Прошле године, на поромоцији књиге „Ружичасти црњак“, сретнем Александра Баљка. Кажем му: „Баљак, афоризме које си ми бирао за прву књигу, не само да су актуелни и данас, него ништа нису изгубили на квалитету, свака ти част на избору!“
А уствари није до Баљка који их је селектирао, није ни до мене који сам их писао, но се у овој држави пуних 35 година ништа није променило. Не само да се није померило напред но смо се вратили далеко назад, у средњи век.
Овом народу се милом или силом наметну чудотворци, оци нације, они што их мајка једном рађа (а боље да није ниједном), вође са ореолом око главе који срљају брже боље баш у ружичасти црњак. Не срљају они, но нас гурају. А све саме квалификоване патриоте. Па већи је патриота онај пастир на планини што чува овце, али се они толико бусају у груди за земљу Србију да ме чуди како им још није пукла грудна кост. 35 година нас они плаше нечим. Прете нам поскупљењем, ратом, санкцијама, болештинама, измишљеним непријатељем, метероалармима, бомбастим најавама. Деле нас на ове и оне, на партизановце и звездаше, на четнике и партизане, источњаке и западњаке, на чланове и рају, на сите и гладне, вернике и атеисте. Продају нам муда за бубреге, све зарад златног престола на коме су се устоличили. Бране државу коју продају, поклањају реке, руднике, остављају нас без ичега, а све за наше добро. 35 година они нас мажу и лажу, дижу на ниво аларма небитне ствари да би нам иза леђа прогурали возове, криве Хрвате, Албанце, Црногорце, рат у Либану …сви су криви што нам је лоше, само су они заслужни што нам није горе.
А народу се смучило од величина, непогрешивих, безгрешних, нових Исуса који се жртвују за нас. Већи од Светог Саве, пожртвованији од кнеза Лазара, умнији од Тесле.
Ни тада, ни сада се не заносим да ће сатиричари и књижевници уопште, или било која уметност поправити свет, али 35 година, што је много много је, доста, бре!
