DADINCE, VLASOTINCE – 21. april… nekada moj srećan dan.
Danas sam jako tužna. Na ovaj dan, rodio se jedan veliki čovek.
Moj tata.
O njemu bi zaista moglo mnogo da se piše, priča, pripoveda.
Svi njegovi prijatelji, a bilo ih je mnogo, mogu da se slože da ne lažem.
Moj tata je znao ponekad da mi kaže, naravno kad je trebalo, nažalost, trebalo je: ,,Pa, slaži kako najbolje umeš!“ i onda bismo se nas dvoje smejali ko ludi.
Nekako me najbolje poznavao od svih, a i ja njega.
Bio je jedini čovek kom sam bezrezervno verovala.
I uvek je bio na mojoj strani. Nalazio je opravdanja za sve moje ludarije.
Ali znao je da bude i te kako strog.
Njemu nisam smela reći: ,,Ne mogu!“, a kamoli: ,,Neću!“
Mi smo imali poseban odnos, verovatno zato što sam ja bukvalno njegova kopija.
Moj tata je znao i da se napije i da se pobije, ali samo kad je štitio slabije.
E vala jadan onaj koji ga izazove.
Tata je bio natprosečno jak.
Sav u mišićima. Ali ispod tog ogromnog tela, krio se jedan blag, mio i topao čovek.
Jedno preveliko srce.
Bio je i te kako džentlmen. Tri žene je obožavao. Mene, sestru i mamu.
I zaista ni danas ne znam koju je najviše voleo.
Rekla bih mene 
. Ali i one bi isto rekle to za sebe.
I bio je srećan čovek. Nas tri smo ga nesebično volele. A verujem da je njega volelo mnogo žena, jer zaista je bio gospodin. Za današnje vreme retkost.
Uvek je sa ponosom govorio da je iz Dadinca i bio ponosan na svoj rodni kraj. Znao je često da kaže:,,Iz mog kraja su samo veliki ljudi“, i bio je u pravu. Imao je i te kako zanimljiv život. I mi sa njim.
Danas ću probati da ne plačem. On bi mi sigurno rekao:,,Ne budi blesava, ne plači ni zbog kog.“,I eto neću plakati.
Verovatno će neka suza biti neposlušna.
Ipak, čovek kog sam najviše volela danas neće nazdraviti sa mnom… i neka plačem… razumeće on mene. 
