Dok sam bila mlađa bila sam ubeđena da je poltronizam bio povezan sa nekim starim sistemima, sa nerazvijenim društvom, sa nepismenošću.
Vreme kroz koje sam gazila ubeđivalo me u suprotno.
Ne mogu da kažem da sam tužna zbog toga ili razočarana.
Jednostavno, prihvatila sam to kao sastavni deo svakodnevice.
Znači nije do sistema, do čoveka je.
Jedino se plašim trenutka kad ću morati svom detetu da crtam izgled poltrona.
Neću umeti rečima da objasnim.
Nije mi jasno samo zašto je poltron imenica muškog roda.
To sam zaboravila da pitam profesorku književnosti.
Ja sam svoje znanje nekako krala u biblioteci.
Jedna drugarica me kroz osnovnu provela odajama biblioteke i objasnila da sve što treba da me zanima tu je, krije se među koricama.
Ali eto ni tad ne razjasnih poltronizam..
I zašto sam toliko čitala kad ono osnovno nisam naučila.
Mada doduše nije mi ni žao.
Kao što bi Đole reko meni je osmeh lajt motiv.
Pa i ti poltroni, ko zna zašto su to što jesu.
Nije ni njima lako
