sam ispred škole ili motoskupa. Naleteše motociklisti sa svih strana. Tu je oprema, kacige, jakne, rukavice, sve lege artis. Aha… pa ovo i nije tako loše, pomislim. Biće zabavno, verujem!
Dok sam sedela u auto i razgledala kao dete na ekskurziju, ispred mene pošto poto da se uparkira dečak kolima. Ja brzo na sirenu, kad on izađe iz auta i mene priupita dal imam neki problem. Pa naravno da imam, i da nemam jutros sam dobila bar malu glavobolju.
I tako ništa od mog prisećanja na moje prve dana škole. Pa ovo uopšte nije isto.
Nego to je što je.
Ko mi je kriv što sam izašla iz mode.
Ali dobro.
Draga deco! Srećan vam početak nove školske godine.
Budite ljudi pre svega. 
Svim prosvetnim radnicima želim puno strpljenja i da ih posluži dobro zdravlje, jer pred njima je velika borba. Držim im palčeve i ovog puta navijam za njih ,jer ako oni pobede, naša deca postaće dobri ljudi
,jer ako oni pobede, naša deca postaće dobri ljudi Srećno 
