Milko Stojković, književnik: Na Sajmu knjiga u Beogradu

Loading

ЦРНА ТРАВА – На ПОРТАЛИБРИСОВОМ конкурсу за причу инспирисану легендом у зборнику је и моја прича, тако да ћу на овогодишњем сајму књига бити заступљен са целе две или три стране (мало ли је). Легенда је објављена у мојој књизи ЗАВИЧАЈНА УЗГЛАВКА 2013. године.

Громовници на Вртопу

– Видиш ли, човече, овај Вртоп што стражари над Знепољем, Власином и Грамадом. Горостас међу врховима, 1721 метарa надморске висине.
– Величанствен! Oблаке градоносне закачи за себе, не да им да прођу. Олује смирује, мећаве на се преузме.
– Е сад замисли кад би био бар још сат времена путовања вишљи, а био је.
****
****
– Ја, Душан, цар Срба, Грка и Арбанаса, окупих вас велможе данас и овде не у циљу да ме саветујете, мада нећу одбити ни добру препоруку, но да вам издам задатак. За време мог и вашег владања накупило се у државној ризници прилично блага које ваља сачувати за народ серпски. Ниједно царство не траје вечито јер није од Бога дато но је створено мачем и крвљу. Све државе, ма коликогод биле моћне, осуђене су да се кад тад распрсну, а да народом који влада влада неки други. Мишљења сам да ће и ова наша царевина, а надам се да ће дуго потрајати, бити такве судбине, јер томе највише доприносе похлепа и грамзивост појединих властодржаца којима су и највећа богатства мало. Свака држава и власт најпре изнутра иструле па буду лак плен стрвинарима. Моје и ваше је да покушамо народу српском оставити што више да има чиме преживети када га зло снађе. Колико видим, а такве сам вас и одабрао, сви сте овде при здравој памети и чистој савести, па вас и молим и наређујем да ми у томе помогнете.
И разасла цар Душан извидаре по држави да траже погодно место где би се склонило благо за поколења. По савету оца Серафима са Шарпланине трагало се за местом где у слози трају бело и црно, равно и пад, болно и живот. Да се нађе себарски крај где ковачи не кују мачеве и копља за ратнике но плугове за ораче, где царска ступила нога није, где се богу моли не само у цркви и празником него увек и на сваком месту, у воденици и на крчевини, у пољу и на планини, над колевком и болесником, где се лулејће са дететом њишу на трешњи или крушки док жене мотикама и срповима јуре глад, где се истоку и сунцу окрећу кад се крсте.
И врати се вест до двора царског да нађена је Црна Трава и Бела Вода, Равна Пад, и Болна падаина сва у здравцу. И по опису старца Серафима себри какви су тражени. И пећина у вулканској утроби планинског врха Вртоп. И би благо склоњено од злих, поганих очију и похлепих душа. На северној страни планине богоугодни људи уз царску вољу и дозволу саздаше цркву Светог Николе као јединог чувара драгоцености.
Причају људи, који никад не лажу сем кад је за опште добро да је око врха у чијој је пећини било остављено благо за црне дане и недајбоже обигравао врео ветар источник и сваког ко би се приближио каменитој капији улаза или спржио или би га тако ошамутио да је оносвет разума постао његов. На планинској равној пади играле су и плесале наге виле орловије, терале коње у галоп до изнемоглости и сваког ко би се приближио пећини устрелиле а било је, није да није, храбре мушкадије жељних не блага но вилинске нагости.
Себри, тихи, мирни живеше и даље од њива, ливада, стоке и дечје радости ко и њихови прапреци по месту становања Џидовци. Имати грумен злата у руци њима ништа није значило, више су веровали у грумен посне земље.
Но како земља не држи ниједну тајну, тако је и ова морала изаћи на видело. У дане између Водовдана 28. јуна и Св. Јована 7. јула, планински врх Вртоп у чијој утоби је било брдо злата је буктао у ватри. Смелији себри вероваху да је лично бог Перун заноћио баш ту, а други да земља бљује ватру како би спалила грешнике. Ако нисте знали, тих десет дана између два наведена празника, сваке ноћи ће се указивати ватра гдегод има закопаног злата, а кад одете лично нећете ништа моћи да видите.
Било је јунака који су успевали да избегну сваки круг чувара почев од цркве, вила орловија и врућег ветра и да доспу до самих железних ковчега са благом . Но како би њихова похлепост дотакла златникe такo би се они преобратили у чопоре дивљих звери, или сплетове змија које би јуришале на његов живот. Ниједан од њих није, ако би успео да се искобеља из канџи, долазеће дане живео као сав нормалан свет. Причао ми један школован и писмен човек од угледа да се закопано злато не да ником до оном коме је намењено, а и тај мора принети жртву, да бар кап крви мора пасти на катанце и резе.
Нису били Алибаба и четрдесет разбојника, али неки разбојници беху. Ко су, одакле и како су стигли нико није знао. Тек седамдесет ноћи без месечине копаху да доспу до утробе врха Вртоп. Прокоп је био толики да су они њиме ходали усправно, а уведоше и седамдесет мазги. Кажу да им бакље нису ни требале, толико је све бљештало и сијало. Поучени од неког принесоше и јагње као жртву, окрвавише ноже и катанце ковчега. Натоварише товаре злата на све мазге, сем једне коју узјаха глави који командова покрет. У тренутку када он подиже руку као знак за полазак на планину се сручи на хиљаде громова. Не издржаше камени стубови, попуцаше стене као да су од стакла, зацвиле Вртоп, зајеча околина све до Скупија, Средеца и Наиса. Седам је дана подрхтавала планина Грамада, а онда се све утихну и смири.
Прича се, мада није доказано, да је сам бог Сварог, a на позив цркве Светог Николе, намигнувши на лево око издао дозволу Перуну и громовнику Илији да разбојнике казне као пример и опомену свим осталим. Све остало је ту: и планина, и црква и врућ ветар, а шта је било са вилама оровијама нико поздано не уме да каже мада многи тврде да их с времена на време виђају како играју своја вилинска кола.
Вртоп нам је мањи читав сат хода узбрдо, али Србији и Србима даље чува царско благо. Ко не верује нека ме потражи, водићу га да се увери ако има довољно храбрости.
Стојковић Милко

Recommended For You

About the Author: Medija centar 016

Ostavite odgovor

Discover more from Medija centar 016

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading