Пишем. Добро де, пишу и други. Јест да их нико не чита, али они упорни и пишу ли пишу. И нико их не дира. Људи им прећутно опростили што су рођени са том фалинком. По тој логици ако је толиким скрибоманијацима дато помиловање нема никакве препреке да и мени не буде опроштено. Е, не лези враже! Ја нисам био те среће.
Ја кад пишем ја се преселим у причу. Пређем с оне стране и тамо постојим. Заволим своје јунаке и све дам од себе да успеју у причи. Душу сам им давао. Своју душу цедим и уливам је у актере својих приповедања. Оживим их. Причају, ходају, воле, болују, пате, искрено се радују. Кад завршим писанију и вратим се у овосвет сав сам исцрпљен, испијен, изможден, месецима се опорављам јер сам свог себе преточио у ликове које сам створио. Уморан али задовољан. То би ме хранило до следећег приповедања.
Е, а ту се јавио и проблем.
Приметио сам да су многи моји јунаци толико живи да се искрадају из прича. Изађу тако и шетају градом. Разговарају са људима, седе у парковима, одлазе у кафане, неки од њих су се чак и запослили. И нико није примећивао да нису стварни. Да су измишљени, да су мисао. Но већи је био проблем што сам ја имао врло мало тако финих ликова. Моји јунаци су углавном имали неку „ману“ чиме су одударали од просечног човека па се по неким неписаним нормама нису уклапали у свакодневицу, но су штрчали мимо света и обичаја. Иду тако улицом и шаком дрпе жену за седалицу, завлаче им погледе у деколте, намигују, намамљују их на безобразлуке, ускачу им у кревете, а о понашању у кафанама и да не причам. Има и оних који буне народ против неправде, дижу револуције, смењују власт, хоће и да бију за правду. Неки пак седну с неким мучеником који им се изјада, простре пред њим свој живот и муке, искапи из себе сву горчину али оде кући препорођен.
Незгодија што би рекао наш народ.
Тек једног дана ми закуцаше на врата државни службеници и уручише решење у коме ми се званично забрањује писање. Образложење је гласило да ја са својим јунацима подривам устаљени државни поредак, реметим јавни ред и мир. Сад што се моји ликови запошљавају и није узето као нека мана, кога брига колико има незапошљених, па ни то што моји ликови узимају посао психолозима није било страшно, али дизање револуције и изношење истине је било болно за њих. Није им баш пријало љуљање столице.
А све је почело тако безазлено када се љубавница тамо неког дрматора похвалила да лик из моје приче, ако не боље, а онда много нежније а страственије води љубав. Е то ми није опроштено. Власт, жене и истину нисам смео дирати. И то чачкање фотеља и њихово љуљање. Тумбање наглавачке.
Пишем и сад, али о травкама, цвећу, магли, а и то крадом.
