Pre mesec dana mi stigne mejl u kom me obaveštavaju da će moja molba za prijem u Udrženje književnika Srbije biti razmatrana na sledećem zasedanju komisije za prijem (posle onog i posle ovog, a u vezi sa onim), pa ne znam da li da se radujem, hvalim ili da se pravim da se ništa nije dogodilo. Pošto sam se u proteklih godinu dana više puta mejlom obraćao udruženju, ne insistirajući na idređenom odgovoru, a oni me nisu udostojili odgovorom sem jednom kad sam ih prozvao da je nepisano pravilo kulture da se bar odgovori, a imajući u vidu i koje ime ta institucija nosi, a odgovor je glasio da je moje da čekam red.
Na moj telefonski poziv javio se izvesni Aleksandar Božović (nadam se da nisam pogrešio ime) i čovek se zaprepastio da sam ja nestrpljiv posle samo 4 (četiri) godinje čekanja jer molba važi 5 godina, pa se posle isteka pete god podnosi nova molba.
U novom telefonskom pozivu posle mesec ili dva tražio sam Grozdanu Lučić Lalić. Ne mogu reći da nije bila ljubazna, obećala je da će sve proveriti i javiti se. I jeste. Potvrdila je da su svi moji navodi tačni, ali da se komisija za prijem nije sastajala nekoliko godina, što je laž, da su početkom oktobra 2022 primljeni oni koji su molbe podneli 2017. i 2018. god što je laž, i da niko nije primljen sa molbom iz 2022.god što je laž, jer su svi koji su u aprilu 2022 podneli molbu primljeni u oktobru 2022. Čekalo se dugo, čak pet meseci, kako su mi neki novoprimljeni članovi rekli, mada nisu oni rekorderi, pre njih su oni koji su čekali 3 dana, a neki i čitavih sat i po.
Toliko o tome.
NIJE MI ŠTO ME LAŽU, NO ŠTO MISLE DA TREBA DA IM VERUJEM.
