Шче ми па камик на гроб?! Да трајим? У зем да трајим?! Што је трајало трајало је. До тува и до тигаје речено, нема више. Има ли га на свет некво које је вечито? Камик се иситни, стене измрву, планине се истопу кр’з време, реће нестану, звезде угасу, а че траји мој трулеж и скапотина. Да је требало вечито да траји трајало би само по себе, тика би угодила природа или па Онија горе ако ни је он створил. Име да ми се сачува!? Од кога? За кога? Дај, Боже, и до четересницу да ме панту, да туру бомбонку и одсипу на зем капку рећијицу. Ма ка гу помену че ли попијемо по једну. Зашунтевел сам па се нумејем сетим, а чу решавам Божја питања. Узни си чашкуту натрапњичав сам чу гу расипем. А това што че некву дзуцулу да ми натркаљате на груди да се манете. Ма малко ли сам се па наносил за живот камење у груди. Ази чашката ти празна, а ја ћорав при очи. Волиш и ти да пивнеш? Велиш име че ми писује? И?! И киква па корис од това? Што на камикат че се види душеван ли сам бил, колко и кво сам волел, кво ме је насмејало, заболело, ка и због кво сам сл’зу пуштил. Че ли моје боје боју свет, мириси замиришу, скрочови моји че ли се чују, страувања, надања, жељување, сњување. Че ли мож това моје што беше да огреје душу нечију? Јок море све студено има да буде ко камикат што је. Де море пивни си, а голема и срткава је работа мислење.
Милко Стојковић, књижевник и афористичар, родом из Црне Траве
