ЦРНА ТРАВА – Овде не можеш препознати себе са асфалта, из маркета, бензинске пумпе, кафића.
Не можеш се препознати јер овде и ниси та иста кап од човека у гомили људи, бедна статистика у књигама трговаца, аутопревозника, фризерских салона, шминкераја који у теби виде ходајући динар. Овде постајеш свој, неко и нешто, битно, па иако си сам ниси усамљенији но у варошкој вреви. Овде схватиш да си трун који траје, али је пријатније но лажна снага испод неонских светиљки. Овде си на Његошевом брду.
Овде си питом ко блага папрат, али и звер која брани своју јазбину. Не припадаш чак ни држави иако она свим силама покушава да те устроји и уштроји ( додуше, и поред толиких година живота ја и даље не знам шта је држава, увек је замишљам као црни ауто са затамљеним стаклима из кога се измигоље мрачни типови са мрачним порукама). Овде си ветар, дрво, поток, травка. Овде ништа није против тебе, овде си најбилижи Богу и себи.
Ништавни су, одавде гледано тржни центри, фотеље, грабеж, друштвене лествице стрмоглава, овде се клања и светује огњишту. Овде не можеш остарити све и да хоћеш, с пролећа миришу копнине, зиме су бело-таласасте као прва ноћ невестињска. Овде си лакокрил, земљом ходаш, а небо додирујеш.
(Рудине, планински врх изнад Преслапа, 1485 м нв. слика Горана Митића)
